Elmir Đoković: NI RIJEČI O POLITICI

Kolumna

Off line

 Veli mi komšinica, koja je čitav život radeći u prosvjeti, pošteno i časno zaradila penziju, da kad ode u posjetu unuku obavezno pročita moju kolumnu. Iskreno priznaje da ne zna kompjuter uključiti, da joj je sve to čudno i da najradije pročita novine. «Znaš, papir je ipak papir» zna reći i ja to razumijem. Volim što ona čita kolumne jer tako znam da broj čitalaca raste, pa sa sigurnošću mogu tvrditi i tvrdim da ih ima bar dvadesetak. No da se vratim komšinici, koja je jedna od tih dvadesetak, pa će mi reći kako bi bilo dobro da ne pišem o politici.

Nije mi lako poslušati njen savjet, pogotovu kad se na sve strane, piše i govori o izborima, korupciji, kriminalu, NATO I Ipak ću joj ispuniti želju i ne napisati nadalje ni slova o politici. Dala mi  je i ideju kako bi bilo kad bi se više pričalo i pisalo o nekadašnjim vremenima, kad se radilo, primalo za to platu,, kad su se ljudi više družili, kad su se veselili, pjevali i plesali. Ima ona potpuno pravo.

Danas komunikacije skoro pa i nema, ako i da, to svodi na «Dobar dan» ili pak «Kako si». Svi su u nekoj frci, na mobitlnima, slabo se ili nikako direktno komunicira. Ljudi se fejsaju, «razgovaraju» virtuelno, šalju sms poruke. Uglavnom se druže preko tehnike. Da je to tako, dokaz je što i moja baba iako je u osamdesetima čita s tog, kako kaže vražjega kompjutera. No što da činimo, takva su vremena i u rikverc se ne može. Treba prihvatiti sva ta tehnička pomagala ili odmagala i živjeti u sadašnjosti.

Šta da radimo kad nam je prvo televizor zeznuo stvar. Dokle se oni nijesu počeli pojavljivati, ljudi su se naveče družili uz priču, pokoju čašu vina, zezanciju i smijeh. U ona se vremena naravno rađalo i više djece. Pojavljivanjem televizora, večeri su se počele provoditi uz gledanje filmova, serija, dnevnika i čega već ne, dokle narod nije san svladao, pa je normalno natalitet počeo padati. Znači već su prvi televizori zeznuli stvar, pa se više spavalo a manje ljubovalo. Onda se pojavio i telefon, pa se nije trebalo odlaziti jedan drugome, da bi se nešto dogovorili, nego nazoveš i eto ti i tu razloga da se ne družiš.

Danas je pogotovu sve otišlo vragu, Pojavio se skajp pa pričaš i gledaš se. To mojoj komšinicii nikako nije jasno. Priča mi da je prije neki dan skoro sat vremena razgovarala sa sinom koji preko trideset godina živi u Njemačkoji, gledala ga, pa me pita kako je to moguće. Šta da joj odgovorim, nego rekoh da je eto to tako i da tehnika čuda stvara. Kad ona to kaže, mislim kako ipak i nekada sve funkcionirsalo, bez obzira što nije bilo svih tih silnih pomagala. Proizvodilo se čak više nego danas, umjesto skajpa ljudi su pisali pisma, slali razglednice, pa s nestrpljenjem očekivali odgovore.

Pogledavali bi svoje poštanske sandučiće, ako ih je naravno bilo, ako ne, s nestrpljenjem očekivali poštara. Danas kad pogledaš u sandučić možeš pronaći ili reklamni letak ili račun za vodu, struju, telefon i sto ostalih čuda. Kada te pak traži poštar, znaj da si nešto zabrljao, pa moraš potpisati da si primio poziv za sud,, uglavnom ništa dobro. Naravno da nije bilo ni toliko automobila kao danas, pa su se ljudi više kretali, nisu im trebali fitnes centri, nisu im trebale dijete, nego se dobra linija i kondicija održavala tako što su kilometrima pješačili na posao i s posla.

No, nije loše ni ovako. Praktičnije je nego nekad. Jedino mi nekako nije jasno kako je to moguće da manje pričamo a više se svađamo, zar ne bi trebalo biti obrnuto? Bilo kako bilo, svako vrijeme nosi svoje. Treba se sa time pomiriti, tako barem veli moja komšinica i nema ništa protiv današnje tehnike. Ipak kaže da bi voljela kad bi berem jedan mjesec u godini ljudi živjeli kao nekad. Mislim, kako to ne bi bila loša ideja. Zamislite da na jedan dan ugasimo mobilne, iskopčamo telefone, ne gledamo televiziju, ugasimo kompjutore, ostavimo automobile na parkiralištu ili u garaži. Družimo se, odlazimo pješke na posao, a naveče odemo jedni drugima, pričamo do kasno u noć, igramo karte ili se jednostavno družimo. Naravno da je to utopija, nemoguće sprovesti, jer koliki bi na to pristali? O istoriji je lijepo samo pričati, ali živjeti treba u današnjosti. Realnost je ipak najpravedniji pojam. Moram završiti, idem se dopisivati s mojim fejs prijateljima. I eto, nisam pisao o plitici.




One Response to Elmir Đoković: NI RIJEČI O POLITICI

  1. Jasmina каже:

    š
    Što je najgore ljudi zamišljaju i ljubav. D
    Sve možeš virtuelno, osim dodirnuti nekoga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *