Mirko Škiljević: ON ČEKATI ZNA

U prastavna vremena uvide Bog da se samozvanih polubogova i poluboginja namnožilo, i da svako od njih vodi svoju politiku, pa rešio da zavede red. Prvo je hteo sebi dostojnu družbenicu da nađe, jer Bog je Bog i prvo je sebi bradu stvorio, ali i da ličnim primerom pokaže kako valja živeti. No, nije znao kako bi odabrao onu pravu, dok se najzad nije dosetio. Smislio je deset zapovesti i u najtvrđi kamen uklesao. Potom, iđaše od jedne do druge poluboginje u prošnju, no čim bi prvu zapovest obznanio : “ Nemoj imati drugih bogova osim mene! “ svaka bi, glavom bez obzira, utekla.“ Bez zdrave konkurencije nema prave zabave“, intuitivno su osećale.
I Bog se nađe u čudu. Sazva zbor svih polubogova, poluboginje će za njima doći same, nameran da obznani svih deset zakona, pa ko ih prihvati ostaće u svom zvanju a ko ih ne prihvati izgubiće i zvanje i pravo da obitava u vrtovima rajskim.
Na zbor se iskupilo svo što imađaše ikakve veze sa božanskim pozvanjem. I otpoče Bog čitati iz svojih tablica ali kako koju zapovest isčitaše tako se sve veća larma, dreka i čarlama dizaše. Niko ne želeše zakone da prihvati. Zašto samo njega da slave, mišljahu.
Rasrdi se Bog kao što samo on to umije te progna sve i svakoga. I vrtovi rajski namah ostadoše pusti.
U prvi mah, Bog se rastuži i htede da opovrgne svaku rečenu ali se doseti da bi tako izgubio svaki autoritet i da se ni po čemu ne bi razlikovao od onih prognanih, kao i da će uvijek biti onih koji žele do raja da se uspenju. A kada se to desi, odmah da im zapovesti pod nos poturi, pa ako prihvate, dobro brade mi sede, a ako ne prihvate, nazad odakle su i došli.
Prođoše tako eoni ali niko se do raja ne uspe.
Dotuži Bogu samoća pa pogleda sa svojih Božanskih visina te spazi prognanike kako nadugačko i naširoko pripovedaju šta se u raju zbilo i šta čeka svakoga ko bi se tamo uputio. I vide još da prognanicima vrlo dobro ide, da ih počastima dočekuju i svakojakim đakonijama i slastima nude i goste, a hvalospevima ispraćaju.
Rasrdi se Bog nanovo. Htede prognanicima da oponira, optuži ih za klevetu ali one nesretne tablice uklesane u najtvrđem kamenu odmah bi ga odale. I htede bestraga da ih hitne, ali kako bestragija ne postoji i ne da se stvoriti, opet se nađe u problemu. Gde god da bi tablice bacio neko bi ih morao pronaći i prognanicima za pravo dati. Tek to bi ga sasvim unizilo. Jer, onaj ko je obznanio : “ Ne laži! “ lagati nipošto ne smije.
Teglio ti Bog kamenje kalpama ne znajući šta će s njima dok najzad nije spazio ljude, nesretne sinove Davidove izgubljene na brdu Sinaju, i očajnog Mojsija gde vapi za ikakvim znakom, ikakvim dokazom Božanskog postojanja. Bez trena dvoumljenja, tresnu Bog one tablice Mojsiju pod noge takom silinom da neke, premda od najtvrđeg kamena sazdane, namah napukoše. Te danu dušom i unapred se poradova novome naselju rajskom.
Međutim, naseljavanje mu nešto slabo ide. Niko da mu dođe. Još uvek sam, sedu bradu gladi. A kada mu samoća dojadi, tek da vidi o čemu se radi, šta se to dole događa, sa svojih nedokučivih visina na ljude osmotri. I vidi On da ni njima ništa bolje nije, da pate kao što su patili oduvek, da se čemer, nesreća i jad na sve strane prosuo a zapovesti nikako u njih da se usade. Ali, ne meša se. Čeka. Bar on čekati zna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *