LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: U SUSRET SVITANJU

Ušuškati se u lelujavu paučinu sećanja i po njenim nitima kao po žicama harfe, izvlačiti tihu muziku iščezlog vremena, odbeglog u gluvu noć luke neispunjenih snova. Sakupiti na obali školjke i pažljivo osluškivati šumove valova, ulovljenih na usputnim vodama prolaznosti.
Otplivati daleko od obale, zaustaviti se na pustom ostrvu bez igde ičega, i na sebi bez igde ičega, kotrljati se po užarenom pesku, telom otiskivati duboke linije: izgubljenih iluzija, odbačenih mogućnosti, nedostižnih stremljenja, potisnutih osećanja, izostavljenih zagrljaja, uznemirujućih prizora, bezbojnih likova bez broja…
Ne zaustavljajući se, uroniti u vodu, plivati dugo, daleko od obale, zaustaviti se na pučini, okrenuti se na leđa, duboko disati, sačekati smiraj dana, zagledati se u zalazak sunca, pratiti poslednji zabludeli zrak, dok ne potone u more. Kroz bonacu, po mesečini u dubokoj noći, širokim zamasima plivajući, vratiti se na isto pusto ostrvo, sa ispranom obalom i nepoznatim otiscima na pesku, ispisanih noćnom plimom… Na kraju, ne osvrćući se, zakoračiti na obalu, ubrzati hod, potrčati smelo, trčati uporno, trčati beskrajno dugo. U susret svitanju. Do poslednjeg daha.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *