Milica Tasić: UPLIV U NEPOZNATO

Noć pada kao po umrlima. Pada svetlost, jedino je misao njena brža. Oseća da gubi sebe i izneverivši razum uplivava lagano ka nepoznatom. Oseća snagu u sebi, nerazumljivu njenom biću, kao da može leteti, odjednom je toliko moći u njoj. Oko njeno pogleda u bezdan. Izađe iz sebe a neko govori mesto nje reči pobrkane. Nepoznata neka sila je obuzima. Želi da promeni stazu života, da učini presek, naglo, kao da munja preseca ceo njen život dotadašnji, bedni, monotoni. Hoće novinu, hoće da promeni sve, da krene putem kud ne ide svako! Pruži snažno korak ka nepoznatom…
Prepušta se… Golotinja pred Novim životom. Nova. Dobrodošla!
Svest joj se pomuti i nesvesno izbi iz pora. Tu je, u stanu, a nije. Ne postoji. Na javi, a kao u samom snu. Izbijaju, nepoznate njoj nekadašnjoj, reči zaumne. Hoće da izmeni svoju javu! Želi da koncipira novi život, sama, bez ikoga i prohoda novim putevima. On će biti Taj. Njen čovek. Oseća Ga. „Nemoguće je da ne oseća da ga prizivam“ – reče u sebi najtiše. Pada sneg, pašće i po njegovom prozoru. Javiće mu da misli o Njemu. Drži kompas u ruci, gledajući vrata izlaza. Đavo izleti iz boce njenog tela. Duša kriknu! Pakuje osnovne stvari za daleki životni joj put. Ne zna kuda polazi, ali ako ne izađe postaće nula. Ne želi da bude Nula, besmrtni Krug. Hoće da porazbije sve linije kružnice i uhvati se mišlju za tačku koja će biti kraj i izlaz…
„Konačno“ – pomisli. Hoda po snegu blatnjavom od suza i trčećim hodom provlači se kroz njegove dubine. Korak ne oseća, ni brzinu trčanja do prve raskrsnice života. Savija noge ispod stola u kafani, grči joj se telo dok pali sedmu cigaretu. Dim je ophrli kao senku. Šareni stoljnjak i ciganska muzika joj paraju uši. Očekuje Ga. Mora doći. Budnih, a priviđenjem pokrivenih očiju gleda oko sebe ne bi li ugledala Njega, zbog koga ostavi nepovratne tragove u snegu. Zima je šiba dok izlazi iz trule kafane, poluodevena, sa krpicama na sebi, gledajući u prazninu noći. Pored nje prolaze senke ljudi koje polubudnim okom promašuje. S paučinom preko očiju poziva taksi, ne znajući gde se tačno nalazi. Mračno je, bez zvezda u očima. Traži prvu osobu koja joj je poznata. Seti se jedino sestre. Drhtavim, promrzlim rukama ukucava njen broj. Zvoni joj u ušima.
„Gde si, seko?“ Pozva konobara da joj kaže naziv kafane, zapamti na tren samo, kod Plavog mosta, ta i ta, izusti preko telefona. Ne seća se više. Poluhodom treperi u noći dok kolena ne slušaju. Oštar vetar šiba joj bledo lice, i ne oseća ni sebe, ni svoje drhtanje. Ulazi u prljav taksi, govori sestrinu adresu. Masni čovek je krajičkom oka gleda, misleći da je propala kurva. Kao u snu, a budna, vadi poslednje pare iz novčanika. Ne seti se ni za „doviđenja“

* * *

Zagrli seku jako. U njenom naručju strah je obuzme, dok s ubeđenjem govori nepoznate joj reči. Sestra sa suzama u očima govori:
„Ej, to nije stvarno! Nije! Lezi! Probaj da spavaš!“
Čuje užurbani hod njen i glas roditelja iz daljine:
„Odmah se pakujemo i dolazimo, smiri je!“
Oseća da je nema. Kao da je u nepoznatom prostoru i u vremenu izvan vremena. Sluša kuckanje umornog sata na starom zidu. Kroz srce bije svaki sekund.
„Ne, ja sam dobro! Odlično sam! Nije mi ništa! Veruj mi, seko! Ne buncam! Doći će po mene, vezaće mi crveni povez preko očiju i odvešće me u šumu na Zvezdari! Znam! Oprosti, seko! Volim te! Samo što nisu zakucali na vrata, doći će, sakrij se! Veruj mi! Doći će i On po nas da nas spasi! Isus i Veliki Inkvizitor će doći! Oni su antipodi! Ali, doći će po mene i On koga čekah željno u kafani da me odbrani od obojice u meni. Samo što nije!“ Govori i srce će joj iskočiti od straha…
Seka je pokriva teškim jorganom…
„Bićeš dobro, obećavam, smiri se… Tu sam!“ Govori joj smirenim, savladanim od jeze, glasom. „Tu sam, ne brini… Doći će nam mama i tata uskoro.“
Leže… Ne seća se šta se govorilo kad je zaspala, izmorena duhom. Stizala je Nova godina i pokloni suza. Kroz san samo začu uznemirene glasove i zabrinute krikove.
„Biće dobro kad se probudi! Biće…“

O SPISATELjICI

Milica Tasić

Rođena je 1. septembra 1989. godine u Vranju gde je završila osnovnu i srednju školu. Poeziju je pisala u ranoj mladosti da bi joj se ponovo vratila od nedavno. Apsolvent je na Odseku za Srpski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu.
Ipak, svojim najvećim uspehom smatra to što je majka četvorogodišnjem Nikoli.
Objavljivala je tek odnedavno na pojedinim portalima.
Živi u Beogradu.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *