Zoran Škiljević: MOGULI (odlomak iz romana „Nojeva barka“)

Krstivoje Ćaćić, zvani Darije i Života Čvorugić, u čaršiji poznatiji po nadimku Plinije, obojica golišavi, utegnuti u šarene bade mantile i sa istim takvim kapuljačama na glavi, bezmalo nalik na fratre u cirkuskom izdanju, baškare se sve u šesnaest u velnes baru velnes centra „Gargantua i Pantagruel“, bezbrižno pijuckajući makijato i odmeravajući mlađane starletice i prominentne tvrdozarake, raspištoljene na ležaljkama, odakle prete kao glečer hladnog, odsutnog pogleda, a raščepljenog i veličanstveno istaknutog međunožja – pozivajući na juriš. Pre toga su po navici već odradili jednu žešću kuru u đakaziju, a onda su se malčice prepustili čarima tajlandske masaže, ali ovoga puta bez oralne završnice, pošto je, zbog neprijavljivanja bakšiša, nedavno došlo do smene personala, pa im je rečeno da će se za to što su zaiskali ipak morati sami snaći.
Velnes centar nalazio se na obodu Beogradskog emirata, sa božanstvenim pogledom na sremsku ravnicu. Iz grada se dotle stiže lako, autoputem, pa se skrene levo, pre onog kružnog odvajanja koje vodi ka aerodromu. Tu se i preko nedelje i vikendom okupljaju viđene glave mangupske, emirske i mogulske, kojima slava leži na bankovnim računima, a tragovi zaudaraju na balkanski čemer i jad. I tu uživaju u prizorima koji vrve od ušiljenih silikončića, negovanih nogu i guzova i onog vrištećeg predela neprijateljski nastrojenog prema razumu, bezmalo do izliva onih hormona u mozak.
Baš takvo mestašce, što skrivnije od očiju javnosti, beše im potrebno, jerbo danas treba da padne dogovor oko nove akcije-kombinacije koju se oni kane da preuzmu. Dobitne kombinacije, verovao je Darije. Ako se sve bude odvijalo prema njegovom naumu, podrazumeva se. A nema razloga da bude drugačije – i trista puta grđe stvari su im polazile za rukom, zašto onda ne bi i ova?
Njih dvojica inače druguju još od gimnazijskih dana, odakle i vuku ove neobične nadimke, koji ih evo već dve decenije u stopu prate. Danas se i jedan i drugi dobro kotiraju u srpskoj poslovno-političkoj nomenklaturi. Plinije kao prvi pomoćnik i savetnik prvog emira u vladi, a Darije kao industrijsko-trgovinsko-poljoprivredno-turistički magnat, odnosno mogul – kako se to kod nas kaže.
Posle više uspešno obavljenih zajedničkih akcija-kombinacija, sad je došao red da oposle sledeću, nimalo naivnu, budući da ista zadire u domen kulture, a kultura je, kao što znamo, prilično zajebana stvar za kombinacije. Privatizacija, javne nabavke, stečaj velikih društvenih preduzeća i smicalice na berzi su njihov fah, tu su oni na svom terenu i tu nema nepoznanica, ali kultura je nešto drugo. Znali su oni i te kako dobro da trenutak nalaže oprez i da im nema srljanja grlom u jagode, ili ode mast u propast.

***

Petnestak dana kasnije, Anamarija je otaljavala još jedan neopisivo dug i dosadan radni dan, kakvih je puna godina. Zapravo čekala je glavnog urednika da se ovaj konačno pojavi na svom radnom mestu, da zajedno razmotre neke nove ideje koje su joj se vrzmale po glavi. I upravo se bila naoštrila da pristavi još jednu kaficu, kada je pod oznakom „hitno” pristigla vest o novoj vladinoj uredbi.
Da vidimo šta su to sad mudraci smislili. Odnosno smutili – pomislila je.

Zbog sve učestalijih prirodnih i društvenih nepogoda, kao što su ekstremne klimatske promene, teroristički napadi, poplave i zemljotresi, invazije komaraca i drugih štetočina, itd. Vlada je primorana da preduzme energične mere radi zaštite kulturnih dobara. Stoga, nalaže se svim ustanovama kulture, a naročito knjižarama i bibliotekama, da u najkraćem mogućem roku pribave čelične kase, u njima će biti pohranjeni odabrani primerci knjiga naročite vrednosti, o čemu će u skladu sa Pravilnikom o kriterijumima za odabir istih (koji je sastavni deo Uredbe), odlučivati pretpostavljeni u knjižarama, odnosno bibliotekama, što povlači i njihovu materijalnu i moralnu i svaku drugu, pa i krivičnu odgovornost. Vlada će budžetskim sredstvima otkupiti hiljadu čeličnih kasa, o čemu će blagovremeno biti raspisan tender; a iste će, potom, biti isporučene prema listi prioriteta, o čemu će odlučivati emirat kulture sa nadležnim emirom na čelu. Knjižare koje su u većinskom privatnom vlasništvu biće dužne da u roku od dvanaest meseci otkupe kase po najpovoljnim uslovima, tj. na beskamatni kredit, za šta će se postarati novoformirana Nacionalna razvojna banka…

Tako je, doslovce stajalo u agencijskoj vesti koja je Anamariji pokvarila raspoloženje.
– Ovo je stvarno prevršilo svaku meru – prokomentarisala je, pročitavši naglas tu svinjariju. Bezmalo je čitavu redakciju digla na noge.
– Vidite li vi čega su se barabe dosetile? Treba biti talentovano glup, pa progutati ovako nešto…
Stoga je požurila kući da o tom „biseru nad biserima“ – kako reče – budući da pripada sferi njegovog naročitog interesovanja, iz prve ruke obavesti Roberta, pre nego što to bude razglašeno preko svih medija. Pitajući se usput, koja hulja je glavni vinovnik te svinjarije? Odnosno koje hulje?

***

– Slušaj, bratac. Onomad su nam Švabe, oca im jebem, da im jebem švapskog, vratile isporuku čeličnih kasa koje su rađene po njihovoj narudžbini. Nešto je, rekoše mi, zapelo oko nekih popišanih evropskih standarda, biće po pitanju kvaliteta. Izgleda da nismo baš do kraja ispoštovali te njihove standarde, kako je trebalo po slovu ugovora i sad moramo da im platimo materijal i pride još nekakve penale, a para za to naravno nema. Ako nas budu tužili, „Čelik Co“ će zaglaviti u stečaj, a radnici na ulicu. Ništa se o tome još ne zna, to je još strogo pov. i zato moramo što pre u akciju – požalio se Darije svom kompanjonu.
– U jebote! Zajebano baš. A koji su kurac od vas naručivali kase, kao da ne znaju s kim imaju posla?! E, glupi li su, bože dragi!
– Nisu glupi, nego su picajzle! Ako ćemo pošteno.
– A koliko tih kasa imate?
– Hiljadu.
– Hiljadu?! Pa gde da utopimo tolike kase, čoveče?
– Sve sam ja smislio. Nije nemoguće.
– Slušam.
– Ako bi Vlada donela uredbu da sve ustanove kulture u najkraćem mogućem roku moraju da pribave kase takvih performansi, sa obrazloženjem zbog zaštite i očuvanja našeg kulturnog dobra; pritom ukoliko bi nas, ne daj Bože, strefio nekakav težak aksident, neka kataklizma, a u kakvom svetu živimo, to naravno da nije nemoguće, dakle, ako bi Vlada preduzela takav korak, sve bi bilo rešeno. A? Šta kažeš na to? Saberi broj knjižara sa brojem biblioteka i videćeš da sve možemo da utopimo kô od šale.
– Lukavo, nema šta. A koliko vremena imamo?
– Mesec, najviše dva.
– Samo da znaš, ako se u međuvremenu pročuje za tu vašu bruku sa Švabama, zajebi. Mogli bismo obojica da nagrabusimo. Naročito ja.
– Neće. Držim ja to pod kontrolom.
– Ok. Nabaci mi onda na papir to što si zamislio, pa da ovih dana razradim situaciju sa emirom od kulture i nadležnima za vanredne situacije. To najpre moram sa njima da uredim, a ta dva dripca, kao što znaš, nisu baš laka za saradnju. Biće potrebno tu malo više dodatnih podsticaja, ako me razumeš.
– Naravno da razumem. To sve prepuštam tebi. Kako god da se dogovorite, biće dobro. Svima nama, razume se.
– Dobro, kad kažeš. Daću sve od sebe. Dapače.
– Ne sumnjam.
I tako su hulje – što bi rekla Anamarija – napravile dogovor.

***

Ušavši u njihov omaleni stančić u Hektorovićevoj, na Zvezdari, Anamarija je bukvalno sa vrata skočila Robertu u zagrljaj i bezmalo u jednom dahu izdeklamovala mu sve što je bila naumila. To što je čuo, međutim, on je primio sa osmehom.
– Pa to je, dušo, super! – reče on. – Boli te briga ko će tu da se okoristi, šta ti imaš s tim? I onako nema emira u Vladi kome se već nisi zamerila.
– Šta je tu super, života ti? – pošto se odlepila od njega pogledala ga ona začuđeno, otkopčavajući najpre bluzu, potom i farmerke, pa onda i brus…, dok se sumrak lagano, preko terase, probijao u njihovu dnevnu sobu.
– Kako šta? Sve! Sve je super, dušo! Zamisli kakav će to cirkus da bude kad nakinđurene prodavačice počnu da odvajaju knjige u skladu sa Vladinom uredbom.
– Ako su nakinđurene, ne znači i da su glupave! Vi pisci stvarno ne znate ništa o ženama! – odbrusi mu ona, pa stade ispred njega skroz golišava.
– Ma videćeš kakva će to sprdačina da ispadne, imam ja nos za te stvari. A, kad malo bolje razmislim, eto meni i teme za novi roman!
– Jesi li nešto pio danas, ili stvarno misliš da pišeš roman o nakinđurenim prodavačicama? Nemoj da se kliberiš, ozbiljno te pitam?
– Mislim, naravno. Ali na sprdačinu sa tim kasama, a ne na prodavačice.
– Još jednom te pitam!
– Zar ti se ne čini, dušo, da tu sprdnju treba iskoristiti na pametan način?
Roberto onda pokuša da je poljubi, ali ona je to odlučno eskivirala, zapretivši mu prstom.
– A ti baš znaš koji je to način, pričaj mi nešto o tome?
– E, bogami, znam!
– Ja ću se vidiš baviti drugom stranom medalje, ali sačekaću prvo da vidim ko će da dobije na tenderu. Cvrc!
– I ja ću da sačekam. Ali da te kese stignu u knjižare. Onda ću tako lepo da im zabiberim, ima sve da se ori. Cvrc!
– Kome da zabiberiš, majke ti? Prodavačicama?
– Znam ja šta ću. Samo ti prepusti ovo meni.
– Lud si, života mi.
– Ako sam. Molim te, mila! Pliiiz…
Roberto uopšte nije bio načisto da li ona stvarno misli za ozbiljno to što govori; i ako misli za ozbiljno, koliko je to ozbiljno. Ali ipak se nadao, da će ona popustiti.
– Ne dolazi u obzir! Ne dolazi u obzir! – bila je, međutim, kategorična Anamarija. Time je ujedno stavila tačku na njegove nedoumice.
Potom je, da bi skratila raspravu, grunula kao iz topa:
– Ti radi svoje, a ja ću svoje! Pošteno?
– Ali, dušo…
– Džaba me moliš, znaš da nikad ne odustajem.
– Znam. Ali takav sam i ja! I šta ćemo onda?
– Ništa. Idi stavi kaficu i skini taj glupi izraz s lica… I prestani više da ideš za mnom i da drobiš kao neka strina.
Onda se sa TV-a oglasi spiker koji se, iz samo njemu znanih razloga, umalo nije zacenio, pročitavši vest kojom je obnarodovana nova Vladina uredba – koja će, kako izgleda, postati kamen spoticanja u životu ovo dvoje mladih ljudi.
Potom je Anamarija zapevušila nešto veselo i šmugnula u kupatilce.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *