Senka Vojinović: Brod

         „Белеет парус одинокий…“
M. J. Ljermontov

     Brod je plovio blizu strme kamenite obale. U jednoj senovitoj uvali, na zaravni od sitnog šljunka, parčetu mekote čudnovato otrgnutom od surovog stenovitog krajolika, ležala je žena i sunčala se. Tačnije, skrivala se od vrelih sunčevih zraka, koji su van njenog udobnog zaklona probadali kožu poput užarenih strela, odapetih na nekom drevnom bojištu. Ovako, prepuštala se čitavim telom prijatnoj toplini koja ju je prožimala, bezbedna, van domašaja vatre, uboda, rana i bola. Slušala je huk talasa, dok su se rasprskavali o okolne litice, i ukroćeni, pretvarali u penu koja je lagano klizeći glačala kamenčiće njene minijaturne plaže. Još u daljini spazila je brod. Njegova raširena jedra moćno su se belasala na suncu i budila u njoj neku jedva saznatljivu, uspavanu ili nikad dosanjanu pesmu. Zov slobode. Kilometrima okolo nije bilo ni žive duše, osim nje, i broda. Utonula je u zaneseno maštarenje u svojoj skrovitoj uvali. Nakon dugih praznih sati ispunjenih samo odsjajem sunca na vodi i šumom talasa, sada se pojavilo nešto što joj je zaokupilo dokonu misao. Pitala se otkuda dolazi taj jedrenjak, kuda je sve prošao, vode kakvih predela su zapljuskivale njegovo korito, koje je bure preživeo, kakve je radosti a kakve ožiljke poneo sa sobom, kakvi su mu putnici… Brod se sve više približavao. Njena radoznalost je rasla. Kada je bio sasvim blizu, sa palube se začuo glas:

      -Hej! Zdravo! Hoćeš li da se provozaš na mom brodu?

       Okrenula se oko sebe, mada je znala da u blizini nema nikoga osim nje. Poziv je izgleda bio njoj upućen. Zaklonila je oči od sunca rukom i zagledala se bolje u pravcu odakle je došao glas. Uočila je da je na brodu jedan jedini mornar. Plovio je sam. To joj, ipak, nije bilo čudno, više prirodno. Na trenutak ju je preplavilo ushićenje od zamisli kako bi zaista bilo divno ući u tu lađu, otploviti neznano kud, pod vođstvom snežnobelih široko razvijenih jedara. Slušati šapat nikad neviđenih daljina. Zaroniti u modre dubine nepoznatih mora. Gledati rumene zalaske nad stranim horizontima. Ili samo stajati uz ogradu palube, pored ovog čudnog mornara, u noći, pokrivena nebom prošaranim svetlucavim zvezdama. Možda ih jednom i izbrojiti. Suncem opaljeno lice joj se smešilo i dozivalo je pogledom. Međutim, brod se nije zaustavljao. Samo je i dalje lagano plovio blizu obale. To ju je zbunjivalo. Očekivala je da će u jednom momentu baciti sidro, ukotviti se, da će mornar sići, okupati se u hladu uvale, osušiti se na toplom šljunku, a onda je uvesti na svoj jedrenjak. Umesto toga, mornar ju je i dalje dozivao. Upitala ga je kako da priđe, kad se brod ne zaustavlja. Odgovorio joj je:

      -Pa moraćeš da doplivaš do njega, da ga stigneš. Ja se nikad ne zaustavljam ni na jednoj obali, plovim oko njih, i pokatkad ljudi doplivaju do mene, ukrcaju se i prave mi društvo neko vreme.

      To ju je još više zbunilo. Malo i ljutilo. I ona je mogla da kaže: „Ni ja se ne mičem sa svoje šljunčane plaže, ako želiš da se družiš sa mnom, moraš da siđeš i dođeš do mene.“ Pa ipak, mamila ju je i dalje golicava želja da zapliva,  stigne i osvoji taj brod slobode. Sprečavao ju je njen urođeni oprez. I strah. Na kraju krajeva, šta ona zna o ovom brodu i njegovom mornaru? Vidi ih prvi put u životu. Možda i poslednji. Ne ulazi se tek tako na nepoznate brodove i kreće u neizvesne plovidbe. To je prosto – ludo. Mahnula mu je rukom u znak pozdrava i poželela lepo dugo leto i mirno more. Mornar je promenio pravac i otplovio dalje.

     Narednih dana, međutim, ušlo je u ženu neko dotad nepriznavano osećanje dosade i praznine. Svaki čas zagledala je u pučinu, iščekujući brod da se opet pojavi na vidiku. Čak je povremeno napuštala svoje udobno hladovito skrovište i uspinjala se i na liticu da bolje osmotri. Kajala se što nije zaplivala ka njemu, sad joj se činilo da to i nije bilo tako sumanuto i nemoguće. Da li privučen njenom čežnjom, ili slučajno, brod se pojavio. Pokušala je da sa mornarom razgovara iz daljine. Nije htela da ga pita zašto je ponovo došao. Raspitivala se za druge stvari, one koje nemaju nikakve veze sa njom. Začudo, i one su je doticale. Želela je da zna kakve su obale kraj kojih prolazi na svom putu, kakvi su njihovi stanovnici. Mornar joj je pričao da su vrlo raznolike. Neke su surove i nepristupačne, divljih i neprijateljski nastrojenih žitelja, a neke, opet, predeli blaženstva, obilja, blagog sunca, sočnih voćaka, prijateljski nasmešenih lica, podatnih i strastvenih žena. Zanimalo ju je zašto se bar u tim krajevima nije zadržao, ili ostao zauvek, ali progutala je svoje pitanje. Za nju je možda i bolje što nije, ko bi joj sad pravio društvo na ovom malom usamljenom osenčenom žalu. Ali, to društvo nije joj donosilo radost koju je priželjkivala, bilo je puno strepnje, nečeg nestalnog i krhkog, poput priviđenja za koje znaš da će se svakog časa rasplinuti i nestati, ostavljajući iza sebe prazninu samo još dubljom i beznadnijom.

      Mornar joj je predložio:

     -Zašto stvarno ne pokušaš da doplivaš do mene? Jako bih to voleo. Kad budeš bila dovoljno blizu, pružiću ti ruku i pomoći ti da se ukrcaš na brod.

       Žena je dugo razmišljala. Teško se odlučivala. No, nije joj se odricalo mornara i njegovog prisustva. Pokušala je da ga zavara dugom pričom, da kupi vreme. Mislila je da će joj, ako što više sazna o mornaru, to pomoći da lakše sustigne njegov brod, kad se jednom reši. Međutim, i pored mnogih stvari koje joj je mornar ispričao, sve što je saznala nije bilo ono pravo, najbitnije, odgonetka, ključ, uže kojim bi se privezala za njegov jedrenjak. Detaljno ga je promatrala. Ponekad bi joj delovao iscrpljeno, umorno, izmučeno dugim usamljenim putovanjima na kojima nikako nije uspevao da utoli svoju beskrajnu žeđ. Da li je i on sam znao za čime traga? Zašto živi po svojim besmislenim pravilima koja ne pomažu ni drugima, koji žele da mu se približe, ni njemu samom? Ili samo neprestano beži?… Pomišljala je da je i njemu, bar nekad, potreban mir, utočište kakvo je ona sebi pronašla, i želela je da mu ga ponudi, da ga podeli. Ko zna, ako se makar malo zadrži, možda poželi da ostane. Govorio joj je pokatkad da ga njena blizina umiruje. Pitala se je li to razlog što se brod vraća, ili je i to samo neočekivana usputna stanica njegovog neutaživog nemira.

      Nakon jednog popodnevnog kupanja, u samoći njenog malenog šljunčanog carstva, umesto broda, ženu je dočekala  poruka u boci. Kad ju je otvorila, u njoj je stajalo samo: „Da li ti mene voliš?“ Znala je da je od mornara. Šta da odgovori? Da, bio joj je potreban, i htela je da i ona bude potrebna njemu. Ali, ona je umela da voli samo široko, nedokučivo nebo nad njom, i da oseti samo dodir sunca i vode. Kako se voli neko kao što je mornar? Može li se takav neko voleti? Ko je uopšte on? I sve i da ga zavoli, to ne znači da bi joj uzvratio istom merom. Možda je ta poruka samo izraz trenutnog klonuća, jednog momenta u kojem mu je nužno da se za sekund usidri, da zna da neko misli na njega, da nije sve tako nestabilno, pokretno, izmičuće, da bi se odmah potom, sve iznova pomaklo, krenulo, nastavilo svojim uobičajenim tokom nezaustavljanja. Pažljivije je pogledala bocu. Bila je od ruma. Njen ispijeni sadržaj još je resko dražio nozdrve. Nasmešila se rezignirano. Nije odgovorila. Ponašala se kao da se ništa nije ni dogodilo.

     Brod je dolazio, i odlazio, i žena je slutila da će se uskoro otisnuti u neke nove, daleke krajeve, da istraži njihove obale. Jednog dana, koji se ni po čemu nije naročito razlikovao od ostalih, osunčanih i obojenih u plavetnilo neba i mora, ili možda jeste, za jednu dublju plavičastu nijansu, tek, žena se osmelila i zaplivala ka brodu. U početku joj je izgledao kao lako dostižna meta, čudila se što se nije ranije bacila, što je odugovlačila; voda joj je prijatno milovala telo, sunce rastapalo svoje zrake po namreškanoj površini, kao da joj je obeležavalo stazu, brod se belio sasvim blizu, nadohvat ruke, a mornar mahao rukom, ispruženom u znak pozdrava ili obećane pomoći. Ali, negde na pola puta, osetila je kako posustaje. Brod joj je sve više izmicao. Čula je mornara kako dovikuje: „Plivaj brže! Prati moj brod! Ako požuriš, stići ćeš ga!…“ Snažno je zamahivala, ali telo je više nije slušalo. Ruke su joj izgubile jačinu, noge se kočile, srce silno lupalo. Zahvatio ju je talas panike. Skupila je jedva toliko snage da se vrati natrag na obalu. Uzdrhtala i razočarana, spustila se na toplu i tvrdu postelju od šljunka. Brod je jezdio ka pučini.

     Žena nije odmah odustala. Pokušaj se ponovio više puta. Ponekad bi joj se njen cilj učinio bliži, pristupačniji no ranije, i gotovo da je mogla da dotakne srebrni brodski trup, ali, opet bi se na kraju pokazalo da je taj osećaj bio varka, da se brod udaljava, van njenog domašaja, ostavljajući je ponovo klonulu, očajnu i samu. Svaki naredni put osećanje beznađa se pojačavalo. Još je mogla da čuje glas mornara kako je doziva i bodri da pliva brže, ali je taj doziv bivao sve tiši, sve dalji, a ruka se više nije nazirala. Ničeg nije bilo između njih, samo vazduh plav od neba i vode, ali težak i zagušljujući od mučnog saznanja da se sve rastavlja na delove, na odvojene svetove i odlazi u predele iz kojih se više ne može ni dozvati. Dozivanja blede od daljine, postaju samo želje, pa nejasne uspomene… Žena je, poslednji put, pratila brod pogledom, sve dok se, nestvaran i beo, nije pretvorio u crnu tačku na horizontu, pa se i ona izgubila u nepovratu. Ostao je jedino neizbrisiv trag u očima, odsjaj sećanja i čežnje koji se opiru neumitnom zaboravu. A nadaju mu se kao žuđenoj utesi i olakšanju.

     U dnu duše, znala je zašto nije mogla da dopliva i ukrca se na jedrenjak, šta je sputavalo njeno telo da se razmaše kroz talase. Nehotice, mornar joj je postao previše bitan, bitniji od samog belog broda i kratkotrajnog uzbudljivog putovanja. Čovek jedan drugom ne može biti sredstvo –  samo cilj, bilo je urezano duboko u njoj. Brod se nije vraćao. Otplovio je. Lutao je, kao i uvek, po neispitanim krajevima, privučen svetlucanjem novog i nesaznanog, zauvek izvan vidika žene iz senovite uvale, ma kako se trudila da pronikne u zamišljeno obzorje. Tako, milošću bogova, nije mogla da vidi jedan prizor. Negde tamo, daleko, neko je plivao ka brodu, baš kao i ona nekad, sa svoje obale. Pliva brzo, odlučnim pokretima – i sustiže ga. Iz vode izranja ruka, spaja se sa onom ispruženom iz broda, za rukom se pomalja i cela figura, i uz pomoć snažnog trzaja, pobedonosno stupa na palubu. Na vetru se, kao zastava, leprša njena duga, tamna kosa.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *