Vladimir Radić: Školjke na briselski način

Prvi deo price

 

Žak Dšan, ili Dešan – stvarno, čuje li se to ’e’ ili se ne čuje? pitanje je sad. U svakom slučaju teško je bilo izgovoriti njegovo prezime pravilno – Valonac je, Francuz, ili i jedno i drugo, odavde, iako to samo po sebi nije ništa posebno loše – večeras je glumio domaćina mada smo svi mi odavno plačali svoje račune odvojeno, svako svojom karticom, svako iz svog buđeta. U svakom slučaju Žak je bio taj koji je preporučio ovaj restoran, koji sam i ja znao, restoran sa šezdeset i devet jela od školjki. Žak naglasi tih „69“1 koji su stajali i ispod imena restorana i namignu značajno, glupo se kreveljeći. Kao … znate vi šta to znači, trebalo bi da znate.

Njemu mora da su ona „Vlažna područja“2 omiljena literatura – makar i na nemačkom. Ili Uelbekova „Platforma“. Ta je još bolja – na francuskom je.

Kjara se osmehnu, pređe rukom preko svog lepo izvajanog zatiljka, preko svoje svilenkaste, kratke kose sa jarkocrvenim pramenovima, baci pogled na Melani, Melani skrivena iza uvojaka svoje duge, plave kose listala je jelovnik. Samo jedna nit – tanki lančić njene srebrno-crvene naušnice proviruje između plavih uvojaka – sigurno mekih, mirisnih.

Veče je toplo, leto počinje, restorani na pločnicima iza kitnjastog trga Grote Markt prepuni su gostiju, turista je svakim danom sve više, i mi iz administracije Unije polako se pripremamo za letnju pauzu. Za odlazak kući – o tome smo govorili, to je bila tema za početak. Lepršava, laka, zabavna, opuštajuća – kao što treba da bude i ovo veče.

Ali Žak Dšan, ili Dešan, priklopi, onako odozgo, iznebuha, neodmereno, kao ’tras’ šakom po drvenom stolu: „Zaslužnu pauzu koju treba dooobro iskoristiti!“

Reče ’zaslužnu’ umesto ’zasluženu’ i ponovo namignu. Taj je namigivao kad god bi se s nekim pozdravljao. Kaže: „Sa va?3 Kako ide?“ i namigne i ne čekajući vaš odgovor. Ili se na francuskom kaže ’ne čekajući na vaš ogovor’? Zašto mislim na francuskom? Nepotrebno je, opterećuje. Nije ovo sastanak našeg odbora pa da se mora i na francuskom … Svaka reč da se vaga. I ono što lebdi između, i ono što nije izgovoreno, i ono što nije dokumentovano, ali bi moglo naknadno da se podrazumeva. Ili se Žak tako, nehajno obučen kao što je uvek bio, pojavi ispred vas, pored vašeg pisaćeg stola, zagleda se u ekran vašeg kompjutera, zagleda otvoreno, i ne skriva, stisne vam ruku, kaže: „Dobro jutro“, namigne i ode dalje, do sledećeg stola, do sledećeg ekrana. Vi se onda pitate šta je mogao da vidi. Taj cirkusant iz jedne od onih minornih, ali u parlamentu vrlo glasnih partija koje vam svaki dan iznova zagorčavaju zivot. Što bi mi Nemci rekli – ima oštećen krov. Samo što kroz taj njegov krov i vama može da prokisne na glavu. Pod sitim smo mi krovom, u istom smo mi čamcu iako ne veslamo uvek na istu stranu. Površan je Žak. I budalast, prevrtljiv, nepredvidiv. Na takve može da se utiče jedino odozgo – preko onih njegovih koji su iznad njega.

Čim smo ušli u restoran sedoh koliko se moglo dalje od njega, mirno, ležerno, opušteno – ali podalje. A i on je gledao da bude blizu Melani, najbolje odmah do njene, prilično kratke suknje, samo što je Kjara Marini, dugog koraka, u svojim crnim, uskim pantalonama ovaj put bila brža – posadi se između njih dvoje, između Žaka i Melani. Melani lista jelovnik, tanana minđuša njiše se, ne obraća pažnju na cirkusanta, Kjara joj nešto šapuće i one se kikoću.

Ja sam se držao rezervisano, neupadljivo, nije bilo potrebe da se otvoreno mešam, pustio sam da stvari idu zaobilazno, ali svojim sigurnim tokom, malo ranije dogovorenim u četiri oka, i doktor Uskoković predloži da se za večerom govori nemački – tako je najjednostavnije za sve.

In Ordnung4“ reče Kjara, Italijanka koja vrlo dobro govori namački, Melani Jensen, Dankinja koja, što je i za očekivati, isto tako dobro vlada nemačkim, složi se, ja nisam morao ništa da predlažem, samo da klimnem glavom, Žak zaćuta, nakratko – nije bio oduševljen – onda se i on prikloni, pređe na nemački.

Oko nas toči se pivo jupiler, toči se duvel, toče se viven i dukštajn5, ali otvaraju se i dobra vina, čak i ona probrana – kao što su „Romanée-Conti“ ili „Clos St. Denis“.

To o tim probranim vinima i kako im se nazivi pišu na francuskom bilo je Žakovo. Na beloj, papirnoj salveti, svojom jeftinom hemijskom olovkom, slovo po slovo, ispisivao je za nas „Romanée-Conti“ i „Clos St. Denis“ i onda još cene po svakoj flaši zavisno od godine berbe. Ta su vina bila preskupa za nas i Žak pohvali neki burgundac koji smo na kraju i naručili, koji je on tražio da naručimo, kao da je neki dar božji, a ne vino kao i tolika druga – obična, masovna proizvodnja. Omanja boca – 91 evro. U svakakom slučaju bilo je to previše za takav osrednji kvalitet. Ukus kompromisa. Meni lično, uz školjke, ili uz rakove, daleko više bi prijao dobro ohlađeni rizling. Hladni rizling za trezvenu glavu i ugodnu toplinu u stomaku.

Žak se protegnu koliko je mogao od Kjare, onda usta, nagnu se prema Melani, predloži joj dagnje u belom vinu, pikantne, zbog ingvera, s kaparima i malo limuna, sa čikori-listovima, sa timijanom i celerom, i belim francuskim hlebom umesto pomfrija – na jedan od onih briselskih načina. „Od onih 96, jedan“, doda. Onda se popravi: „Ah ti nemački brojevi koji natraške su sasvim – jedan od 69. Naravno.“ I namignu. Sede nazad na svoje mesto pored Kjare.

Oko nas miriše na sosove blagih ukusa, i na kuvane špargle miriše, na sveže prženu ribu posutu ruzmarinom i kriškama limuna miriše, na školjke kuvane u belom vinu, na umak sa puževima, na upravo posoljen, još vruć pomfri, na sitno seckan bazilikum i na koreander miriše, na okretne, nasmejane konobarice, na njihove crne, široke kožne kaiševe s futrolama za novčanike koji su za pojas vezani sjajnim, metalnim lančićima, i na kratke suknje s faltnicama, i bez falnica, na penušavi šampanjac, na toplo leto koje dolazi miriše. Zveckaju kockice leda, žamor na sve strane, prolaznici zastajkuju, traže slobodan sto, šef sale odmahuje nemoćno, jedva skriva zadovoljstvo, turisti iz Azije fotografišu, pripita omladina larma, maše konzervama piva i energetskim napicima, neki surfaju na svojim ultra-tankim, prevelikim mobilnim telefonima, i neki par se ljubi.

Za našim stolom – vino je stiglo, prve čaše su ispijene, sipa se ponovo – govori se brzo i lako, nevezano i lepršavo. Govori se o Modiljaniju6, o njegovim izduženim likovima mladih devojaka, i Žak reče ’uzdužnim’ umesto ’izduženim’, o Renatu Gutuzu7 se govori, o njegovim zašećerenim voćnjacima naranđi na Siciliji, i Žak reče ’pošećerenim’ umesto ’zašećerenim’, i o njihovim drugim slikama – o aktovima u izazovnim pozama, navodno originalima koje sumnjivi tipovi za male pare nude turistima u mračnijim ulicama odmah iza Kanala Grande ili u zadnjim sobičcima antikvarnih radnji, i Žak komično naglašava ono ’r’ što se kotrlja i prevrće kod ’turrrista’, kod ’orrriginala’, kod ’antikvarrrnih’ radnji i Kjara ne ostaje dužna, govori o navodno originalnim Rubensovim8 skicama bucmastih dečaćića koji veselo mašu s neba, iza paperjastih oblaka i onih debeljuškastih, golišavih bludnica koje prestravljene padaju naglavačke u pakao, govori o Rubensovim skicama za njegova poznata ulja, skicama koje se nude turistima ovde u Briselu, u skrovitijim uličicama iza Maneken Pisa9 ili tamo u onom parku, sasvim blizu Atomijuma10.

Žak priklopi: „Ah, Rubens Flamanac je bio.“

Da, i?“ uzvrati Kjara. „Kakve to veze ima s plagijatima njegovih skica koji se ovde ispod ruke prodaju kao da su neki originali?“

Pojavi se konobarica – ovu nisam znao, mora da je nova.

Kjara i Melani naruče ribu, ja i Uskoković – rakove.

Jedino je Žak ostao kod onih svojih dagnji.

Voleo sam ovaj deo večeri kada se naruči pa se onda s nestrpljenjem iščekuje ono naručeno, kad apetit raste, kada susedni sto dobije svoje, a i tvoj će – samo što nije, kad se posluga užurba i to što je naručeno stigne pred tebe, lepo servirano, opojnih mirisa, zanosnih boja, kada oči zasijaju, kada se ponovo toči piće, kad se svak nagne nad svojim tanjirima, nad escajgom, pod ovim svećama, kada se nastave laki, nevezani razgovori, lepršavi i neobavezujući, ako hoćeš možeš i ti da kažeš koju, ako nećeš niko to i ne primeti, i ja mogu da mislim na svoj Hamburg, na svoj dom, mogu da dočaram naša ulazna vrata, onaj stepenik pred njima, da mislim na naše udobne sobe, i na našu prozračnu dnevnu sobu, na trku naših dečaka, na njihovu pisku i smeh, golicanje i premetanje, na ponovni susret sa svojom ženom, na miris njene duge, plave kose – kao svila, na njene grudi, još čvrste, uspravne, na njenu svetlu put, na jastuk ispod njene glave, na čaršaf koji se gužva pod nama, na jastuke u sobi u hotelu, na šansone što dopiru s radija, na navučene zavese i prigušeno svetlo, upravo prigušeno, na rizling na noćnom ormariću, na natpis „Molim, ne smetajte“ što se još klati na vratima hotelske sobe, na nestrpljenje, na svlačenje u brzini, u grču, na brzinu, na razbacan veš, na dodir Izabelinih ruku, na pregib njenih bedara, na njenu vatru, njen žar, uzdahe, na njene usne, na tamnosmeđe uvojke, na njene duge, tanke naušnice koje klize preko mojih grudi, preko mog stomaka, sve niže, na njene preplanule listove na mojim slabinama – bez kondoma, slatko – na njeno čelo orošeno znojem, na njen vreli dah, na milo čavrljanje, na detinjasta pitanja, na slike dečaka koje ona još jednom hoće da vidi, na čeprkanje po mojim stvarčicama, na tople, strasne reči na rastanku, na sledeće viđenje … Onda Žak ponovo poče da gnjavi s onim svojim probranim, francuskim vinima.

Gnjavi Žak, gnjavi i dalje, sve glasnije, sve unoseći se drugima u lice, te ovo vino ovakvo, te ono vino onakvo, te berba iz ove, te berba iz one godine, te onakvi čokoti, te ovakvi čokoti, te ovo brdo, te ova strana brda, te oni vetrovi, te ovaj šato, te onaj šato, te burad ovakva, te burad onakva, te ta boja, te ta vrsta pluta za čep, i Kjara ga upita da li je možda čuo za Rudija Kurniavana.

Dobro pitanje. Ume Kjara … ponekad.

Ko taj je?“ upita Žak. Pomalo je zbunjen. „Neki iz Nemačke vinar? Zvuči Rudi nemački. Neki pivar? Zar nije? Reci.“

Šta to ovaj trabunja? Zbunjen ali drzak.

Ne, nije on pivar, i nije iz Nemačke. Kurniavan je student, poreklom iz Džakarte. Operisao je u Kaliforniji“, uzvrati Kjara. Iznad uva uvrtala je jedan od onih svojih vatreno-crveno obojenih pramičaka kose.

Ne izdržah, dodah: „Taj je falsifikovao neka od najskupljih francuskih vina mešajući prozaična, obična, jeftina vina, sipajući ih u flaše sa etiketama iz najboljih godina, neke su bile čak i od pre Drugog svetskog rata i prodajući ih na kraju na izvikanim licitacijama po astronomskim cenama. Sve je to pisalo novinama – može da se pročita.“

Kjara klimnu glavom: „Zvali su ga doktor Konti – uspeo je da falsifikuje mnogo flaša burgundca iz vinarije Romane-Konti. Na kraju ga je raskrinkao neki američki bogataš – kolekcionar retkih, skupih vina. Sumnjičav čovek, zatražio radiološku analizu vina koje je navodno bilo proizvedeno još pre Drugog svetskog rata, uključio FBI jer je analiza pokazala da u vinu ima radijacije – znači proizvedeno je posle Hirošime i Nagasakija, a ne pre, Kurniavan se upleo u protivurečnosti, u izmišljotine, prozirne laži … Našli mu prazne flaše, našli mu lažne etikete, našli lažne čepove, levke i menzure, mnogo jeftinog vina, našli mu pune flaše … navodno onih najređih, najprobranijih, basnoslovno skupih vina. Sve francuskih … On sa studentskom vizom, iz siromašne zemlje a u luksuznoj vili, s pozamašnim računom u banci … I eno ga – sada robija.“

Aha – in vino veritas11“, nasmeja se Uskoković. „Dolijao jedan od doktora-šarlatana. Upecali ga nakon što je …“

Ne čudi mene to“, prekide ga Žak. „U tim Državama Sjedinjenim svašta moguće je.“

Žak to opet … kao šakom po stolu. I pogrešnim redom reči u rečenicama. I u svojoj glavi.

Ovde, kod nas – nikada!“, naglasi Žak teatralno. „Ne. Tamo kupuju vina stara u nadi da će za pet, za deset godina prodati njih uz veliku dobit oni. Da će … kako se kaže na nemačkom … profitirrrati. Da, profitirrrati. To zaslepi njih. Oni ne piju to u što investirali su, oni ne znaju šta u tim njihovim skupim flašama tačno je, drže te flaše oni da bi hvalili se pred prijateljima njihovim, da bi onda još skuplje prodali flaše te i onda se hvalili ponovo zaradom ostvarenom prijateljima njihovim. Šta u našim flašama je mi znamo tačno to. Mi kupimo dobra vina da bi pili ih u društvu prijatelja naših, da bi u njima uživali zajedno s prijateljima našim“, pokaza široko, rukom, ovlaš preko našeg stola, prema nama. „Tu razlika je ta između onih i nas“, doda: „Zar tako nije? Zar nije? Reci ti.“

Tako se ne govori o drugoj strani Atlantika. Pogotovo ne javno, u restoranu, na pločniku. Pogotovo ne ovde – u Briselu.

Niko mu ne uzvrati. Za našim stolom nasta neprijatna tišina.

Dozvolite, i ja imam jednu doktorsku priču“, prekide Uskoković ćutanje. „O jednom drugom doktoru-šarlatanu. Gledam ove plodove mora pred nama i mislim na tog doktora.“

I tako … krenu to. Pogrešno i nepotrebno.

Ali nisam ja počeo s tim navodno divnim, probranim vinima i sa onim lažnim, isto tako skupim vinima, i sa pravim i sa lažnim slikama i posle još i sa svojom i sa tuđom decom za koju neki misle da su njihova – sve je započeo Žak, a drugi nesmotreno prihvatili. Bez ikakve potrebe.

I ta iz Amerrrike je?“ upita Žak.

Ne, ova je iz moje lepe domovine, s mirisom jugovine. Znate za onu našu jugovinu? Topao, vlažan vetar – donosi visoke talase i glavobolju.“

Kuda je to Uskoković krenuo? Ovo mi se sve manje sviđa.

Svojevremeno mi se obratio jedan bračni par, dođoše u moju ordinaciju, tada sam još radio u Splitu, muž hoće da pregledam ženu. Mlađi ljudi“, nastavi Uskoković. „Tamo, iz okoline. Bili su u braku neke tri-četiri godine, želeli su decu – naročito on. Što je vreme prolazilo želeli su decu sve više i više – ali dece nije bilo. Pregledam ženu – kod nje sve kako treba. Pregledam muža, iako se on opirao, kao čemu sad to, kod njega je sve u najboljem redu, nije on došao na pregled, nego njegova žena, kad ono – muž je taj, on ne može da ima decu. Besplodan je. Tja, dešava se to. Pozovem ih oboje, i onda polako, oprezno, korak po korak, reč po reč, prepričam šta stoji u nalazima i šta to znači – muž van sebe! Bio je iz patrijahalne porodice – nije mogao da poveruje da s njim nije sve kako bi trebalo da bude. Muško, a navodno ne može … Ne, to nije istina. Ne može to biti istina. Svi u familiji, s njegove strane, svi su mogli, svi su imali potomke. I to po nekoliko njih. I to večinom sinove. Ne, to s tim mojim nalazima, to ne može biti tačno, mora da je greška. Voleo bih da je greška, ali nije – kažem. Žao mi je. S druge strane, toliki bračni parovi nemaju decu, a opet su sretni. Usvoje neko dete, nađu siroče. Zar je malo siročadi na ovom svetu – kažem. Muž ćuti, mrgodan, ljut na mene – ni da me pogleda. Odu oni. Tja, ljut on na mene, ali drugim lekarima ne ide – čujem posle. Sigurno misli on – vrag ne spava, bolje da više ne idem ni kod kakvih lekara, svi su oni manje-više šarlatani. Posle nekog vremen, prošla je godina, godina i po, pojavi se kod mene njegova žena. Sama je, moli da je pregledam. Dobro, pregledam je – ona trudna. Čestitam. Ponovo ste se udali? pitam. Izlete mi … onako. Ne, nisam – reče. Zamoli me da je ne odam, ni pod kojim okolnostima. Obećam, dam časnu reč lekara, specijaliste, i ona mi poveri da je našla drugog čoveka, da taj liči na njenog muža, da ima istu krvnu grupu kao i muž, da je sličnih godina, da ima decu – dva sina.“

Žak poče da se smeje. I Kjara. Žak namiguje, sipa sebi još jednu čašu vina.

I tako“, priča Uskoković dalje: „snjim, stim drugim čovekom – ostala ona u drugom stanju. I ponovo me moli da ne odam tu njenu tajnu ni za živu glavu. Neću, ne brinite! Mesec-dva kasnije pojavi se kod mene njen muž. Sav blista, ali seva očima, kočoperan kao neki petao, glasan – da svi čuju, kaže – Uskokoviću, vi ste šarlatan! Prijatelji mi savetovali da redovno jedem plodove mora – ribu, školjke, rakove. I žena da jede. Naročito ona! Znaju ljudi šta treba, prijatelji su to. I eto – žena mi u drugom stanju, uskoro će prinova. A vi meni onda, ne tako davno, ni pet ni šest nego – ti ne možeš da imaš dece! Sa ženom je sve u redu, ali sa tobom nije. Šarlatan – to ti je! potvrdi muškarčina svoju dijagnozu. Ja … šta ću, reč je reč, kažem – medicinski nalazi su jedno, a stvarnost je drugo. Sada se to jasno vidi, nalazi – ipak je to samo teorija. Ono što smo učili u školi. Ne mora uvek da bude tačno. Muškarčina odmahnu prezrivo, okrete se na petama, tresnu vratima i ode. Čujem posle – dobili su sina.“

Aha, doktorrr-šarrrlatan“, reče Žak. „Stvarrrno“. Ceri se. Kesi.

Tja, šarlatan“, smeje se i Uskoković. „Totalni.“

Smeju se i ostali za stolom.

Šta je tu smešno? To je jedan ružan slučaj. Primitivan svet. Nije čudo da im se takve stvari dešavaju. Balkan je to, taj jug, taj mačo-muž, ta žena s oštećenim krovom, pa i ovaj Uskoković. Nažalost. Evo povuče Balkan za sobom i takve kao što je Žak. Nije čudo za Žaka, ali jedna Kjara … Čak i jedna Melani … Smeje se i ona.

Neka žena tamo kod vas želi da ima dete – to mogu da razumem”, primeti Kjara. „Nije to drugačije ni kod nas u Italiji, u Veneciji i drugde. Pogotovo kada se pogleda još južnije. Ono što ja ne mogu da razumem je to da ta žena po svaku cenu hoće da zadrži muža. Šta će joj to? Ta ni dete nije u stanju s njom da začne.”

Da zadrži muža svog, to za mene razumljivo je sasvim”, reče Žak. „Devojke zaljube se, ne mogu više bez čoveka koga vole one, bez muškarca tog njihovog, udaju se. Ono što čudi mene, želja je ta da se po svaku cenu dete imati mora. To čudi mene sasvim. Stvarno. Reci ti.”

Ne, nije ona to učinila deteta radi”, uzvrati Kjara. „Ta je jadna žena to učinila da bi zadržala muža. Da nije bilo tog deteta muž bi je po svemu sudeći napustio. Oko njega se sve vrti. Oko tog muža.”

Čemu ovaj razgovor? Kome ovo treba? Pokušao sam da zaustavim ovo. Ustanem, podignem čašu, kucnem nožem po ivici – čaša odzvoni, zahvalim se na prijatoj večeri, klimnem Žaku, zahvalim se na dobroj saradnji, na različitim gledištima koje smo uspeli zajedno da razmotrimo, da ih uskladimo, usmerimo, naklonim se Kjari, naklonim Melani, Uskokoviću, pomenem dobre rezultate našeg odbora, poželim ugodan odmor svima, osmehnem se Žaku. I oni za stolom podigoše svoje čaše. Nazdravimo, i ja sednem nazad, na svoje mesto. I razgovor se vrati opet tamo gde je maločas stao – Uskoković nastavi: „Zamislite tu mladu ženu, prvo tu ženu koja voli svog muža, i onda tu istu ženu kako traži drugog muškarca, kako zagleda, odabira, kako zavodi, kako glumi da je zavedena, kako ide u krevet s tim drugim … I posle ponovo s mužem. Mora ona … da ovaj nešto ne posumnja. Zamislite sve to!”

Zašto da zamislimo? Šta ima da se zamisli? Šta hoće Uskoković? Koji je njemu vrag večeras? Ne prepoznajem ga više. Vino, šta li? Ili kokain. Ima ga ovde na sve strane, iza svakog ugla. Beli se ovde, mnogo se beli.

Pa lepo njoj je ljudi”, smeje se Žak. „Bolje dva nego jedan. Šapo!12 Zamislite – dan jedan, a dnevnice dve. To i nama trebalo bi jako.” Cereka se. „Dolče vita13, kaži ti.”

Kjara se nadoveza, mora i ona, reče: „Ja se pitam da li je ta žena mogla išta lepo da oseća u krevetu s tim ljubavnikom. Ili posle, u bračnom krevetu, s mužem. Možda ona nije mogla bez tog muža. Možda je htela da ga zadrži iz sasvim drugih razloga, iz razloga koji nemaju nikakve veze sa nekakvim sentimentalnim osećanjima. Možda je u pitanju gola egzistencija, možda je materijalno bilo u prvom planu – krov nad glavom, izdržavanje, njegovo prezime, osećaj sigurnosti. Iluzija da jedan muškarac može ženi da obezbedi sigurnost. Iluzija da si bez muškarca, da si bez nekakvog muža izgubljena. Koja varka!”

(nastavak u 2.delu priče)

1 Poza za obostrani oralni seks partnera

2 Erotski roman Čalote Roč (Charlotte Roche)

3 (franc.) Ca va?

4 (nem.) U redu

5 Jupiler, duvel, viven, dukštajn (Duckstein) – poznate vrste piva u Belgiji

6 Amedeo Modiljani (Modigliani) – ital. slikar osobenog stila iz 19./20. v.

7 Renato Gutuso (Renato Guttuso) – ital. slikar (ponešto ulepšanog) realizma iz 20. veka

8 Peter Paul Rubens – barokni slikar flamanskog porekla iz 16./17. veka

9 Turistička atrakcija u Briselu – minijaturna skulptura-kopija dečačića koji piški na raskrsnici Rue des Grand Cames i Rue de l’Etuve. Originalna bronzana figura iz 17.veka više puta je ukradena i sada se čuva u muzeju

10 Turistička atrakcija u Briselu – monumentalna metalna građevina iz 20.veka u obliku devet atoma kristala gvožđa

11 (lat.) U vinu je istina

12 (franc.) chapeau – šešir (… skidam Vama u čast)

13 (ital.) Slatki život

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *