April je.
Celo dvorište se zeleni, dren je prvi olistao i procvetao, za njim i višnja, sa lišćem i cvetovima buknuo je i jorgovan u svoj svojoj lepoti, ubrzo će i jasmin zamirisati, božur je sav u pupovima, narcisi i zumbuli već su prošli, djurdjevak se jedva drži, a gola smokva – ćuti. Sa svim granama. Gole su, da golišavije ne mogu biti.
A odavno su se pretvorile u grane-stabla, rodile grančice i porodično, svojom bogatom krošnjom, svako leto štitile moju sobu od jarkog sunca, nadvisile krov i kao slučajno, dva puta godišnje blagorodno me darivale obiljem plodova.
Zima je bila duga, snežna, sa velikim minusima. Strepim da je oštrim zubima pregrizla smokvino srce.
I, sanjam ja jedne noći kako sam uzela naočare za čitanje, izašla u dvorište, stala pod golu smokvu i počela, sa naočarima na nosu – da tragam za izdancima
Usred srede smokvinog busa, uspravna grana-stablo, a na njenoj sredini – zazeleneli se pupovi. Da nije naočara za čitanje, bili bi nevidljivi. Kao i na grani pored, i pored…
Ujutro, sna se nisam setila.
Tek popodne.
I stanem, s odsanjanim naočarima, tačno ispred srednje grane, ona i grane oko nje, negde na metar iznad korena, napućile zelene izdanke, a ja, presretna, počinjem da se smeškam, zahvalno im šapućem i čestitam na pobedi.
Još je april.
Približava se kraju.
Ne znam šta sam sledeće noći sanjala.
Ujutro, pozdravio me sneg.
Svaki čas – šapatom smokvu junačim.
*Arsen Dedić