Anđelko Zablaćanski: ZAVODNIK

Za njega su govorili da mu Bog ništa dužan nije ostao. Lep, stasit, prodornog pogleda, još od rane mladosti bio je zanimljiv i poželjan u svakom društvu. Naročito u ženskom. Šiparice su birale prečice da stanu pored puta kojim će proći. Satima su prepričavale taj pogled kojim ih je pogledao, osmeh koji im je uputio, a one s kojima je i poneku reč prozborio vrištale su u transu pred drugaricama. Njegove vršnjakinje bile su malo umerenije, ali ni one nisu ostajale ravnodušne i na svaki njegov mig kao omađijane odlazile bi u mrak da ga sačekaju. Starije, udate žene lukavo su ćutale, ali retko kojoj nije zapao za oko njegov stas. Na razne načine su mu davale do znanje da ga žele, a ni on se nije plašio da im noću zakuca na prozor dok im muževi pijanče po zadimljenim seoskim kafanama. Brao ih je kao kruške. Slatke i sočne karamanke.
S godinama je bivao sve poželjniji. Obrazovanje mu je donelo ono što mu je u ranoj mladosti manjkalo, naočitost i načitanost, a život mudrost i iskustvo. Govorili su da će svaka devojka koju odabere za životnu saputnicu biti najsrećnija na svetu. Udate žene su opanjkavale svaku lepu i mladu devojku, jer su im zavidele na mogućnosti da budu njegova supruga, a muškarci, i mlađi i stariji od njega, tim istim devojkama olajavali su njega, jer su zavideli njemu. „On je zavodnik i baraba kakvog ovaj srez nije imao, a bogme ko zna da li će se ikad više ovakav i roditi“ – govorila je proseda starica, večita devojka, koja je važila za ženu koja je nekim čudom znala sve šta se dešava u čitavom srezu. Pričla je starica da su joj se mnoge devojke zaklinjale kako su zavodnika čekale u autu dok je on bivao kod druge u kući. Dopirale su te priče i do njegovih ušuju, ali on ih nikad nije ni jednom jedinom rečju komentarisao. Čak i njegovi najbolji drugovi nisu nikad od njega iščupali ni slova o bilo kojoj ženi ili devojci.
I kad su mnoge devojke koje su ga volele poudavale i živele svoje bračne živote, kad je prepolovio svoju petu deceniju, a neke nove i mlađe žene žudele za njim, on je sreo nju. Taj prvi pogled devojčice, u telu tridesetpetogodišnje žene, kojim ga je pogledala nevino i vatreno u isti mah, u njemu je probudilo nešto za šta je mislio da ne postoji. Ljubav. Prvi pogled, prvi dodiri vlažnih dlanova, prvi poljubac kao iz Dučićeve Pesme ženi, razbistrili su u njemu davno zaboravljene, negde u magli uma sakrivene nade. Jasnije nego ikad video je lice ljubavi u liku te putene, a stidljive žene. U njenim očima video je oči sreće, u njenom nežnom i strasnom zagrljaju zagrljaj svih prošlih i budućih dana. Znao je, ona je žena s kojom će provesti ostatak života.
Živeli su srećniji nego iko: opušteni i zaneseni, sebi veseli za druge ludi i detinjasti. I ona i on su shvatili da sve što su proživeli bila je samo kopija života. Govorili su – tuđih života, jer ovo sad je njihov život, kojeg su izgubljenog u vremenu tek sad pronašli. Taj nekad veliki zavodnik, čovek koji je mnoge žene i usrećio i unesrećio istodobno, konačno se smirio kraj jedne žene. Ni zanosni pogledi devojaka, ni pohotni migovi udatih žena, ni nametljiva vriska i držanje tek stasalih curica nisu ga više doticali. U pogled mu nijedan lik nije svraćao osim lica njehove ljubljene. Bio joj je odan i veran kao što nijedan muškarac nije. Radoznali svet je u početku sve to prihvatao sa čuđenjem i nevericom, ali vremenom su sve neverice i iščuđavanja minula. Skoro da se svima čnilo da on osim ove žene nikada druge nije ni imao.
A onda, jedne noći zapištao mu je mobilni telefon. Pogledao je i video da mu je stigala poruka od nje. Uzeo je ključeve od auta i krenuo. Poslednjeg petka svakog meseca išla je da obiđe roditelje. Nedeljom se vraćala. On je išao na stanicu po nju. Kod auta se trgao.
„Danas je subota. Gde sam krenuo?“ – pomislio je i tek tad pročitao poruku.
Nije verovao svojim očima. Kako? Zašto? Ovo je neko pogrešio. Pogledao je ponovo. Njen je broj. Gledao je nemo u slova koja su svetlela u mraku.
„Volim te kao nikoga što nisam volela. Ti si jedini pravi muškarac u mom životu. Najdivniji čovek koga sam upoznala. Voleću te dok živim, ali nisam više zaljubljena u tebe. Ne, nemam drugog. Ne mogu više da budem sa tobom. Ne mogu da lažem i glumim. Volim te kao prijatelja. Kad i kako se sve ovo u meni ugasilo, ne znam, ali tako je. Molim te nemoj me zvati ni tražiti. Molim te kao Boga nemoj otežavati i sebi i meni. I čuvaj se, molim te.“
Izbezumljeno je pritiskao po tastaturi mobilnog pokušavajući da je pozove. Nekako je uspeo. Dobro je, sad će joj objasniti da on više bez nje ne ume da živi, da je to neka greška… „Pozvani korisnik trenutno nije dostupa…“ govorio mu je umilni ženski glas. Neke ružne kučke, mislio je.
Nikad je više nije ni čuo ni video. Nestala je. Niko ne zna gde je otišla. Neki kažu da su je videli u ženskom manastiru negde na jugu zemlje. A on je postao stalni gost zadimljenih, prljavih kafana trošeći na konobarice i kurve svoju nasleđenu i stečenu imovinu.

Beleška o piscu
Rođen je 1959. godine. Piše poeziju, aforizme i kratke priče. Dosad je objavio sedam knjiga. Prevođen je na ruski, bugarski i makedonski. Prevodi rusku poeziju i objavljuje o ovdašnjim časopisima. Pokretač i je i glavni urednik elektronskog časopisa Suština poetike.
Živi i piše u Glušcima.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *