Kosa Pakuševskij: NAŠ SREMAC

                                    „Najveća samoća je kad ste lišeni iskrenog prijateljstva“

                                                Frensis Bejkon (1561-1626.)

Pojavio se na vratima sobe i upitao:

„Šta  čitaš?“

„Dikensa“, odgovorila sam.

Bila sam bolesna, neka prehlada, nisam išla u školu i, pored neprijatnosti, tiho se radovala što mogu po ceo dan da čitam. „Dikens, to je za malu decu“, reče i dodade da će mi doneti nešto što je apsolutni hit među gimnazijalcima. Posle nekoliko dana doneo je „Gradić Pejton“. Roman sam čitala sakriven između korica geografije, udžbenik za 7. razred osnovne.

„Kako ja ne znam ovog tvog druga?“, zapitala sam svog brata. „To je naš Sremac, a ne znaš ga jer je bio u domu za ratnu siročad, završio osnovnu i sad se vratio kući“, odgovori. Počeo je često da dolazi u našu kuću. Bio je nekako drugačiji. Načitan, išao već uveliko u pozorište, i na moru letovao. Pričao zanimljivo, duhovit, zasmejavao nas sve u kući. Ubrzo smo ga dočekivali kao da je naš. Kao, davno nestalo, jer Petar Pera Jovanović, Sremac, rodom iz Prhova u ravnom Sremu, najveći je Sremac među Bosancima u Bačkom Jarku, i najveći Bosanac među Sremcima.

Tog dana igrala sam se sa decom iz ulice. Trčali smo, galamili, bilo nas je mnogo, sve oni maleni što još do škole, a ni do zabavišta, nisu dorasli. Onda je nešto snažno zatreslo selo, zagrmilo tako jako da smo svi pojurili svojim kućama. Čula se kuknjava žena i sve su potrčale ka centru sela usput dajući uputstva deci da iz kuće ne mrdaju. I danas, iako je prošlo više od pola veka, sećam se tih dana, tuge i leleka, sahrane poginule dece i moje ruke u maminoj, njenog stiska. Bomba je eksplodirala u školskom dvorištu. Poginulo je petoro, desetak je ranjeno.Među ranjenima bio je Pera, naš Sremac. Saznala sam to kad je jednom, šaleći se sa mojim tatom na temu rata i promrzlina iz rata, rekao: „Čika Stevane, prošli ste ceo rat neranjeni, šta je malo smrzavanja, ostale vam za uspomenu hladne noge, a ja invalid od prvog razreda, pa se nešto nosim mišlju da na vreme penziju i Spomenicu potražim“. Tog trenutka bilo mi je smešno. Kasnije sam saznala detalje, ne od Pere. Sećam se prvog susreta sa tetka Lepom, njegovom mamom. Sedeli smo pod kruškom u dvorištu. Sočni, zreli plodovi su padali sa grana koje su se povile od ploda. Tetka Lepa se pojavila sa dve ogromne tacne na kojima su bile pite. Pera je nosio tanjiriće, pa su nam oboje prilazili i nudili nas. Bila je lepa, obučena u crno, na glavi joj marama, vezana drugačije nego što maramu vezuju naše mame, kasnije sam saznala da tako vezuju maramu žene iz Srema. Nenametljivo se obratila svakom od nas: „Mali je rekao da ćete doći pa sam nešto umesila“. Onda se obratila sestri i meni: „Znam vam tatu od doseljenja u Jarak. Na jednom zboru jedini je ustao u zaštitu udovica i nejači. Pred svima je rekao da se za takvo što nije borio, da on neće otimati i da je bio ubeđen da je sa nepravdom i otimačinom gotovo!“. Jeli smo mirisne hrskave pite od višanja i jabuka, pričali i uživali u druženju. Tog leta postali smo tetka Lepini, a ona naša. Samo, iako naviknuti na žene u crnini, bilo ih je puno selo jer to su bile poratne godine, crnina na Perinoj mami nekako nam je bila drugačija.

„Zašto je tetka Lepa stalno u crnini?“, zapitala sam Branku, svoju mlađu drugaricu, Perinu rođaku i prvu komšinicu u Sremačkoj ulici, ime ulice je bilo sasvim drugo, ali u njoj su većinom bili Sremci pa otud i takav naziv u narodu. Znala sam da je tetka Lepa udovica, da Pera nije zapamtio svog tatu, ali sam znala i da su mnoge udovice poskidale crninu. Branka, tiha sanjalica, koja mi je otkrila mnogo kasnije kako je kao mala najviše volela oblake i svoju baštu i u njoj boje, zvukove i mirise, ispričala mi je kakvu tugu nosi u sebi mama našeg druga. Umrla joj je kćerka, osamnaestogodišnja devojka, lepotica, Perina starija sestra. Vera, naši Sremci ovo ime ne izgovaraju sa kratkosilaznim akcentom, je imala tuberkulozu. Branka je mnogo volela Veru, bežala od kuće kroz baštu i igrala se pored Verinog kreveta. „Zvuči neverovatno, ali tako mala shvatala sam da u toj sobi ima puno ljubavi i da se mojoj Veri ne može ništa stašno dogoditi“, pričala mi je Branka. Veru je voleo jedan mladi Bosanac, folklorista, dolazio i sedeo uz njen krevet. Tu ljubav je osećalo dete i bilo joj nemi svedok. Pamtim da se u selu pričalo o tome, pamtim da se dugo spominjalo i da su se oči onih koji se sete ove tužne priče punile suzama. „Vera mi je za svaki rođendan donosila knjigu“, kaže Branka i dodaje: „Posle se tetka Lepa brinula da Pera ne zaboravi kad mi je rođendan. Knjiga je uvek bila pažljivo birana i kao da je sa njom i Verin osmeh stizao do mene“.

Odrastali smo. Krenuli smo na putovanja, letovanja. Pera je bio kreator. Kako je samo znao da nas zadivi, iznenadi, obraduje… Dođe, kaže da nas je prijavio, samo nije rekao tačan broj, a to mora što pre da se javi, ferijalcima, studentima, nije bitno, nastane uzbuna kod kuća, kamčimo pare, trčimo jedni kod drugih, nije bilo telefona. Kad sam već kod telefona, ubeđena sam da je naš Pera preteča interneta. Jer, kako drugačije da objasnim da je uvek imao sve informacije, da je znao koji je film dobio Oskara, ko je dobitnik NIN-ove nagrade, kad Arsen Dedić gostuje i gde, i kad će ruski ansmbl Berjoska nastupati u Novom Sadu ili Beogradu, svejedno, njemu to nije bio problem, a ni nama. A kad krenemo na more, naoružani pitama i pečenim pilićima, a moj brat i njegovo društvo i prvoklasnom dudovačom, koju je proizvodila skoro svaka kuća, Pera uvek sa najboljom kruškovačom, krenemo vozom do Splita ili Rijeke, onda brodom do tačke odredišta, nauživamo se, naodmaramo „napunimo baterije“, kako se to danas kaže. Pera je uvek znao šta ne sme da se propusti, gde je najstarija freska, koji muzej se mora obići, gde ima najbolje ajskafe, gde bi trebalo da kupimo prošek za naše mame… Išli smo magistralom, noću, pevali, svađali se sa ljudima koji su nam tražili da platimo ulaznicu na Sveti Stefan, pozivali se na patriotizam, i opet pevali, pevali u vozu, na brodu… Tako smo, zahvaljujući pesmi, upoznali bračni par Amerikance. Pevali smo ruske romanse. Gospođa je zaplakala. Suprug je objasnio, Pera je jedini znao engleski, da smo je rastužili jer je poreklom Ruskinja. Počastili su nas. Peri su slali dolare, jedno vreme, kao stipendiju. Zvali ga u Ameriku. Nije otišao. Da li je pogrešio? Nije. Jer, nema veselja bez našeg Sremca. Slavimo. Diplomirala sam. „Hajde, bacaj već jednom“, kaže Pera. Gledam u brata i snajku, očekujem neku reakciju i od svog dragog, ali oni samo mudro ćute. Pera baca čašu pod određenim uglom, sa ubrzanjem koje proizvodi zvuk reskog brisanja prostora, čaša leti iznad glava, nikog ne dotiče i tako divno prska, kao da je od najfinijeg kristala. Bacam svoju prvu čašu. U kafani. Ništa. Spustila se i ostala cela. Opet. Ništa. „Džaba ti diploma kad ni čašu ne umeš da rarzbiješ!“, viče Sremac i pod svoje uzima tamburaše. Teško onome ko mu zbrzi pesmu, falšira, ili ne zna neku. Tu proradi ono sremačko u njemu, pa se keri, inati, vraća muzikante da opet krenu iz početka i kad sve bude kako valja, čašćava ih, brzo, onako usput, i već naručuje sledeću, našu, prihvatamo svi, pevamo usklađeno, jer nije nam prvi put. Slavimo diplomu moju! Kao da je juče bilo, slušam Peru kako se obraća mojoj mami: „Strina Maro, Sremci su naše mame oslovljavali sa strina ispred imena, a mi njihove sa tetka, pustite je da se upiše na fakultet. Ona će sama sebe školovati, verujte mi. Imaće stipendiju, kredit, pa još mnoge pogodnosti. Nije ona za učiteljicu, mora te stotine knjiga koje je pročitala da iskoristi, a kako bolje nego da ide na književnost“. Naravno, popustila moja divna mama. Bilo tako kako je Pera pričao. Nastavili smo da se družimo celog života. Pera, Branka i ja završili smo isti fakultet, kad je jedno završavalo, drugo je startovalo, profesija nam bila i jeste reč, govorna i pisana, knjiga nam saputnik i drug. Viđamo se kad možemo, ali za rođendane obavezno, što je činilo srećnom našu dragu tetka Lepu. Nje više nema. Pera živi sam. Sam? Na njegovoj slavi bude više istinskih prijatelja nego na slavama ostalih naših poznanika, za njegov rođendan, a pada u najhladnije dane januara, skupi se na desetine prijatelja, najstarijih, pa dece njihove, a sad već i unuka. Ko zna koliko je puta kumovao, krstio nečije dete, slavio punoletstva, diplome, ispraćao našu decu u svet!? Naš mlađi sin odlučio da ide u svet posle završene Akademije umetnosti. Poslao svoj CV (si vi, divna srpska reč koju smo naučili od naše dece) i primili ga tamo, u tom belom svetu, na više mesta. Dete svoje čestito odradilo. A mi? Nema novaca! Prodajemo vikendicu. Niko ni da se našali da da ni pola od vrednosti, a vreme leti. Stiže Pera jednog dana i mom mužu i meni kaže: „Imam jednu njivu, zemlja prvoklasna, eto, spreman sam da je prodam i da naš umetnik ide tamo kad su ga već primili.“

Tako to radi naš Sremac. Nije prodao njivu, ali kao da jeste. To se ne zaboravlja.   Godine ga ne sprečavaju da planinari, da putuje i upoznaje daleke zemlje i egzotične krajeve, i dalje, baš kao u vreme mladosti, da odgleda dobru pozorišnu predstavu u Beogradu, da, makar prestajao sve vreme, odsluša dobar koncert. Sećam se divnih putovanja, kako smo neumorni obilazili Rim, kako je on bio vodič ma gde da smo, kako me optužio da sam u Firenci, dok sam stajala ispred slike Botičelija, zapitala quanto costa, i kako je, dok smo hodali po Petropavlovskoj tvrđavi u Lenjingradu zapeo za kamen, pa brzo sklepao: „ A, o, Petre, jebivetre, kakva ti je ovo kaldrma!?“, pa se smeh razlio Tvrđavom, a sve ozbiljni ljudi, prosvetari, i čuvar došao, onaj sovjetskosavezni, da nas ukori i dovede u red…A sad, kad se vrati sa nekog dalekog odredišta, pojavi se nasmejan i vedar, donese svakom po nešto, pažljivo birano, baš po ukusu, bude tu amajlija, marama i nekih egzotičnih, mirisnih čajeva, sušenog voća… Odavno smo prestali da se pitamo kako to uspeva, kako sa platom bibliotekara, pa sa penzijom. Pre neki dan mi reče, a ispraćali smo nekog nama dragog:

„Ne volim kad ono izdajničko, bosansko, prevlada u meni pa ne znam šta ću sa sobom. Sva se duša u oči pretoči i pobeći se ne može. Onda tražim Sremca u sebi i onda bih da se zabijem u neku kafanu i da mi pevaju i sviraju, sve one što iz srca i u srcu, nataložene i pritajene, čekaju baš ovakve trenutke. „Cveto, mori Cveto“, tu bih opet, i ponovo, i… Da se u pesmi, onoj meraklijskoj, izgubim i da me nema“. Ćutim. Teško je kad odlaze prijatelji.




2 Responses to Kosa Pakuševskij: NAŠ SREMAC

  1. Mirjana Maričić Tomin каже:

    Još jedan film odgledah, u kom glavne junake lično poznajem. Draga moja nastavnice koliko emocija probudite. Mislim da je Pera preponosan što vas ima.

  2. Sladjana Petrović каже:

    Slikano preciznom četkicom, najlepšim pastelnim bojama 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.