VELIBOR MIHIĆ: DNEVNIK

Ležim pod nebom. Leto na meni leži. Jesen me sluti. Taban i travka. Beži prutić, zeleni. Mrav svojim putem. Putić sni ušće… Velika voda mami. Samo oseka. Dela ne slute… Dan po dan. A ostaju, samo, imena… Kaplje kap po kap. Sluti sunce u noći. Samo sove huk… Put stremi brdu, a brdo želi more. I tako večno. Želje me žele… Vetar tera maslačak. Odoše želje. List, kamen, vetar. Nada, maslačak, ušće. Život k’o trešnje… Noć u krošnjama. Šuma spava i snuje. Ušara budna… Čudo – rak leti! – or’o ga drži kljunom. Nemoć štipaljke… Mala kap rose, kroz nju, sunce će, brzo, proturit’ požar… Mrav vuče seme. Klica ruši mravinjak. Samo vreme zna… Leto je prošlo. Jedna trešnja ostala. Čeka ptičicu… Mrav u orahu… gle, ptica ga odnosi. Biće dalek let!… Stolica škripi. Drvo se seća šume… među granama… Na grobu daća. Čaša vina se proli. Kasni poljubac, pucanj usne, krv cveta… Sever i laste. Severac ne voli jug. Zima caruje. Zalazak Sunca… I izlazak Meseca… Rukopis dana. Pčela na cvetu. Nacrtanom. Suva. Na mom retku… Med u košnici. Radost jezika… A poslednjeg dana, veselnik će prileći. Neće ustati… Slike i zvuci. Mirisi i kucaji. I to je život. Slovo O zove. T ti nudi sedenje. A Ž krekeće…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *