Vladimir Radić: S Jasnom na pustom ostrvu

Idem alejom. Veče je, toplo je, kraj leta se bliži i bujne krošnje zaklanjaju nebo. Iz auta parkiranog sa strane – prozori otvoreni, naziru se dve pognute siluete – dopire čežnjiv, baršunast glas – Are You Lonesome Tonight?[1] Čuo sam negde tu pesmu, stara je. Da – tu moj matori ponekad sluša. Otvori svoje pivo, zapali svoju cigaretu i sluša.

Šetali smo alejom, Jasna i ja, sa obe strane bile su iste ove bujne krošnje, između krošnji provirivalo je tamnoplavo nebo posuto zvezdama, bilo je veče, bilo je kasno proleće – gotovo leto, bili smo sami i Jasna je rekla: „Sinoć, evo ovde, malo pre one raskrsnice tamo napred, ide neko dvoje nekoliko koraka ispred mene. Vidim – devojka i mladić, nešto su stariji. Verovatno studenti. Samo drugovi ili i nešto više? Ne znam, ne drže se za ruke ali blizu su jedno drugom, ramena im se dodiruju dok koračaju tako, jedno pored drugog. Kaže on njoj – staviš nogu na moje rame, i ona kaže njemu – savijem je u kolenu, i on kaže – onda staviš i drugu a ja … Prođe neki auto, motor mu drnda, star je sigurno, nije se više razumelo šta oni tamo napred govore. Na rakrsnici su prešli na drugu stranu ulice a ja ostala ovde, na ovoj strani. Smeješ se?”

„Smejem”, kažem.

„Misliš da je smešno?”

„Pa … ne znam. Možda i nije. Tebi nije?”

„Kako dvoje mogu da govore tako … na ulici. Tu gde svako može da ih čuje. Takve stvari …”

„Možda su mislili da ih niko ne čuje.”

„Bila sam samo koji korak iza njih … Nisam od stakla.”

„Možda te nisu primetili. Kažeš – bilo je veče, gotovo noć. Skrovito je i tamno ispod ovih krošnji.”

„Nije bila noć. Veče jeste ali noć nije. Nisam rekla da je bila noć. A sve da je i bila noć – ulica je ovo. Na ulici ima prolaznika, to je javno mesto, može da bude prolaznika, može da se čuje. Neko može da čuje. Ja sam čula.”

„Ne znam stvarno”, rekoh tek tako … da nešto kažem.

„Ili su bili zaneti svojim razgovorom, time što su nameravali da rade”, doda. „Možda ih je to omamilo, učinilo da ne primete ništa oko sebe. Kao da su sami na ovom svetu. Kao neki par na pustom ostrvu.”

„Misliš da su oni to …”, rekoh nekako … neodređeno. Neodlučno.

„Ne znam. Šta ti misliš?”

„Šalu na stranu, razgovor se možda vodio o … nekom sportu.”

„Sportu? Kojem sportu?” upita Jasna.

„Možda se radilo o nekoj pozi za balet”, rekoh. Zvučalo je glupo … kakav balet. U našem gradu nije bilo baleta.

„O nekoj pozi se u svakom slučaju radilo”, reče ona … dvosmisleno.

U meni nešto zatitra, zateže se i onda olabavi, i ja rekoh: „Misliš na … poze.”

Jasna zasta, pogleda me ozbiljno, gotovo … mrko, nekako drugačije gleda i onda kaže: „Ti misliš na … Ne, to nije lepo od tebe.”

„Ne, ne mislim ja …”

„Ne?”

„Ne, zaista ne”, uzvratih. „Mogli su oni da pripremaju i neku pozu … za ples. Nešto uz … neki rokenrol.”

