Miloš Petronijević: KOLATERALNA ŠTETA

Iz romana Dnevnik beskućnika

Eh, Miloše Petronijeviću, šta ću ti pričati o ovoj zemlji, gde smo uvek bili okruženi neprijateljima i sami protiv svih, i gde spomenike i mrtve heroje cene više od živih ljudi. Valjda nas zato država-otadžbina kroz svaku generaciju i zove u odbranu sebe, i ljudi ginu zbog apstrakcija. A ja ne verujem da je prekinuta radost te katoličke devojčice, koju sam ubio, vredna imena zemlje Srbije i pravoslavlja, i ma koje od ljudskih zamisli.
Bilo je to, sećam se, 18. avgusta 91, kada su razdragano svečani banuli kod mene, mašući pozivom i rečima od koje ljudima složno lupaju srca: „Srbija zove!“ Možda bih njih i oterao u tri lepe − „Idite, pa je branite“, rekao, da nije bilo svetlih očiju moje pokojne žene na meni, a koja se uvek trudila da budemo kao i sav ostali svet; žena koja te voli darovani je raj ovozemaljski, umrla je ona pretprošle godine, bila je bezdetna i bila je jedino dobro moga života.
A tog dana, kad me je ispraćala: „Daće Bog i sve će biti dobro“, rekla je, krsteći se i ljubeći me – verovala mi je Ana u bajke, postila neke postove, bez mene, i o važnijim svecima išla u crkvu, zabrađena maramom, s čupercima koji su izvirivali, uvek vedro ozbiljna, smešeći se mojim večernjim uz rakiju skeptičnim monolozima o poreklu zla i Smislu vremena koji je besmislen ako nije Uvek: „Mi smo samo ljudi, čoveče, i otkud to možemo znati“, ponekad bi rekla – i tako mi je tog dana obisnula ovaj krst i medaljon (ispod džempera i košulje izvuče o vratu okačen omanji drveni krstić na čvršćem koncu i medaljon Bogorodice na nešto dužem poniklovanom lančiću), i eto, meni je ostalo još malo do smrti, u kojoj ću se osloboditi sećanja, ali bih voleo znati da li je u ovom životu sve samo slučajnost i kapris neuračunljivih sila ili je i nešto više od toga, jer mi je isti takav medaljon kroz 63 dana kod sebe na vratu pokazala i ta hrvatska curica, u svetu za kojeg ne znam da li je božja halucinacija ili đavolova zavrzlama ili lepota ili ništa.
Vidiš − „Naša istina je jedina istina“, tako počinju ratovi. „Ovo je naša zemlja, postojbina naših predaka i naše dece – život dajemo: livadu ne dajemo, i nemoj nekome tamo mi da jebemo mater! Mi želimo biti svoji na svome, i mi ćemo se braniti, i odbraniti, pravda je na našoj strani!“ Svi ratovi vode se za slobodu: da pobedimo, da prolivanja krvi i nepravde više ne bi bilo. I svi su odbrambeni, makar braneći se i na drugom kraju sveta bili. I tako sam i ja pošao na odbrambene položaje, sa ostalima iz svojeg plemena, pod ciradom jednog kamiona, ka Dunavu: „E sad kad krenemo da jebemo Slavonke i štancujemo male četnike, kraja nam nema“, reče u tom kamionu pripito neko.
Vojska, to ti je imbecilnost jedne forme, uniforme, usmerene ka cilju kojeg treba uništiti, da bi se eliminisalo zlo podlaca i ostvarila sreća nas ostalih, koji smo časni i nezlobivo dobri. Preci nam iz hordi konje su uzjahivali zbog pljačke i sreće noža, nastavili smo s ratovima za odbranu „istinite“ vere, „jedine“, i stigli do rulje čija srca radosno zatrepere kad vide strojevi korak i utegnutost, s mudonjama od političara na čelu, u patriotizmu kao „poslednjem pribežištu hulja“.
U ratu sam se nagledao svačeg, ukočenih leševa i prosutih creva, i upoznala je duša moja vrisak sopstvenog straha, kao senku od koje se ne može pobeći. Mržnja je možda starija od ljubavi, kao što je, kaza Niče, Ti starije od Ja, i jedinstvo plemenske svesti, koja razmišlja samo o onome što svrsi njenog postojanja služi, možda i nastaje tek iz osećanja ugroženosti, često paranoidnog, i moji sunarodnici smatrali su rat sa Hrvatskom pravednim, koji nam je nametnut i koji se mora voditi – ono što je zbunjivalo mediokritete razbaškarene u foteljama ispred TV ekrana bilo je njihovo kasnije vlastito učešće, na položajima zasutim paklenom vatrom, gde je slučajnost života očevidna.
Najveća zla potiču iz idiotski raznežene dobrote, samozaljubljeno uverene da je u pravu, razgoropađene pred najmanjom povredom vlastitog interesa, i ja sam imao tu nesreću da živim u zemlji Srbiji, u vremenu histeričnog rodoljublja, što oblik je rasizma, a koji danas u svetu preovlađuje: „Neka Bog čuva Ameriku!“, „Neka Bog čuva Rusiju a Nebo Kinu!“, na mnogim je mestima to skudoumlje zločin protiv ljudskosti i razuma.
Hodio sam ravnicama Slavonije, u punoj ratnoj opremi, sejući smrt, i ići će ukorak za mnom sve do poslednjeg plamsaja svesti sablasna kolona duša ucviljenih našom nečovečnošću, sred pustoši koju za sobom ostavi jad od pameti pravednika: „Ovakva porodica… I ako za njih sad, kad je našoj zemlji najteže, ne bih pošao, tamo, gde se domovina brani, da ih odbranim i sačuvam – kakav bih ja onda čovek bio?!“, govore ljudi. − Televizijske kamere snimiše: opelo nad kostima izvađenim iz jame u koju ustaše pre 50 godina sav živalj dva srpska sela gurnuše. I javiše: juče su hrvatski redarstvenici probili naše barikade i upali u srpsko selo Brezovik. Pred neoborivim argumentom slike poginulog srpskog momka i lelekom devojke nad njime, reporter zavapi: „Dokle ćemo genocid trpeti?!“ Zavapi zgranut, iz dubine duše i radosti rodoljubive, i moje je duboko uverenje da jednostranost mulaca iz sveta medija i politike, uverenih u nepogrešivost sopstvenog viđenja, treba na klinikama lečiti, a teže slučajeve i u zatvorima.
Bilo je to u jednom selu, s polusrušenim krovovima i nagorelom japijom, u koje smo pucajući iz svih raspoloživih argumenata vojne tehnike nanovo upali, da to leglo hrvatskih nacionalista temeljno i jednom za svagda sa zemljina šara obrišemo. Sa tavana izdvojene kuće na početku ulice, sa još dvojicom Srba do muda, pružao sam iz „sejača smrti“ podršku našim pešadijskim jedinicama u nastupanju, ispaljujući u polukrugu s istoka ka zapadu i nazad 250 metaka u minuti. Na raskrsnici u centru, kad uđoh u od nas oslobođeno njihovo selo, zatekoh na klupicama desetinu iz podruma izbačenih staraca i starica, oborenih glava, s povremenim u beonjačama tupim bleskom nalik ludilu. Kraj kamiona je, dovučen iz jaruga pri kraja sela, iskežen, ležao njihov branilac, naš neistomišljenik i dušmanin, izrešetan kalibrom 7,62 mm; u stisnutoj levoj šaci držao je busen trave poprskan blatom, kao uspomenu na ovaj svet.
Ne znam, ali sve mi se čini da bez ljudskog zgražavanja ratova ne bi ni bilo, i može biti da bi nas tek upoznavanje zatomljenih mogućnosti u nama bar donekle moglo osloboditi smejurija od uobraženosti. Malo mi mašte imamo za sve ono što smo u stanju učiniti, za sve ono što jesmo, i možda su prostranstva razumevanja mogućna tek samo u nedokučivim bunilima poezije, koja je zakleti neprijatelj politike i njenih mera po pripadnosti, po biti „za“, jer kad pesnik napiše priču, gde u mehani dva čoveka potegnu noževe, ako je priča dobra, o krivici govora nema: o nemoći čovekovoj da bude drugačiji do onakav kakav je govore priče ovoga sveta i istorija ljudska. Ekstremnost je po definiciji retka, vele, i razmišljati o zločinu, shvatiti čoveka koji sukrvicu s noža liže, videti sebe u njemu, to je ono što skučenim vidicima nedostaje, jer ljudi su ukotvljeni u svetu fiktivnih sigurnosti i misle da su stalno takvi kakvi su sada, i ja ne znam da li je u ovom ratu strah probudio šumske zveri u nama, zveri koje vole nasilje, kao da nam od sladostrašća svireposti i pakosti slađe strasti nema, ili je zver u nama stihijski krenula u rat da bi se oslobodila agresivnosti i nezadovoljstva, s nadom da će se moći početi iz početka i sve što ne valja ostaviti za sobom, ali ono što znam jeste da je čovek – čovek, ma koje nacije i vere bio, i da smo sposobni za sve, pa i za nesebičnost svetlosti, koja sebe daje ne tražeći ništa.
Otišli su, Miloše, dani moji da bi se sa svakim jutrom košmarni vraćali u blesku čeličnih cevi gladnih ljudskoga mesa, i bio sam mitraljezac, patriota, sa zadatkom da rafalnom paljbom pobijem one koji nisu kao mi i koji nas ugrožavaju. U avetinjskom snu koji se ne zaustavlja s buđenjem, gledao sam ispod provaljenog trema gde iz dubokih očnih duplji kokoške izvlače srž na sasušenom vanvremenom licu zabrađene njihove babe, i zalegao među kukuruzišta, visoka i nepregledna kao najgušća šuma, da bih u snu stizao do raznetog trupla našeg vojnika u minskom polju − a jedan crv, krupan kô palac, radoznalo se pomaljaše međ larvama poluraspadnutog grudnog koša, iz aorte od ostataka bele džigerice. Kroz napregnuto iščekivanje eksplozivnih događaja izvan vremena, kada nakon višesatne artiljerijske pripreme pređeš u snažna ofanzivna dejstva i ostaneš čitav i živ, shvatao sam da čoveku razum nije dat da progleda nego da sebe zavara i strahove svoje savlada. Čovek je slepac, drugoga nema, i osnov je svih njegovih želja da ga ima, da traje…
Jednom nas je posetio i ministar, vojni, kao debile postrojene na livadi, na radost njegovih istomišljenika i televizijskih gledalaca, u svetu gde se kliktaji ovna predvodnika prihvataju kao sopstvene misli, što je demokratija. I popovi su širili ljubav, da bi imala što više duša – pred pravoslavnom crkvom mahali su kandilom, blagosiljajući jedinicu drčnih Srba (neki su nosili po dva noža, za svaki slučaj: „Ako se jedan istupi…“ govorili su), a s druge strane Dunava bogoradili su pred njihovim postrojenim zengama župnici, i sve je bilo onako kako ne treba da bude, ili po nekoj višoj promisli gde se samo braća po krvi ovako krvavo i maloumno mrzeti mogu… „Život ide dalje“, kažu, oni koji imaju gde da idu, i govore, sad, posle rata: „Mi smo dobri i pošteni, narod tu nije kriv ni za šta − za rat su krivi političari i strane sile“, tako govore, ljubazno se osmehujući jedni drugima i blagonaklono žmirkajući očima, zaboravljajući da su te političare pred rat dobrovoljno birali sami, kao što su i ove nove, blenući na televiziji u njih kao u obećanje konačnog iskupljenja…
Vidiš, Miloše Petronijeviću, bilo je to 18. oktobra te daleke jebene 91, prvog dana trećeg meseca moga službovanja, kada smo se nakon minobacačkog napada i košmarnog urnebesa vatre duž fronta, jednog popodneva u iznenadnom proboju nas petnaestak poput klina zabili u tu kratku skrajnutu ulicu sa tri prizemne neoštećene kuće i tu, poluodsečeni, čuvajući položaj u zatišju koje je zavladalo, i ostali. I tako smo, eto, u jednoj od tih kuća, odakle smo nas trojica s mitraljezom na terasi štitili isturenu desetinu preko puta, preturajući po njenoj unutrašnjosti, u uglu špajza, iza rafa, i zatekli tu devojčicu, s lutkom u krilu, samu, spočetka uplašenu. Gledala nas je širom otvorenih plavih očiju sa senkama tuge, mirnim pogledom, pomalo zazornim pomalo radoznalo-začuđenim, kao da se ne uklapamo u svet bajki, i kada sam je podigao sa patosa i pomilovao po kosi, rekla je da joj se piški i otrčala do toaleta. Imala je oko pet godina, i majka joj pred „gruvanje“ beše otišla da pronađe drugu kuću, gde bi se sakrili, saznadosmo kasnije od nje.
Odrađivali smo svoj posao na tom isturenom položaju, čekajući da se pregrupišu naši i da vidimo gde su njihovi, i niz ulicu zakriljenu velikim orahom zverali smo sa terase i kroz prozore kao miševi iz ćoškova, dok nas je ta curica, za koju nam iz komande motorolom javiše da je zasad ne mogu evakuisati, sedeći na kauču s lutkom u naručju, mirno pratila svojim plavim očima, vedrim, ispunjenim poverenjem i prostranstvima neba, kao što je detinja duša raskriljena svim utiscima, s bogobojažljivom ljubavlju smešeći se svetu, opijena životom, ne poznavajući njegovu tamu. Nije govorila ništa, i kada je svečeri uz iznenadni prasak crepova negde u blizini zaštektao usamljeni rafal, upitah je da li se uplašila, ali samo je odrečno zavrtela glavom, i s obe ruke izvlačeći lančić ispod majice pokaza mi na vratu okačeni medaljon, koji se otvarao, sa slikom „Gospe“ i pramenom svoje kose, iz vremena kad je bila „malecka beba“: „Ona me štiti i čuva od svega“, reče mi, kao da tajnu neku otkriva. Zamolih je da i meni protiv uroka i nesreća pokloni jednu vlas svoje kose, i prebirajući po dugoj svetloj kosi, birajuću, pažljivo, ceremonijalno, iščupala je jednu po jednu tri vlasi, koje omota oko dugmeta na mojoj uniformi mitraljesca, i pogleda me s osmehom u očima, koji je bio svetlost života. Nosila je tamnu braonkastu suknju, do gležnjeva dugu, i žuti džemper, topao, koji nije skidala, jer joj je mama rekla da to ne čini dok se ona ne vrati.
Prošlo je, Miloše, otada skoro 25 godina, i otišli su dani mojih kurčenja u vetar, sudbina je kurvinska rabota, i eto, iščekujem smrt koja ne dolazi i svejedno mi je šta ljudi misle… Vidiš, napali su nas sutradan, skrivajući se iza gomila šuta s polusrušenih solitera, kroz magle što su se razvejavale, prodirući sa tri strane kroz šimšire i preko oniskih kućevnih ograda i potiskujući našu desetinu od preko puta − poginu tad i moj prijatelj Draško − i pucasmo nas trojica unesvest iz mitraljeza na betonskoj ogradi terase, u grozničavoj unezverenosti ludila, kao da u tom bogomdanom prepodnevu stvorenom za ubijanje ničeg prirodnijeg nema. Od proboja naših ne beše ništa, i sa naredbom da se povučemo, kada su se oni od preko puta nas prebacila u dvorište ispod terase gde smo bili, spakovasmo ratnu opremu i pođosmo da napustimo tu kuću, kao ljudi kojima je važna glava na ramenu i koji obavljaju odgovoran posao. Povlačeći se prilepljeni uza zid niz hodnik ka stražnjem izlazu i dvorištu, čusmo šušnje i pomeranja na prednjoj prizemnoj verandi, u prozorčetu do ulaznih vrata spazih rame s njihovom uniformom, uzeh u ruku „kašikaru“, na donjem staklu od ulaznih vrata ukaza se noga njihovog vojnika, izvukoh rascepku i zamahnuh, čuh krajičkom svesti „Moja lutka“ i smotrih ispred nas curicu gde niz hodnik trči ka sobi s balkonom, pokušah da zaustavim ruku koja je bacala bombu, bolje da nisam, pala je ispred zavijutka ka kojem je devojčica zaokretala − i eto, ostala je od nje samo rasuta drob na zidu, kao suština trajanja, ne znam kako od života može tako da ne ostane ništa …

Napolju je provejavala susnežica, i sedeli smo u kafani Ćošak, pijući rakiju, zagledani u sebe.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *