Vladimir Radić: Vreme je

Dva radnika u izbledelim plavim majicama bez rukava pobola su drvene kočiće, na označeno mesto. Zemlja je bila meka i rastresita, tako da su kočići  lako ukliznali duboko u tlo. Zategli su tanak konopac između kočića, jedan od njih odmeri novo odstojanje i napravi još jedan znak na zemlji. Zabili su nove kočiće, i zategli novi konopac, paralelno s onim prethodnim, nisko iznad travnatog tla.

Spuštalo se veče, nebo iza kuće bilo je crveno.

Nekoliko koraka dalje, Sašini roditelji u vrtu posmatraju kako posao odmiče. Pavle doviknu: „Isto i na drugoj strani!” i radnici se premeste bliže drvenoj kućici u dnu vrta. Iz kućice dopire muzika.

„Još  je tamo”, kaže Pavle. „Šta radi toliko?”

„Majstoriše nešto”, reče Liza.

„Dva dana … Šta majstoriše dva dana? Sigurno ništa pametno.”

„Pusti … raspust je.”

Radnici su završili odmeravanje. Zabijaju sledeći par kočića. Zamahuju visoko teškim drvenim maljevimaa. Zemlja prekrivena šljunkom na tom mestu je utabana i tvrda. Odjekuju tupi, potmuli udarci; šljunak oko kočića poskakuje svakim novim udarcima.

Vrata na kućici se naglo otvore. Saša, razbarušen, podiže ruke prema radnicima. Povika: „Šta vi to radite!?”

Radnici zastali, gledaju prema Pavlu. Spustili čekiće.

„Ništa!” doviknu Pavle. „Moj sin! Ne zna da ste vi tu! Dođi Saša, vidi ovo. Nastavite!”

Saša, bez volje ode preko kod roditelja. Otac stavi ruku na njegovo rame. „Vidi sine, tu će biti temelji za proširenje kuće. Dižemo još jedan sprat.”

Čuju se teški, tupi udarci.

„Šta ovi rade oko moje kućice?” pita Saša. Skida ruku sa ramena.

„Tu će biti garaža”, kaže otac. „Za dva auta! Za ovaj moj novi, službeni i za jedan drugi, tvoj. Jedan dan i ti …”

„A kućica?”

„Ne treba nam, ona je …”

„Kako ne treba?”

„Ti ideš na fakultet. Učićeš u svojoj novoj radnoj sobi. Stara soba za spavanje – nova za učenje. Radna soba, nova. Šta će onda stara baštenska kućica? Garaža nam treba.”

Saša namrgođen, zausti…

„Sačekaj”, kaže otac. „Neka odu.”

Saša natmuren zaćuta.

Radnici su završili posao. Oprali su ruke na dvorišnoj česmi i popili po rakijicu koju im je iznela Liza. „Gazda”, reče jedan. „Rovokopač je ujutru ovde, nema da brineš.”

Saša se premešta s noge na nogu.

Radnici su obukli karirane košulje i otišli.

„Kako nam ne treba kućica!?” poče Saša žustro.

„Saša… ”, otac će blago, prebacujući opet ruku preko Sašinog ramena. „Vreme je za neke druge stvari… važnije. Vreme je da vidiš za upis, za medicinu. Nju uvek opsedaju, ti to znaš.”

„Ne … to nije za mene”, odmahnu Saša. Skinu očevu ruku s ramena. „Govorili smo … šta ima više?”

„Ne zna se to dok se ne krene,” nastavi otac. „Zašto ne kreneš? To bi bilo nešto za tebe. Završiš za doktora, imaš svoju ordinaciju, evo ovde, pogledaj, u prizemlju. Mi se preselimo na sprat, ti preuzmeš sve ovo ovde dole. Zar nije lepo? A još kad se proširi! Tamo napred tvoja ordinacija. Kod ulaza mesingana ploča s tvojim imenom. Blistava, uglancana. A  nazad, tvoj stan. Mi gore, ti ovde. Zamisli! Imaš svoje pacijente, imaš sestre. Svi te poštuju. Svi te traže. Svi te cene. Imaš sve!“

Saša se namršti. „Muka mi je i od same pomisli na neke lekove. Od onih kutijica … onih folija unutra u tim kutijicama, onih mirisa … od pilula, ampula, kapi. Još da ih ja nekome propisujem … Svaka mi se apoteka gadi. A tek oni skalpeli  … klješta  … injekcije. Sve hladno … zvecka … cakli se. Koža mi se ježi od injekcija, a ne da ih još nekome i sam dajem. Ili, nekoga seckam. Vadim mu creva, zašivam. Buuu-aaah. Da mi neko umre.”

„Navikne se na to. I devojke se naviknu, budući doktori.”

„Ne hvala, ja ne. Samo neka one budu doktori. One imaju bolji stomak nego ja.”

„Doktori dobro zarađuju.”

„Ne biva se gladan ni s nečim drugim.”

„A onda jedan dan lečiš mamu i tatu. Produžiš im život. Onda kad ostare.”

„Pavle … ”, Liza će.

„Pusti, razgovaramo.”

„Šta bi ti?” upita mama.

„Znaš ti,” kaže Saša. „Arhitekturu!”

„Arhitekturu?” iznenadi se otac. „Arhitekturu!?” ponovi sa nevericom.

Liza klima glavom.

„Da,” kaže Saša prkosno. „Arhitekturu! Nisi čuo za to, za tu reč.”

„Koješta! Niti je ima ovde kod nas u Starom Dvoru, niti s njom ovde ima posla!“ odseče otac.

„A zašto moram ovde?”

„Nego? Negde drugde? Ne, to bez neke dobre stipendije ne može. Toliko nemamo. Sve je to jako skupo. A i posao. Šta bi za posao?”

„Onaj ko daje stipendiju, taj daje i posao.”

„Stipendiju … za šta?“ Otac odmahnu. „Gluposti. Ne daje se stipendija tek tako. Mogao si onda reći kako bi u operske pevače! Jeste. Ja hoću da budem operski pevač, dajte vi meni stipendiju. A umeš ti da pevaš? Ne znam, nisam probao, možda i umem. Samo vi meni dajte tu stipendiju, a ja ću da studiram. Ko bi je dao? Ne ide. To mogu samo neki retki talenti. Oni nadareni, od malih nogu. Bar da si rekao građevinu … ”

„Za tebe je ono što ja hoću uvek glupost!” planu Saša. Okrenu se naglo, pođe prema kućici.

„Još nismo završili!” viknu otac za njim.

„Pusti me, ja sam glup!”

„Saša!” Otac je pošao za njim, Liza ga uhvati za mišku i zadrža. „Pavle,” procedi kroz zube, Pavle zasta.

Saša ulete u kućicu i zalupi vratima; stakla su zazvečala.

„Eto šta si napravio”, kaže Liza Pavlu. „Možeš biti ponosan.”

Liza je otišla do baštenske kućice. Iz kućice dopire muzika.

„Saša…”, govori prema zatvorenim vratima. „Saša, nije ni građevina tako loša.”

Muzika se malo utiša.

Pavle je  ušao u kuću.

„Ako bi s njom moglo da se ode nekuda… ”, doda Liza.

Muzika presta.

Voz se čuo negde u daljini. Pisak lokomotive, kloparanje točkova, sve dalje i dalje. Opet je tiho.

„Samo ako će biti stipendija…”, začu se iznutra. „Dobra, solidna stipendija… jako solidna. Dovoljno dobra za inostranstvo.“

„Za gde?”

„Za inostranstvo!”

Liza ćuti.

„Samo tada. Čuješ!”

„Da”, kaže Liza. „Vredi pokušati.“

„Samo tada”, čulo se iz baštenske kućice.

 

0BBilo je veče. Miki i Saša su stajali na ivici terena za košarku.

1B„Jesi li siguran?” upita Miki. „To još niko nije tražio.”

„Siguran!” odvrati Saša odlučno. „Sto posto.”

Ugasila su se svetla iznad terena. Bili su sami.

„Kada nekoga stave na listu onda njemu više nema nazad,” kaže Miki.

„Baš zato.”

„Dobro, videću s matorim. Može on to.”

„Hvala ti”, kaže Saša.

Miki odmahnu. Vrhom patike tapka po šljunku. „Ni ja nešto ne gorim od prevelike želje da ostanem ovde”, kaže.

 

Bila je noć. Žaluzine su spuštene. Između njih se jedva nazirao neki tračak uličnog svetla. Pavle skoči iz kreveta: „Je li on normalan!? Kao razbojnik!” povika. „Vandal jedan!”

„Smiri se”, ču se Lizin glas. Upalila je lampu na noćnom ormariću.

Pavle stisnutih pesnica hoda po spavaćoj sobi. Prosiktao je:„Uši ću mu izvući! Iščupaću ih!”

Liza se pridigla. „Ta on je već odrastao.” Sela je u postelji.

„Odrastao!? Balavac je on, a ne odrastao! Tako šta … Dođe mi da ga izlemam!”

Liza uperi kažiprst prema Pavlu. „Ako digneš ruku na njega, ja idem. Iz ovih stopa!”

Pavle ućuta. Hoda i dalje po sobi. Lomata rukama, narogušen, bosonog.

„Pokušao je to reči na svoj način, ali ti ne slušaš,” govori Liza. „Rekao je šta bi voleo, a toga nema ovde. Znači, mora u drugi grad – ovde neće ni konkurisati. To je hteo reči. A ti navalio neka ostane, pa neka ostane. Kao, ovde je neki raj nebeski. Večeras se poverio meni, ja slušam. Ako ne konkuriše kod ovih ovde ovi će ga ostaviti na miru. Ali, ako, ipak, proba, ako se samo usudi, onda će biti problema. Svašta će mu prišiti. I njemu i onoj grupi sa kojom je on bio. Primetili su ga one noći kada je gorelo, i njega, i tu celu grupu. Registrovali ih na licu mesta, legitimisali, zapisali. Sumnjaju kako je sutradan razbijao po gradu, s ostalima. Imao je povez na licu, ali su ga neki navodno prepoznali. On samo to kaže. Ne kaže on – to je tako i bilo. Ne kaže on – ja sam to uradio. On samo kaže kako oni sumnjaju u njega i kako hoće sve da mu pripišu ako konkuriše. Na njihovoj je crnoj listi, ovde na Građevini. To on kaže. Ali, ako on ne konkuriše onda nikome ništa, ništa nije ni bilo.”

„Zar je tako nešto moguće?”

„Zorićev sin mu javio – Miki. Hoće da se reše svakoga koga mogu. Ne biraju oni sredstva. Imaju previše kandidata.”

Pavle se vratio u postelju. „Da čovek ne poveruje! Šta se to napravi ovde kod nas”, prostenja.

„Vidi ti za tu stipendiju sa Milerom”, kaže Liza. „Ako može za Jošku Horvata može i za Sašu Kolara. Sin ti je.” Popravi jastuk, ugasi svetlo.

„Ne znam”, oglasi se Pavle. „Nije to lako. Dao mi je kredit za proširenje kuće gotovo bez kamate. Na toliko godina … Sada još i neka stipendija … Ne znam … Joška ima zaleđinu. Doduše, njegov zaštitnik je sleteo … Stipendija? Ali samo negde za građevinu!” povika. „Neću da pravim budalu od sebe. Čuješ, kakva arhitektura! Kome ona treba! Nema govora!”

Liza ćuti.

„Liza …”, zausti Pavle malo kasnije.

„Da?”

„I ti bi zaista …”

„Spavaj, kasno je.”

„Liza?”

„Da … iz istih stopa. Spavaj sad.”




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *