Danijela Repman: Portret čovečje ribice

Čovečja ribica živi u vodi.

Pomoću slabo razvijenih udova može da se kreće i po tlu,

dok veće razdaljine prevaljuje zmijolikim kretanjem.

Može da se ukopava i kreće čak i kroz meku i muljevitu podlogu.

Vikipedija

Sten hoda lagano. Nogu pred nogu. Skoro koketno. Veliki bulevar i ljudsko mravinjanje. Brujanje automobila poput velikih orgulja. Bulevar peva. I Sten peva. Time is on my side. U ruci papirna kesa iz apoteke do vrha napunjena vitaminskim preparatima. Esencijalne materije upakovane u topljive plastične membrane šarenih kapsula. Život unakažen velikim snovima. Novčanik pun i mastan kao starački češalj. Nije lupio šakom o sto. Nije ocu razbio zube. Umesto toga, dobri crni dečko poslao mu je papire. Nešto nalik na prijateljstvo. Ili ljubav. Ne i sa Stenove strane. Sten je imao jasan plan.

Ispočetka, slao je preko okeana reči ogoljene patetike pretočene u binarne kodove globalne umreženosti. Nežnost prevedenu u mašinski jezik. Sati i sati noćnih razgovora pod nadimkom koji sadrži nekoliko slova njegovog pravog imena. Nickname: Stan. Dani izdžeziranih osećaja. Sveprisutne melanholije. Potom slede dani otkrivanja karata. Dani kopanja po starim ranama. Poveravanja. Upoznavanja pred kamerom. Ni Džošua nije običan čovek. On nosi bol za koji ne postoji dovoljno velik konfekcijski broj. Ima široke grudi koje mogu da prihvate svu Stenovu tugu, krevet nepregledan kao lađa za koji je prikovan zbog bizarne debljine i majčinsko razumevanje za Stenove snove. On je taj koji može da usreći Stena. Sledi planiranje blistave zajedničke budućnosti. Čekanje birokratske procedure. Nakon sedam dugih meseci Stenu stiže dugo priželjkivana poruka. Prijatelju, sve je rešeno. Radujem se tvom dolasku! Želim da u mojoj zemlji budeš srećan.

Uoči odlaska, za Stena nastupa tromo vreme za preispitivanje. Neko vreme su ga zaposedali otužni flashback-ovi. Potom su ih zamenila duga rastegnuta sećanja iz mladosti užegle u memljivoj provinciji. Osnovna škola. On leži u prašini polomljenog nosa. Zanemaren. Usamljen. Srednja škola. Misli potopljene u alkohol. Sporohodno vreme u lošim bircuzima, onima što imaju napolju hladan i neuredan poljski WC. On u zagušljivim leglima ostarelih lokalnih rokera i sličnih polovnjaka. Pacifističkim. Utrnulim. Toplim mestima za otkidanje. Tamo gde njegov otac nikada nije zalazio. Tamo gde se nisu mogli sresti. Otac je ljubavnice vodio po motelima sa velikim stiropor-lajsnama oko ogledala, sa kitnjastim gipsanim ukrasima i bordo satenskim zavesama. Imitacijom antičkih stubova. Živ beton naliven u kanalizacione cevi velikih promera. Potom te cevi presvučene špakulat mermericom. Ceo život kao špakulat mermerica.

Niko nije bio iznenađen kada je Sten otišao. Nije se podigla prašina. Bio je to prirodan proces. Završene studije sociologije pre roka. Brilijantna percepcija detalja. Nadprosečno visoka socijalna inteligencija. Uspešno oponašanje empatije. Dobar živ engleski provežban na četovima. Sofisticiranost u pokretu prstiju. Ciničan. Lažni meki stavovi. Lažni liberalni stavovi. Privid prozapadne indoktrinisanosti i globalizovanosti. Pojavno, prava suprotnost svom ocu homofobu. Sten se iznenada spakovao jedno jutro, spreman za put u drugu dimenziju. Nikome ništa nije rekao.

Prvo aerodrom u Budimpešti… U avionu je mislio jedino na svoju majku, krhku suicidnu ženu, koja je čitav život pila antidepresive i trpela njegovog oca, nadobudnog policijskog inspektora. Potom presedanje u Amsterdamu. Preletanje okeana. Plavetnilo neba. Beličasti oblaci. Sten daleko od dna. U oblacima. Na aerodromu ga je čekala majka njegovog dobrog crnog prijatelja. Nije imala izblajhanu kovrdžavu kosu, ciklama ruž i cvetnu haljinu neukusno krupnog dezena. Nije bila debela. Bila je mršava i niska. Nežna. Crna pahuljica. Mora da je tu neki žestok zajeb. Uvrnuta patologija. Majka kanibal. Opsesivna hraniteljka. Ona se smeškala. Krhko imperijalističko pastorče. Osmeh joj je bio mek kao kuglica pamuka.

I Sten se smeškao. Njegov dobar engleski kovitlao mu je mozgom. Drobio mu misli. U glavi pomahnitala zarđala klešta za sečenje svinjskih zuba. Nepoznati mirisi. Nepoznati zvukovi. Tipičan američki kombi. Pozadi povađena sedišta. Mesto za specijalna invalidska kolica. Putevi sa širokim glatkim trakama. Živ saobraćaj. Oko njega betonske staklene kule u jasnoj erekciji i mega bilbordi. Prenaglašenost. Truli zapad. Veličanstveni zapad. Velik kao Stenove oči.

Dirljiv susret. Suze i zagrljaji. Dobri crni dečko je zaista mek kao perjani prekrivač za zimu. Tih. Trom.

Stenova soba je pored njegove. Sten mu čita knjige. Prevodi u hodu sa svog jezika neke kratke priče. Pazi na njega. Beleži upadljive promene njegovog stanja u medicinski formular. Ovde doktori iskreno brinu. Oni se prosto rađaju sa empatijom. Mali servisi za lečenje anomalija potrošačkog društva i iznedrenih mutant organizama. Džošua je nešto poput čuda prirode. Instant potomak industrijske hrane sa fabričkih traka. Hrane sa velikim postotkom ugljenih hidrata i masti. Salo brižljivo odnegovano pod neonskom svetlošću. Jedno od najvećih.

Zato je Džošua poznat kao sam Holivud. Uz njega je uvek profesionalna televizijska ekipa. I ona prati njegovo disanje. Beleži njegove reči. Pokrete ruku. Pokrete tankih atrofiranih dlanova. Džošua ima dlanove kao petogodišnjak. Stenje dok diše. Znoji se. Ima bolove. Svakim danom srasta sa krevetom ispod sebe. Veliki crni želudac sa debelim usnama i rečima prepunim razumevanja. Ta vaša zemlja. Jednom ćeš me odvesti tamo. Kada omršavim i opet prohodam. Sten blago klima glavom. Osvežava ga vlažnim maramicama. Nanosi mu kremu protiv dekubitusa. Hrani ga. Sakriva gađenje. Daje mu terapiju. Čitava šaka raznobojnih pilula. Stavovi o životu. Stavovi o smrti. Pričaj mi o životu u vašoj zemlji. Izmasiraj mi stopala. Stavi mi masku sa kiseonikom. Kako se na tvom jeziku kaže „Sten, ti si moj prijatelj, ti si dobar čovek“?

Džošua sa uživanjem sluša Stenove priče. Stenova zemlja je čista egzotika. Kao salata od jestivih latica cveća. I priče o toj zemlji su čista egzotika. Izmeštene iz prave ironije. Krt celofan koji se cakli. Sten priča o socijalizmu, čovečijim ribicama, puzzle državi i puzzle mozgovima, odlivu mozgova, kvazi revolucijama, kvazi slobodama, pritokama ideologija i globalnog imperijalizma, samoupravljanju i srećnim letovanjima radničke klase, jednopartijskom sistemu, tucanju kamena i političkim disidentima. Sten kiti priče. Preteruje. Prepričava scene iz domaćih filmova. Iznosi zaključke. Citira Štulića. Na strateškim mestima njihovi ljudi, kurvini sinovi. A ovo ovde je slobodna zemlja. Zemlja koja te voli, Džošua. Zemlja koja se brine.

Džošua pažljivo sluša. Zaključuje i promišlja. Preduzetnički duh. Poslovni čovek. Mašina za pravljenje novca. Tvorac fonda za pomoć osobama sa prekomernom težinom. Motivacioni govornik pred čkiljavim okom kamere. TV zvezda. Rijaliti. Nežni leptirić. Dobročinitelj. Duša od čoveka. Krofna potopljena u čokoladu. Ne brine što Sten mora da se vrati kući. Da ode ocu na sahranu koga je iznenadila smrt među nogama dvadesetogodišnjakinje željne napredovanja u pandurskom poslu. Njegova majka konačno na slobodi. Sineee, kako ti je tamo? Da li si srećan? Komentari. Zaključci. Mali je uspeo. Tamo ima posao i perspektivu. Kod nas – perspektiva? Šta je to?

Rukuje se sa rodbinom. Klima glavom. Kurtoazno. Izgovara parole. Druga dimenzija. Drugi svet. Ljudi su srećni i nasmejani. Sloboda. Istopolni brakovi. Istopolni stavovi. Niko se ne zamara politikom. Holivud. Šarenilo. Bezbrižnost. Demokratija.

Na drugom kontinentu ga čeka Džošua. Srastao sa krevetom. Širok kao okean. Napušteni Džošua čija je poslednja želja na samrti da vidi Stena. Sten ne uspeva da stigne na vreme. Čeka ga pismo sa rečima Džošuinog poslednjeg pozdrava i uz to (po Džošuinom mišljenju) skromna satisfakcija – na Stenovom računu u banci dovoljno novca za lagodan život. Samo mali delić sredstava Džošuinog fonda. Stene, ti si divan čovek. Volim te, dragi prijatelju. Načinio si da ovaj svet za mene bude bolje mesto.

Sten čuva njegovo pismo u fioci noćnog ormarića. Nepročitano. Ujutro trči uz reku. Živi u penthausu glatkog staklenog solitera sa pogledom na zeleni pojas drvoreda u daljini. Ima psa. Vežba motivacione govore. Priča pred kamerama. Holivud. Ista TV ekipa. Njegov komadić slave. Širi priču o prijateljstvu. O ljušturama u koje su ljudi zarobljeni. O dvoličnosti razvijenih društava i usamljenosti pojedinca u gomili. O ljudima koji ne poznaju granice. Sten laže i ne trepće. Vodozemac u mlakoj vodi. Ljigava čovečija ribica. Njegovo lice na platnu velikog bilborda. Pod njegovim đonovima onaj isti bulevar. Deja vu. Potmulo ljudsko mravinjanje oko njega. Brujanje automobila poput velikih orgulja. Iste reči mu prolaze kroz glavu kao kada je prvi put došao. Time is on my side. Spor hod. U ruci papirna kesa iz apoteke sa lakim antidepresivima. Njegovim novim esencijalnim materijama za opstanak.

Sten se smeška. Ponekad ga prepozna poneki prolaznik. Da autogram na ulici. Fotografiše se sa debelom decom u školama. Ima devojku koja ga voli. Brižnu. Zaljubljenu. Opsesivnu hraniteljku. Sten živi život punim plućima. Ima dobar apetit. Pustio je kosu i bradu. Počeo da nosi kačket sa natpisom ragbi kluba. Piše knjigu o ljubavi i prijateljstvu. Ne preza ni od čega. Želi da veruje da se ničega ne plaši. Čini mu se da je konačno srećan.

I večeras jedna tableta pred spavanje. Za lak i čvrst san. Dubok san. Kasnije te noći, Sten sanja da u njegovom vitkom staklenom soliteru bukti veliki požar. Ljudi trče stepenicama sa peškirima preko usta. Džošua lep i mršav, sa gracioznim belim krilima izraslim na leđima, kao pobegao sa maskenbala, snažno lupa pesnicama na vrata njegovog stana i viče: Wake up, wake up, Stan! Ali on ne može da se probudi. Kroz glavu mu prolazi buka velikih svetskih revolucija.

Wake up, Stan!

Divljanje muva u lepljivim mrežama paukova.

Wake up, Stan!

Zariva glavu u vodu u kojoj se koprcaju punoglavci.

Wake up, Stan!

Sve uzalud. Ne može da se probudi jer njegov mozak u snu, u svojoj podsvesti, prepoznaje samo ime jednog malog čoveka. Ime iskompleksiranog provincijalca. Emocionalnog kleptomana. Nevoljenog pubertetliju. Odbačenog sina. Njegovo pravo ime. Stanislav. A zatim se na Džošuine preplašene povike nadovezuje hladan glas njegovog pokojnog oca, koji mu govori sa podsmehom: Bolje da se čovek ubije, nego da u bolesti i starosti padne na tvoje ruke, Stanislave, Stanislave! Ti si jedno govno od čoveka! Postao si isti kao ja!

I Stanislav u mraku, okupan hladnim znojem, širom otvara oči.

Danijela Repman

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.