Anđelko Zablaćanski: ONA I ON

Ona je bila pametna, obrazovana, lepa žena. Žena u čijim se očima mogla slutiti njena pronicljivost, ali i strast. Žena bez mane. Ili, skoro bez mane, jer znao joj je jednu, ili je to samo u njegovim mislima bila njena jedina mana. Pripadala je drugom čoveku. A ona, iako pripadajuća, dozvolja-vala je da je dotiču bistrine uma drugih, one u kojima je prepoznavala samu sebe. Tako je potvrdila da je pripadnost sebi i svom damaru njena jedino potrebna snaga u ova vučja vremena.I pored svega, on je, negde na dnu svoje duše, sakrio od svih, čak i od samoga sebe, slutnju da njegova oštro-umnost, njegova nesebična osećajnost dotiču njena sva čula. Slutio je da ga doži-vljava kao čoveka ravnopravnog sebi, kao umetnika divljenja vrednog, a u toj sakri-venoj slutnji tinjala je njegova bleda nada da žena u njoj, krajičkom vatrenog oka u tom čoveku i umetniku vidi muškarca. Ona je znala da se ne da naslutiti ono čega nema ili čega nije bilo, da li u ovom ili nekom prošlom ili budućem životu. To saznanje čuvalo je njeno srce od ledenica stvarnosti što se, i sad dok piše, zabijaju u srce srne u njoj. „Neka nas na ovom svetu, bolji je zbog tebe, bolji je zbog mene u njemu“ , mislila je. Znao je tu srnu uplašenu u šumi punoj zverinja koje je u njoj gledalo samo plen, samo njeno telo koje bi da rastgnu.
Ona je žudela da neko primeti kako je srnino oko bistro od suza, kako je duboko kao more, a toplo kao septembarsko sunce. Sve to je on video i osećaj ga je snažno odvlačio od srne kao lovine. U toj ženi tražio je sebe isto tako uplašenog i ranjivog. Ali njena lepota je bila takva da ni njega nije ostavljala ravnodušnim. I nije bio ravnodušan, mada, znao je da divlji svet u kojem su živeli nikad ih ne može toliko približiti jedno do drugog. Znao je, a ipak želeo da i ona ponekad ima isti taj, njegov, osećaj.
Dok je ležala, u bunilu groznice, pomalo ljuta na sebe zbog bolesti kojoj je dozvolila da joj uzme životnu snagu, mis-lila je o njegovim versama. Kad god bi uspela da pridigne glavu sa jastuka, čitala je njegove misli skrivene u stihovima. Lagano je isceljivala, vraćao joj se sjaj u očima. “ Sve je u redu čim postoji neko ko me mislima isceljuje.“ Znala je da to nije iluzija, već da joj njegove misli zaista pomažu da okrepi posustale telo i dušu. A on je u svakom treptaju njenog oka video svoje spasenje. U tom sjaju gledao je svoje dane kad u groznici sopstvene vatre goreo. U svakom treptaju slušao je reči joj neizgovorene i tako zanesen sedao na njen prag. Sedeo je tako neprimetan bilo kome osim oku uplašene srne. Sedeo je i čekao a da ni sam nije znao šta, ali bio je ubeđen da će se to što čeka jednog dana pojaviti, baš tu na njenom pragu. A ona, ona je svoju srnu čuvala i od njega i od sebe. „Da li joj je bolje na svom ili njegovom pragu?“, pitala se. Odgovore nikad ne rekoše – ni jedno drugome, ni sami sebi.




One Response to Anđelko Zablaćanski: ONA I ON

  1. Звездана каже:

    Cваки коментар сувишан,божанска љубав и ђавоља страст,два у једном,бравооо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *