LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ:        MOŽDA JE ISTINA

(PROLEGOMENA ZA STUDIJU TEORIJE RELATIVITETA U UMETNOSTI)

Ako zatvorim oči, vidim sve. Ono sve, što sam ranije videla. Ako pritisnem kažiprstima uši – čujem sve ono što sam već čula. Ako dodirujem stvari oko sebe (pri)sećam se jasno nekadašnjih oblika i rasporeda.. Da li je to uvek tako? Da li ja čujem, vidim i sećam se samo tek ponečega, a mislim da je sve drugo potisnuo zaborav? Ipak, to su moji trezori u kojima čuvam sebe prošlu, sebe nekadašnju, koju ponekad uopšte ne prepoznajem. Možda je sve varka. Obmana. Priviđenje. Da li sam to bila ja?

*   *   *

Pišem u naletima. Upisujem druge u svoje rukopise. I samu  sebe. Ali, da li je sve to, baš tako? Zaborav guta i proždire trenutke doživljenog, ne može se od njega ništa sakriti, spakovati u fijoke mozga (naučnici tvrde da tako nešto postoji) i zaključati, jer sve izmiče, bledi, odlazi u nepovrat, briše se kao sunđerom po školskoj tabli zauvek, potire vremenskom distancom, oslobađa se od nas samih  i naše realnosti. Otuda relativnost hara kao kuga, ili kao tajfun, ili kao cunami,  i preobličuje i izobličuje po svome kako mu je volja i kako mu se učini, ne uvek isto, što – šta mnogo čemu podložno, prilagodljivo nečemu ili odbijajuće od nečega. Najgore su asocijacije, koincidencije, komparacije, simbioze, diferencijacije. One odvuku, razvuku, iznivelišu, prilagode svojim zahtevima, namerama, željama…Zato,  pisanje (u širem smislu i umetnost u celini) treba uzeti kao jedan od elemenata teorije relativiteta, i to onaj činilac koji se pojavljuje kao moguća promenljiva. Stoga, ako je E = mc suviše bi bilo vulgarizovano iskoristiti istu jednačinu u umetnosti (književnost, muzika, slikarstvo, dizajn, perfomans i šta sve još ne što ona danas pruža, otkrivajuči nove oblasti ljudske neformalne, oslobođene misli neotkrivenih osnova, na granici jave i snova). Ali vredi bar pokušati nešto slično, i tako približiti ova dva sveta, svet nauke i umetnosti kroz jedan sasvim novi opštevažeći pristup. Bez određene ideje, čisto analoški, vođeno osećajem da tu treba nešto ozbiljno učiniti i da svet umetnosti čak to i zahteva, zaslužuje, a i po samoj prirodi, prosto je neophodno pozabaviti se, jer i sama reč istina zahteva totalnu egzaktnost ( bez obzira na ograničenje i široku ambivalentnost naslova). Svet umetnosti, bez obzira na svoju neobuzdanu neuhvatljivost, mora dobiti svoju teorijsku ( najpre, hipotetičku) oznaku, svoj elementarni udeo, jer u najvišem mogućem stepenu pripada svetu  relativnosti, pa stoga i teoriji relativiteta. Nauka je već u ovoj teoriji izvedena iz svoje statičnosti samim tim što su povezana dva naizgled nekomplementarna pojma : energija i masa. Energija (toplotna, magnetna, električna) bi u filozofiji mogla biti čist metafizički pojam. Aristotel je, pak,  deli na dve vrste: energeia (stvarnost, oblik, suština) i dinamis (mogućnost, materija). Već u ovom odvajanju jednog istog pojma, vidi se i približavanje i odvajanje, istovremeno egzaktnog i misaonog. U jednačini teorije relativiteata one su povezane preko brzine svetlosti (c) – stepenovane konstante (sa neznatnom varijabilnošću). Gde bi se mogla ubaciti  umetnost? Taj faktor, možda ljudski najpribližnije, (odakle tačno dolazi ostaje tajna i to bi bilo posebno istraživanje koje za sada ostaje po strani), egzistira u teoriji relativiteta, ali u kojoj formi i kakvoj matematičkoj veličini i relacijima, zamašan je zadatak i sigurno je da bi sadržavao nebrojeno promenljivih, ali bi se postepenim ispitivanjem ispravnosti istih i postupnim nalaženjem hipoteza do one, najpribližnije teoriji, moglo upornim i preciznim radom doći do konačnog rezultata ili bar do neke od njegovih aproksimacija. Vredelo bi bar pokušati, ali sa dozom neizvesnosti i nesigurnosti u konačni uspeh. Za nekoga sa sumnjivo raspoloživim rasponom životnog vremena, dovoljan je uspeh i samo pokretanje ovoga zanimljivog, uslovno rečeno, zadatka,vođeno ne toliko entuzijazmom koliko istraživačkom radoznalošću. Vredi bar razmišljati o takvoj mogućnosti pa čak možda i postojeće elemente Ajnštajnove teorije relativiteta (kakva drskost!) preimenovati u drugačije veličine, sa velikom dozom fleksibilnosti i promenljivosti, baš kakva je i sama umetnost. S obzirom da je posmatrati umetnost u celini, veoma složeno, ako se krene od  književnosti, ili još uže, od samog pisanja, donekle se pojednostavljuje ova avanturu koja će u startu krenuti od jedne od mogućih hipoteza za odabrani eksperiment. Suština bi bila izabrati pravi put istraživanja, ne zalutati već u startu i zato čini najprikladnijim, pratiti kako se razvija neki rukopis i šta sve pritom utiče na njegov razvoj. Šta pokreće pisanje, koji je to odlučujući momenat kada neko poželi ili bolje reći oseti potrebu da nešto svoje zapiše? Da li je to misao koju je izazvao neki događaj, određeno raspoloženje, osećanje ili iz nekog razloga, probuđeno, neko od čula?  Ta misao, očigledno, nije obično razmišljanje koje se normalno događa već inicijalna kapisla ličnog, duboko intimnog, emotivnog , kreativnog čina koji zahteva svoju transformaciju u vidljivo stanje – pisanje, potrebu da se to što se osetilo odmah i zapiše. Ovaj trenutak ne bira (bar se ne zna) ni mesto, ni vreme. To se odnosi , ipak na one stvaraoce koji nisu već profesionalno opredeljeni za bilo koji vid kreativnog pisanja, već za one koji na prvi pogled, a ustvari samo naizgled ničim izazvano, osete tu potrebu čak u izvesnom smislu,  naredbodavno, što stiže  iz nekih  nepoznatih dubina ili visina, i u svakodnevnom životu čini se uglavnom nedostupnih unutarnjih slojeva  ličnosti. Oni, već afirmisani, kojima je pisanje radna obaveza, uglavnom su nekada već u prepodnevnim satima zauzimali poziciju uz svoj radni sto sa namerom da pišu. Ivo Andrić je pisao o tome kao o posebnom ritualu koji se odvija posle doručka i kafe. Ljubivoje Ršumović je, recimo, sebi zacrtao kao zadatak da svaki dan napiše po jednu pesmu. Marko Šelić ima svoje objašnjenje: Pripovedam priče. Igram se jezikom. Zanimaju me sve tananosti loma u životu. I usuđujem se jer je pisanje bavljenje istinom i pokušaj da se njoj privedete. Trenutno piše roman Intronaut što očigledno navodi na misao da se radi o unutarnjem preispitivanju: .plovidbi unutar sebe

  :Međutim, mnogo je zanimljivije pozabaviti se onim stvaraocima koji nisu po profesiji  književnici, ali  moraju da pišu iz njima nepoznatog razloga, bez obzira na krajnji ishod procesa pisanja, na  kvalitet i dalju sudbinu  dela (što u suštini i nije bila njihova osnovna motivacija). Najpribližnija tom porivu čini se da bi mogla biti osećanja. Ona predstavljaju mentalni doživljaj izrazite subjektivnosti, obeležje unutrašnjeg intimnog stanja, praćeno delatnošću mišiča i žlezda sa unutrašnjim lučenjima i visceralnim (stomačnim) reakcijama i obično se opisuje kao: radost, strah, žalost, ljubav, odvratnost i sl. U razvoju i ispoljavanju osećanja igra ulogu centralni, a takođe i autonomni nervni sistem, kao i pobude (motivacija) ličnosti. Psihoanalitičari smatraju da su osećanja dinamički izraz instinkata. Teško se razlikuju od emocija, koje su više praćene telesnim promenama, mada se one ne mogu uzeti kao ekvivalent emocija koje označavaju uzbuđenje, uzbuđenost, uzrujanost, uzavrelost, a pesnički i čuvstvo, duševni pokret, afekat, bunu, pobunu. Vezu između osećanja i organizma proučava psihosomatska medicina i smatra se  da su osećanja uzrok unutrašnja žarišta) mnogih savremenih oboljenja Ali, otkuda ona, iznenada probuđena želja da se nešto zabeleži, bilo gde i bilo kada?  Možda je to baš ta takozvana inspiracija, neobjašnjiva, nepojmljiva i do danas neotkrivena.tajna. Zanimljivo je da je osnovno značenje ovog pojma udisanje, uvlačenje vazduha u pluća, odnosno disanje. Drugo značenje je nadahnuće, iznenadna pojava naročitih sposobnosti, pretežno pesničkih, npr. umetničko nadahnuće; podsticaj, oduševljenje, nagovor. :U teologiji, ona je objašnjena kao božansko nadahnuće. Talen(a)t  je takođe pojam koji je veoma bitan u ovom razmatranju. Osnovno značenje mu je:prirodan dar, obdarenost, urođena sposobnost za uspešno obavljanje izvesnih poslova ili za usavršavanje u nekoj grani stvaralaštva ( umetničkog, naučnog).

Za sada su odvojena tri osnovna pojma : inspiracija, osećanja i talenat. (Eh mein lieber Herr Einstein, samo tri veličine su bile dovoljne za teoriju relativiteta: energija, masa, brzina svetlosti koja je još uz to i konstanta. Zvuči, suviše jednostavno, zar  ne?)

Bez obzira, što očigledno svaka od njih mora sadržati u sebi druge veličine koje utiču na njenu konačnu vrednost, simplifikacija se javlja u ovom slučaju  samom definicijom  jednog elementa, talenta, da je to prirodni dar, pa stoga na njega se ne može uticati, on je već apriori dat. I mada nije konstanta, jer svaka osoba se razlikuje upravo po rasponu i vrsti talenta, on može u jednačini samo figurirati kao nešto već postojeće i unapred dato. Drugo pitanje je da li se na talenat može naknadno uticati, tj. da li se može razvijati. U jednom filmu, majka se obraća sinu koji je bio (za nešto) talentovan ovim rečima: Bog ti je dao talenat, a šta ćeš ti sa njim uraditi, to zavisi isključivo od tebe. To navodi na logičan zaključak da se talenat može, ali i ne mora iskoristiti, što prvenstveno zavisi, svakako, od same ličnosti koja ga poseduje i da li je sposobna i voljna da se upusti u neku vrstu životne avanture, odricanja i velikog zalaganja kako bi taj, već postojeći natalni  talenat mogao da se iskoristi u navećem mogućem stepenu.

Da bi se odredili svi, ili bar većina elemenata koja utiče na  tkzv. kreativni trenutak,

odnosno, momenat stvaranja ili realizaciju inspiracije kreativnog trenutka u ovom slučaju, kada se posmatra samo  momenat stvaralačkog pisanja, treba dovesti u korelaciju već detektovanih veličina (nominalno) koje bi ušle u jednačinu relativiteta ovog umetničkog segmenta.

I – inspiracija;

O – osećanja;

T – talenat

Realizacija inspiracije kreativnog trenutka  odnosno, pravilnije bi bilo:

 Realizacija kreacije (kreativnog dela) inspiracije ili još jednostavnije:

 

                                     REALIZACIJA  INSPIRACIJE                                         

                                             RI = T + I + O

 

Za korelaciju je upotrebljena najjednostavnija računska radnja – sabiranje, što svakako nije i ne može biti, ali u ovom momentu to je prva  hipotetička mogućnost. Treba naglasiti da je jednačina napisana za konkretnog umetnika i za konkretno umetničko delo. Analiza pojedinih veličina mogla bi da se izvede postupno na sledeći način (što ne znači opet da je to i  konačno).

T – Talenat u natalnom obliku (Tn), proširuje se kasnije i razvija učenjem (Tu) i vežbom (Tv), pa bi se moglo proširiti tim elementima:

T = T n  +  Tu + Tv

I –  Inspiracija je kompleksna, individualna forma, pokretač je umetničkog čina i smenjuje se od kreacije do kreacije. Za sada neka ostane u najjednostavnijem obliku – I.

O – Osećanja su takođe i raznolika i svako od njih veoma kompleksno i podložno raznim uticajima i spolja i iznutra, tako da se mora izvesti posebna formula, gde bi svako od poznatih osećanja imalo svoju skalu na kojoj bi se orijentaciono odredio stepen u momentu stvaranja., mada je to dosta relativno, posebno u odnosu na karakter umetnika i njegovo psihofizičko stanje, odnosno koliko ga dotiču i koja osećanja i koliko uopšte utiču na njega pa samim tim i na njegovo kreativno delo.

Šta bi još trebalo uzeti u obzir i postaviti u jednačinu? To bi bila  akumulacija ličnog iskustva kroz prizmu učenja i vežbi.

Nije bez značaja i mesto, odnosno uslovi u kojima umetnik stvara, Tu se pojavljuje često paradoksalni pokazatelj koji je potpuno različit od očekivanog. Naime, što su lošiji uslovi za rad, to su bolja i značajnija dela ( ne uvek, što opet zavisi od karaktera umetnika). Primer Andreja Makina je bez presedana, mada su značajnu ulogu odigrale i političke prilike u kojima je živeo. On, naime, čini se, samo jedno svoje delo je uspeo da objavi u svojoj zemlji, SSSR – u ( o čemu je govorio pre nekoliko godina na Kolarčevom univerzitetu) i to kada je  pribegao  podvali: ispod svog rukopisa potpisao se kao prevodilac romana  stranog pisca izmišljenog imena, i  tek tada mu je jedan izdavač objavio roman. Duboko razočaran, napušta svoju zemlju i odlazi u Pariz , spava na groblju na Monmartru, gde je sahranjen veliki broj poznatih umetnika (kako kaže u društvu najboljih,) i uskoro osvaja svojim delima najznačajnije francuske nagrade za književnost. No, još uvek živi vrlo skromnim životom, na mansardi najminimalnije moguće kvadrature, okružen knjigama , bez obzira na značajne sume primljene priznanjima, jer, kako sam priznaje, plaši se luksuza koji bi mu oduzeo inspiraciju  i razmazio ga. Tako njegov Francuski testament, u kome se (zbog provokativnog naslova) očekuje (bar) diskretni šarm buržoazije, ustvari je gorka priča o njegovom odrastanju u Sibirskoj provinciji gde je u jednom selu rođen. Josif  Brodski piše pesme zbog kojih je prognan na prinudni rad da bi radio nešto korisno za društvo. A spisak sličnih slučajeva bi mogao da ispuni tomove  knjiga, sa nebrojeno stranica, samo onih za koje se zna, ne računajući one koji su netragom nestali neznano gde. I ne samo u toj zemlji o kojoj jedan junak čuvenog  romana  Moskovska saga  Vasilija Aksjonova, razgovara sa svojim prijateljem, takođe intelektualcem o tome  ko su zapravo oni, ko su njihovi preci? I zaključuje kako su najbolji i najpametniji, najobrazovaniji i najvredniji i iz grada i iz sela širom njihove široke zemlje završili prerano po zatvorima, u progonstvima, na vešalima, u borbama, ratovima, obračunima. Pa mi smo potomci onih  koje niko nije dirao, jer se nisu  ni po čemu isticali,,.

Miloš Crnjanski poklanja svetu storiju preživljavanja apatrida: Roman o Londonu. Muzički genije koji sa pet godina piše operu, Mocart, umire u najvećoj bedi i bezimenog ga sahranjuju  na sirotinjskom groblju. Pitanje mesta i uslova u kojima živi umetnik i uticaj na njegov rad potpuno su neizvesni, od slučaja do slučaja.

Možda zato sve uticaje na umetnika treba podeliti na spoljne i unutrašnje, uslovno rečeno. Sve je to izmešano međusobno i preklapa se, kao vaspitanje, uslovi života, okolina, nadahnuće i ko zna šta sve još, a poznata činjenica da se  najbolje stvara uz oskudno posedovanje elementarnih uslova za život (luksuz nikako, on otupljuje u potpunosti  intelekt!),  pogoduje globalistički izazvanoj krizi u svetu.

Pesnici ne treba da jedu. Jer, ako se najedu, onda ne mogu da pišu..reći će u UKS  na promociji prvog broja šabačkog časopisa KOD 21, beogradski Šapčanin Duško Kovačević.

Možda je istina.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *