Vladimir Radić: Tri puta

Promicali su farovi automobila. Bilo je veče, mrak se spuštao. Mora da si skrenuo negde gde nije trebalo, mora da si otišao na neku pogrešnu stranu.

Možda tamo gde se gradilo.

Možda. Ili si se zapleo u nekoj od onih malo poznatih, uskih ulica kojima je išla zaobilaznica. Pošli ste na večeru u drugi deo grada – tvoja devojka i ti. Čuo si za to mesto, rekli su ti da je dobro i da nije previše skupo. Hteo si tamo da joj ispričaš, za tom večerom, u tom restoranu.

Hteo sam.

Da, ali počeo si pre vremena, na pola puta.

Jeste, ona je stalno zapitkivala. Nešto je naslutila, osetila je.

Vozio si, pričao si, nisi pazio kuda se vozite – negde ste zalutali. Onda si stao, parkirao sa strane, uz ivicu puta si stao, da završiš s tom pričom, da vidiš.

„Miki se povukao”, rekao si kad si ugasio motor.

„Šta to znači?” upitala je.

„Znači, Miki više nije šef.”

„Ne to, ne za njega, za njega je jasno, nego za tebe. U tvom slučaju.”

„Šta to u mom slučaju znači? Kakvo pitanje. Pisali smo zajedno ono obrazloženje. Možeš misliti šta bi to moglo da znači u mom slučaju. Nisu oni ludi.”

„Obrazloženje? Kakve veze …”

„Zbog njega se povukao, zbog tog obrazloženja se povukao. Isplivali su svi argumenti protiv Uprave. Ono što smo stavili na papir. Svaka reč. Sve ono protiv. Ono što direktorka Uprave nije dobila. Naš radni papir koji niko nije smeo da vidi. Sve je to objavljeno. A izostavili su sve ono što smo napisali u korist Uprave. Ono što je dobila direktorka. Onu zvaničnu verziju. To su izostavili. To jednostavno nisu objavili.”

„Kako … isplivalo?”

„Kako …”, govorio si. „Novinari … iščačkaju oni takve stvari. Šta ja znam kako. Izvuku ono što im treba … otkriju. Nekako saznaju.”

„Znala sam ja, naopako je to što ste vi pisali. Nije trebalo tako. A opet,  s druge strane … taj radni papir … nezvaničan, on je bio kod Mikija, zar ne? Nije on bio kod tebe. Nisi ti … Šta ti imaš s tim?”

„Miki je i preuzeo sve na sebe. Celu odgovornost.”

„To je dobro. A ti? Morao si nešto da im kažeš na tom sastanku?”

„Ne, ništa. Čim je Miki ponudio ostavku oni su je odmah prihvatili kao da su jedino no to i čekali. Završili su sastanak, nisam ništa stigao da kažem. Niko me ništa nije pitao. Rekli su da se sve drži u tajnosti dok oni ne izađu sa saopštenjem o tom celom slučaju. A dotle – ni reči. Nikome ništa.”

Ona je izvadila cigarete i upaljač. „To je dobro”, rekla je.

„Samo … nije to još sve gotovo. Nije to za mene stiglo do kraja, to s Mikijem. Posle su … Bio sam pozvan kod direktorke, nasamo.”

Ukočila se. Ruka koja je pošla da zapali cigaretu zastala je u vazduhu.

Rekao si: „I tako … ja ponovo idem gore, na zadnji sprat. Hodnik dug … Na kraju – čekaju me teška masivna vrata. Primiću se svakim korakom. Iznad mene na plafonu lampe – postrojile se kao da su vojnici. Sve pod konac. Kao streljački stroj. A ja idem … idem, one me posmatraju, merkaju me, vrebaju, mere odstojanje, kao da čekaju komandu.”

Sklopila je ruke na svojim usnama.

„A onda odjednom – olakšanje! Neću ja čekati da ona kaže meni … Šta da čekam? Ne! Rečiću ja njoj prvi!” rekao si. „Šta mogu da izgubim? Svoje lance? Odjednom žurim hodnikom, strah nestao, nema ga više. Gotovo trčim. Da se sve to što pre završi. Odmah! Sada!”

„Šta … ti”, zamucala je. „Nisi valjda i ti …”

„I, ako jesam?” rekao si. „Je li to najgore?”

Pogledala te je uplašeno.

Ti si onda tiše, mirnije: „Za to vreme, dok se ne nađe nešto drugo … možda i bolje, negde … ti ćeš biti ovde, zar ne? Bićeš?”

„Kako …”

„Za mesec-dva, pola godine … Dok se ne nađe nešto drugo.”

„Ti nisi …”

Gledaš to napeto lice, tu cigaretu koja nije pripaljena, taj vrh cigarete koji podrhtava. „Još ne”, rekao si na kraju. „Sutra … sutra je gotovo. Sutra više nema nazad.”

„Sutra?”

„Direktorka je rekla – još jedan dan. Telefonirala je kad sam ušao. Pokrila je slušalicu rukom, bila je kratka, rekla je svoje i gotovo, doviđenja. Ostavila mi je taj jedan dan. Do sutra.”

„Ti znači nisi …”

„Ne, još nisam.”

Ćutali ste. Ona je pušila. I ti si uzeo jednu cigaretu. Zapalio je. Povlačili ste dim za dimom, duboko i brzo.

„Neko je rekao nešto što je nju naljutilo. Odbrusila je – nisam ja tvoje srce. Neka se zna! Onda je pokrila slušalicu i razgovarala sa mnom. Kratko. Par rečenica. A tamo na drugom kraju … mogao je biti i Miki.”

Bila se smrkla i ti si prestao. Upalio si motor i vratio se nazad, prema centru. Znali ste za nekoliko restorana tamo, u centru – nisu bili jeftini, ali nije se moralo lutati.

„Šta je – tu je”, rekla je kad ste seli i naručili nešto što ste još mogli da platite.

„A ti? Bila bi ti tu … Zar ne da bi bila?” upitao si.

„Bila, bila … Šta to ima … Nego, meni nešto tu nije jasno.”

„Nije jasno …”, ponovio si. Delovao si zamišljeno. „Da, zaista nije. A i kome bi bilo? Direktorka je bila prva. Brža. Ponudila mi je Mikijevo mesto. Kome to može da bude jasno?”

„Kako? Šta? Ti …”, trgla se ona. „Pa to je dobra vest”, rekla je, sve još u neverici.

„Dobra vest?”

„Što ti odmah … Pa to je jako dobro! A ti tu nešto … Ja mislim … ” Počela je da se smeje, da odmahuje glavom. „A opet nekako, nije mi jasno šta tu ima – do sutra. Mangup si ti. Znaj da jesi. Pravi si mangup!”

„Ne stvrano, istina je. Imam vremena do sutra.”

„Takvo mesto, a ti … Uplašio si me. Baš si me … Nemoj više! Već sam pomislila … Šta do sutra?”

„Nisam joj još ništa rekao.”

„Kako … nisi?”

„Zbunila me tim svojim … Tom svojom ponudom. Očekivao sam … Iznenadila me. Ko bi to mislio? Kao da bi neko mogao … Zbunila me. Tako je to ostalo do sutra.”

„Znači – novo mesto.”

„Njegovo mesto! To ti je Uprava. Dobro, kaže direktorka, razmislite do sutra. Do sada ste radili kako treba, očekujem da tako ostane i ubuduće. I gotovo. Završen razgovor.”

Servirali su vam i onda ste počeli s jelom.

„Na kraju kaže, nemojte računati na neku platu veću nego što je on … nego što je on imao. Ja ćutim, ne znam šta … Šta da mislim? Mikijevo mesto … Kao da ja … A ona opet misli ja tu nešto … Neka plata. To se zna, reče na kraju.”

„Dobro, onda ćeš prihvati sutra. Ujutro pravo kod nje i prihvatiš.”

„Kako … prihvatim?”

„Tako. Kažeš – prihvatam. Možeš ti to”, reče ona glasno, odlučno. Onda tiše: „Takva prilika dragi moj … A plata … Neka ona misli – ti tu nešto zbog plate. Nije to ni tako loše. Neka ona misli. Dobar si ti, trebaš ti njima. Vidiš koliko im vrediš. Kakvo su ti mesto ponudili. Možda plata i jeste manja nego što bi trebala da bude. Ima tu nešto. Možda bi i mogla biti veća. Ali opet … za početak.”

„Kakva plata? Kakvo mesto? Mikijevo?” gotovo da si povikao. Gosti u lokalu gledali su prema vašem stolu. Onda si bio tiši, rekao si: „Da prihvatim Mikijevo mesto? Zar bi ti … ti bi to prihvatila?” upitao si. I upitao si: „Izgurala bi Mikija? Svog starog poznanika, gotovo prijatelja? A zajedno ste sve to pisali o Upravi! Sve ste vi to zajedno … Nije on sam …”

„Prihvatila bi, što ne bi? Dobro bi nam došlo. Niko njega nije izgurao. On je sam … Povukao se. A što se povukao? Ako nešto u Upravi nije valjalo, što on to onda nije popravio? Ako treba, ti hoćeš! Jesi li to ti pustio da nešto procuri? Nisi! Jesu li kod tebe bili ti radni papiri? Ne, nisu! Petljaš li ti nešto s nekom novinarkom? Ne petljaš! Jesi li ti ženskaroš? Ne, nisi. On je taj! Nije on tek tako podneo ostavku. Ima tu … ko zna čega tu ima. Kako on njoj samo – srce moje. Bolje za njega tako, nego da oni nešto istražuju dalje pa da se tu ko zna šta još sve ne otkrije. Ko zna koje klupko da se odmota. Ovako je za njega najbolje. To je još i najmanje zlo. Provukao se on.”

Bilo ti je došlo da ostaviš onu večeru, ono jelo koje nije imalo nikakav ukus, jelo koje nije mirisalo ni na šta. Da ustaneš, digneš se, izađeš iz tog separea, iz te kafane, tog restorana izađeš, da izjuriš napolje. Ali, uzdržao si se, jeo si do kraja, popio espreso, zapalio si jednu, na kraju platio, i odvezao je kući.

Malo ste posedeli u autu, večeras te nije pozvala kod sebe –  nije ti bilo krivo – izašla je, i onda si se dovezao kući.

Upalio si radio i slušao si muziku. Hodao si gore-dole po sobi.

Gore-dole. I onda nazad. Gore-dole. Od vrata do prozora, od prozora do vrata.

Kada su te oni zvali, ko je rekao da te pozovu na taj njihov sastanak u Upravi? Ko je to bio? Šef? Tvoj sadašnji šef? Budući? Sadašnji je i budući?

Napipao si novčić u svom džepu.

Napipao.

Ima usku, hrapavu ivicu. Ali nije oštra.

Ne, nije.

Prevrćeš ga na dlanu, vrtiš između palca i srednjeg prsta, obrćeš kažiprstom.

Pismo, glava.

A da on odluči? Da ga baciš – pa kako ispadne? Izvadio si novčić iz džepa – neka on odluči!

A šta je šta?

Glava … ako ispadne glava onda … onda nećeš, ako ispadne pismo – hoćeš.

Znači glava je – neću, pismo je – hoću.

Da – pismo, glava. Jednostavno je.

A kako počinje? Kojom stranom? Šta je gore, a šta je dole kada budem bacao?

Vratićeš novčić u džep i ponovo ga izvući. Nećeš gledati šta je gore niti ćeš gledati šta je dole. Onda ćeš ga baciti.

Neka bude kako bude – mrmlja novčić.

Vratih novčić u džep, izvadih ga gledajući u stranu, mimo njega, namestih ga kažiprstom na vrh palca, odbacih u vis. Kada je poleteo pogledah gore, dočekah ga dlanom, prevrnuh na nadlanicu druge ruke – glava. Neću pristati!

Odahnuo si – nećeš pristati. Ima da joj kažeš – ne! Ne i gotovo, tačka. Gotova priča. Tako je najbolje. Najlakše nije, ali najbolje jeste.

Dobro, lepo, ali koliko je trebalo biti bacanja ukupno? Tri, pet, deset? Niko nije rekao koliko. Trebalo je prvo reči koliko ima bacanja. Prvo se kaže koliko – onda se baca.

Koliko se obično baca?

Obično tri puta – reče novčić. Neparan je broj – ne može biti nerešeno. Bude ili jedno ili bude drugo.

Dobro, onda neka bude – tri puta.

Stavih ponovo novčić na palac, na nokat, bacih ga visoko, novčić se prevrnu nekoliko puta u vazduhu, dočekah ga dlanom, obrnuh na nadlanicu – pismo.

Još ga jednom baci. Eto, ponovo pismo!

Znači prihvatiti – mrmlja novčić. Da, tako je ispalo – prihvati.

Jednostavno.

Jednostavno.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *