LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: REFLEKSIJE SVETA NAD STAZAMA KALEMEGDANA

Tekst pročitan na promociji romana KOTRLJANJE BERTOLTA BREHTA

Ko su, zapravo, dva prijatelja, dve jedine i glavne ličnosti romana  zagonentnog naziva: Kotrljanje Bertolda Brehta, pisca Zorana Ilića?

      Sugerisanje  simbolike njihovih imena poteklih iz sveta muzike, mogu naznačiti da će i ceo roman ostati u tom domenu. No, ispostavlja se  da  to nije tako. Odmicanjem priče, razgovor se odvija po amplitudama  kognitivno neujednačenih nivoa, različitim po svojoj suštini, oblastima i obimu. Na površinu izranja i oslobađa se bez prekida,  u jednom dahu takoreći: dijaloški formiran roman. Sam izbor, da  dijalog postane univerzalna konstanta konverzacije glavnih likova kroz radnju romana, predstavlja u svakom slučaju, novinu u savremenoj literaturi.

  Uvod o blogerskoj korespondenciji na početku, ukazuje da se radi o vremenu sadašnjem. Međutim, priča će odlutati mnogo dalje, u prošlost, raširiće se u sadašnjosti, a proviriće i u budućnost. Mnogi, već prihvaćeni prerogativi i simboli  koji karakterišu neko doba, dokumentovano će dati pravu sliku tog vremena., odvodeći je, često u sasvim drugom smeru.

  Jer, pisac erudita, Zoran Ilić, nije  neko ko kroz pitko tkivo neosetno pronosi svoju priču. On je strogi procenitelj  čitaočevog  predznanja i  zahteva osnovna poznavanja skoro svih oblasti ljudskog življenja i  delanja , tačnije  solidnu bazu neophodnog intelektualnog minimuma, koja će  poslužiti kako bi mogao da se upusti u tematska razmatranja dvojice prijatelja. I da ih razume, svakako.

   Razuđeni siže je u direktnoj vezi sa  imenima ličnosti, koja, nose u sebi univerzalnost u personalnom, vremenskom i prostornom smislu.  Fiksiranje lokacije za balkanski breg razmišljanja – Kalemegdan, samo je privid ograničenja i ograničenosti.  Disperzivno izrečene refleksije obuhvataju čitav svet. Stoga su  Neko i Pajaco, likovi koji mogu pripadati svakom vremenu i bilo kom  mestu.

      Neko, bez obzira što kao pojam, nosi nedefinisanu odrednicu anonimnosti, nije bilo ko. Jer,  u žargonu odomaćeni izraz  biti neko, ukazuje na isticanje značaja te osobe. Moto romana, Da sam ja Neko, preuzet iz istoimene pesme rok grupe Indeksi, glasom Davorina Popovića, još snažnije naglašava osobu koja  poseduje  svoju indvidualnu osobenost.

     Pajaco, kao pandan pesmi Da sam ja Neko, smeje nam se sa operskih scena iz libreta opere Pajaci Ruđera Leonkavala, među mnogim tenorima i glasom samog Enrika Karuza. I mada su  različiti vidovi  muzičkog stvaralaštva, obe numere su sa željama boljitka života.

   U  imenima ličnosti možemo nazreti mogućnost da se radi o antipodima. Ako je Neko,  sa odlikom značajne ličnosti, Pajaco  je na dnu ljudske lestvice. Međutim,  oni su u romanu savršeno ravnopravni sagovornici, koji sa preciznošću dopunjuju i nastavljaju jedan drugome misli, i reklo bi se, sa velikim uživanjem to čine.

    Kotrljanje Bertolda Brehta, najpre, a potom, i mnogih drugih ličnosti, kao i niza najrazličitijih pojmova, stvara osećaj talasanja  jednog tipičnog romana – reke. Talasi  se prelivaju jedan preko drugoga. Spajaju ih pojmovi. Iz jednog talasa pojavljuje se ključna reč  bilo kog univerzalnog pojma, koja istovremeno postaje šlagvort drugog talasa. Čitalac to skoro da i ne primećuje, jer  tok vijuga kroz beskrajnu priču.