Stajali smo, gledam je – moja drugarica iz razreda, stanujemo u istom delu gradu, posle škole često jednim delom zajedno idemo kući, znamo se od malena. Promenila se. Porasla je i … zaoblila se, proširila gore, ali struk ostao uzan. Šminka se, nosi kratke suknje i tamne, prozirne čarape. Gleda i ona mene. Miriše lepo. Gleda … i šta vidi? Seća li se ona kako sam je, dok smo bili još u osnovnoj – i tada u istom razredu, kako sam je zvao u bioskop a ona nije htela, ili nije mogla od svojih. Ili misli na ples subotom u našoj školi. Kako me je jednom, dok sam se neodlučan, na kraju plesne večeri premeštao s noge na nogu, upitala hoću li večeras pratiti nekoga kući i onda, i ne čekajući odgovor otišla s jednim drugim, starijim, iz višeg razreda. Misli li na našu ekskurziju, misli li na ono putovanje vozom, misli li na moju glavu naslonjenu na njeno rame, te noći, u našem kupeu, misli li na ono kad sam joj čestitao rođendan, kad sam je poljubio u obraz a ona se zacrvenela. Misli li?

„Zar ne?” upitah.

„Rokenrol?” upita ona začuđeno i ja je zagrlih, privukoh je sebi i poljubih pravo u ona njena poluotvorena, crvena, sočna usta. I još jednom, i još.

Stajali smo tako pripijeni jedno uz drugo, odjednom drhteći, ja sam drhtao, i njena glava počivala je na mom ramenu. I ja prošaptah, ne znam šta mi bi, bio sam prestao da drhtim, šapnem na njeno uvo: „Da li i ti nekad poželiš da tvoja noga bude na mom ramenu? Na nekom pustom ostrvu. Na nekom Gogenovom[2]. Samo ti, i ja, okean i nebo – i niko više.”

Ona se trže, odmaknu se, odvoji se od mene, pogleda me mrko, srdito. Dođavola – šta mi bi? „I druga noga”, izlete mi iz usta. Zaista ne znam šta mi bi. Možda zato što noge idu u paru. Možda zato što je ona imala lepe, devojačke noge. Možda zato što je bilo proleće. Možda zato što je ostrvo bilo pusto.

„Svi ste vi momci isti … u glavi vam uvek jedno te isto”, reče Jasna nekako promuklo, nekako polako i rastegnuto, dubokim glasom – kao da nije njen. I okrete se i ode na suprotnu stranu ulice. Ode ona žurno – oštrih, pomalo ukočenih pokreta. Zaista ode. Ni da se osvrne. Kao da me nema.

I više nije htela da govori sa mnom, ni u razredu, ni na školskom dvorištu, ni na plesu, nigde. Nikako nije htela. A o tome da zajedno idemo kući da i ne govorim.

Zaista – ni dan danas ne znam šta mi bi da je ono pitam. Kao da to nisam bio ja. Kao da nisam bio pri sebi. Kao na pustom ostrvu. A opet – zašto da je ne pitam? Bar to jedno veče nisam bio neodlučan. Jedino možda prebrz. Jasna – preplanuli akt okružen jarkim bojama, i ja joj dolazim. Zar to nije lepa slika? More … palme … sunce …

A da je Jasna pristala? Šta bi bilo sa nama? Šta bi bilo od mene? Udala se brzo iza mature za nekog matorca, i čujem – imaju troje dece. Tek da je prešla dvadesetu a već troje uz njenu suknju. Od fakulteta ništa, matorac je neki šef, zarađuje.

Ja sa troje dece? Ja? Dobro je da je Jasna otišla na drugu stranu, a ja ostao na ovoj, svojoj. Makar i sam … na pustom ostrvu.

[1] (engl.) Da li si usamljena ove noći? – pesma Elvisa Prislija

[2] (franc.) Eugène Henri Paul Gauguin – francuski slikar postimpresionizma s kraja 19./ početka 20.veka koji je jedno vreme živeo i stvarao na Martiniku, na Tahitiju i na Markiskim ostrvima




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *