Možda sam dosadio i Bogu i narodu. Možda se nekom čini da sam zloban i sujetan. Možda, kažem, ali ne mogu da ćutim na ono što je, barem meni, loše. Degradacija i čoveka i poezije. Znam, ponavljam se, postajem papagaj, ali ne mogu da ćutim na promovisanje i nagrađivanje poezije koja to nije. Ne treba biti previše učen, jer naposletku ne postoji pesnička akademija, da bi se videlo šta jeste, a šta nije dobra pesma. Naravno, ne mislim da to može ceniti neko ko nije pročitao nijednu pesmu u životu. Neko ko nije čuo za Puškina ili Majakovskog, Verlena ili Bodlera, Getea ili Šilera, Dučića ili Crnjanskog… Jer da bih znao šta ne valja moram znati šta je dobro. I možda je to ključ onoga što se u poeziji sada dešava. Današnji pesnici bi po svaku cenu da se odreknu svega pređašnjeg. Razumem da se ne može stati u razvoju, ali se ne može odreći ni začetaka poezije. Danas je tehnologija na visokom nivou, ali još uvek pod najvećim izumom čovečanstva se smatra točak. I da li je sa novim otkrićima prestala upotreba točka? Nije! Dodavano mu je ovo ili ono, ali njegova osnova je i danas ista. Kružni oblik i osovinu zadržao je i najsavremeniji točak. A poeziji bi da uzmu njenu bit – poetiku i melodiku, njenu smislenost – slike i metaforu, njenu svrhu – misaonost i poruku… Pesme su danas pričice, često nebulozne, poređane u redove koje stihom zovu. (Možda sam sve ovo mogao napisati u modernom stihu).
Ali da se vratim na početak. U redu, neka piše ko kako ume ili ne ume, ali opasno je počelo da bode oči to što se nagrađuju baš oni koji ne umeju. Nagrade dobija poezija trivijalnosti bez poruke, bez slike koja čitaoca može navesti da se zagleda u sebe ili oko sebe. Nagrade sa imenima velikih srpskih pesnika dobijaju, usudiću se da kažem, piskarala i stihoklepci. U jednom trenutku pomislih da možda i grešim, jer svi ćute, sve novine trče da intervjuišu slavodobitnike, a onda nađoh na jednom portalu slično razmišljanje jednog našeg priznatog kritičara u osvrtu na dobitnika jedne od prestižnih nagrada. Dobro je, nisam jedini.
No, da li vredi dići glas ako je predsednik žirija čovek koji dodeljuje nagradu pesniku čiji je on izdavač, ako se nagrađuju knjige koje nisu ni poslate na konkurs (jedan od dobitnika mi je u ličnoj prepisci to otkrio)? Vredi li više pisati poeziju? Vredi, jer poeziju ne pišemo – ona se rađa iz nas. Vredi, jer vreme je najbolji sudija, i kako veliki Njegoš reče: „blago onom ko dovijeka živi – imao se rašta i roditi“. Nagrađivane nebuloze, čijim stvaraocima je bitan samo novac koji donosi nagrada, siguran sam, biće zaboravljene. Poezija kao i točak opstaće zauvek. I uvek će se naći iskreni ljubitelji poezije koji će i nagradu dodeliti istinski vrednoj poeziji.
Anđelko Zablaćanski, pesnik, aforističar i prozni pisac, rođen je 1959. godine u Glušcima kod Bogatića u Mačvi. Piše od rane mladosti i dosad je objavio sedam knjiga. Pesme su mu prevedene na ruski i bugarski, aforizmi na makedonski, a i on prevodi sa ruskog jezika.
Živi u Glušcima.
Obično ne šaljem ono što pišem, svestan da možda inije dovolno dobro za neko nadmetanje, na razne konkurse kojih ima kao pečurki posle kiše,koji u suštini i nemaju opštekulturnu težinu.Uverio sam se u besmisao takvog vrednovanja nečijeg rada.Svedok sam upravo svega o čemu Andjelko, pišešSvedok sam da se nagrade daju po vezi, da se čak neki romani proglašavaju ROMANOM GODINE iako nl konkursa nije bilo,ni jedan drugi roman nije bio u konkurencijia i taj proglašeni niko nije pročitao, čak ni onaj ko je priznanje dodelio.
Zašto onda učestvovati?