  Naša ćaskanja o svemu i svačemu, kako kaže jedan od junaka,  protiču kao ubrzane slike na filmskom platnu. Skokovito i silovito. Ne sme da pobegne misao ni tren iz konteksta romana. Pažnja čitaoca drži se vezana za svaku reč, jer samo tako može se pratiti,  figurativno naznačeni lajt – motiv, koji pored očiglednog opiranja i  nepredvidive frekventnosti, neobuzdano pluta po vodama i luta po kopnima. Fascinira potpuna otvorenost dvojice junaka prema svetu i savršena dostupnost  celog sveta.  Limes je ukinut, sve se transparentno očitava.

    Poput pojedinačnih pojmova u leksikonu, naizmenično su izdvajani: ličnosti, zanimljivosti, kurioziteti, istine i laži, ljubavi i mržnje, hrana i piće, vladari i potčinjeni, komparacije i kombinacije, sličnosti i suprotnosti, pikanterije i seriozne kreacije iz raznih oblasti nauke i umetnosti,  nacionalna i personalna obeležja, karakteri i osobenosti. Kako roman odmiče, čitalac stiče  osećaj da je neosetno, upravo i on sam, pažljivo zakotrljan kroz svet uzavreo od zbivanja, što je dovoljan razlog da se uključi u avanturu sopstvenog proživljavanja, saglasan ili protivan, od slučaja do slučaja, kao  i od  svojih ličnih afiniteta.

     Neznatnu dominantnost nad šarenolikom zbirkom tema, pokazaće filmsko stvaraštvo, postavke pozorišnih scena  i muzičko umeće, oslikani u likovima reditelja, glumaca, kompozitora. Uz njih i konstataciju da: Gradove čine ljudi,  ide priča o  mestima gde su rođeni, živeli, stvarali, napustili ovaj svet. Posebnu pažnju zaslužuju, manje poznati podaci,  koji su neobično zanimljivi.

    O  Bertoldu Brehtu, naprimer, saznajemo da je rođen u Augzburgu,  gradu gde umire Mitek, pravi sastavljač Šindlerove liste.

   Fasbinder, čovek suprotnosti, u devetoj godini  piše pozorišni komsd Kraj tužnog razdoblja

    Žilnik osvaja Zlatnog medveda kada Fasbinderov prvi film doživljava fijasko.

    Najpriznatiji (nemi film) Frica Langa, Metropolis,  je najpoznatiji, ali i najskuplji.

    Bering, danski oficir u službi Petra Velikog, koji je postavio kamen temeljac za luku Petropavlovsk, dao je  mapi sveta svoje ime: ostrvu, moreuzu, moru, glečeru i kopnenom mostu.

   . Berlinski zid: to je bila grandiozna građevina  duga 45 km koja je Zapadni Berlin  štitila od komunizma.

     Evo i nekoliko zaključaka koje je donela razmena mišljenja dvojice prijatelja:

Blogeri, analitičari stvarnosti…

Pesnici nisu borci za istinu, već za lepotu.

Što dalje od stvarnosti, to bliže istini.

  I neosetno,  čitalac je celo vreme svedok kako dijalog  dvojice prijatelja u  ritmu proznog pripovedanja, silazi sa pokretne trake terminala vremena, iz ubrzanog životnog tempa na pešačke staze kalemegdanske tvrđave. Jasni korak dva šetača odzvanja na uglačanoj kaldrmi vekova dok se njihovi dani ispunjavaju međusobnom razmenom saznanja, ne prolazeći koracima uzaludnog, praznog hoda.

   Na kraju, ako bismo se osvrnuli na teorijske preporuke poznate Edit Vorton, da dijalog treba koristiti za trenutke kulminacije u romanu, jer on služi ne samo da naglasi krizni momenat priče, već i da u celini poveća njen efekat, onda će biti jasnije zašto se roman Kotrljanje Bertolda Brehta, čita u jednom dahu.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *