Senka Vojinović: Koral

„Sve sam čekao, da će još nešto doći u životu, da ovo do sad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo.“

  1. Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

-Vidiš, nas dvoje smo, u suštini, slični. Ni ti ni ja ne prihvatamo svet onakav kakav je. Ponekad  nam se gadi, ponekad nas muči, tek ne dopada nam se. Nismo se još pomirili sa njim, ili našli sebe u njemu. Samo što ti onda svoj svet izmišljaš, čini mi se i svaki dan iznova, da bi mogao da preživiš ovaj postojeći. A ja – ja odbijam da živim. U tome je i velika razlika među nama. Možda će biti i presudna…

Prelazila je lagano prstima preko njegove ošišane glave i posmatrala ga sa mešavinom nežnosti i tuge. Okrenuo se prema njoj i pogledao je sa mrzovoljom. Opet počinje. Zašto mora da bude tako komplikovana? Igor nije voleo mnogo da kopa po sebi i zalazi na svoja bolna mesta. Bio ih je svestan, naravno, ali čemu „dubiti dublju ranu“? I zašto se ona toliko trudi da mu uđe u glavu, da ga „pročita“, da pronikne do tančina u svaku njegovu misao i osećaj… Mrzeo je to. Zašto ne može jednostavno da mu veruje?

– Izvini, prevodim sad ovo, misli su mi negde drugde.

– Tebi su misli uvek negde drugde.

– Nisi fer, Nina. Razgovaraćemo kad završim s ovim. Ili šta god već budeš htela da radimo.

– Jesi li zastao negde? Hoćeš da ti pomognem?

– Ne, znaš da volim da radim sam. Daću ti posle ako želiš da pogledaš, kao i uvek, ali pusti me sad, molim te.

– Kako hoćeš.

Odmakla se od njega i zamišljeno zagledala kroz prozor. Nikad je ne pušta da mu priđe dovoljno blizu, ne onoliko koliko bi ona to želela. Možda je želela previše, moguće da jedan deo u ljudima i treba da ostane samo njihov, skriven, netaknut i slobodan od svega. Ali Nina je uporno žudela da zaviri baš u taj kutak, zaboravljajući pritom da ni ona ne deli svoj. Doduše, on joj to nikad nije ni tražio.

– Ti se verovatno ne sećaš, jednom sam ti pomenula onu ulicu…

– Sećam se dobro te ulice.

Pogledala ga je podsmešljivo.

-I ne verujem ti baš.

Nasmejao se.

– A zašto mi „ne veruješ baš“? Ja pamtim sve što si mi pričala. I više od toga, pamtim sve u vezi s nama. Tako da se sećam i te ulice. A šta s njom?

– Ničega se ti ne sećaš.

Krenula je ka vratima, otvorila ih, a zatim se osvrnula.

-Ti samo umeš ponekad lepo da lažeš. I zato mi je tako teško da te napustim.

Vrata su se zalupila za njom. Iz sobe je sada dopirala samo tišina. Igor je prestao sa kucanjem, nalaktio se na sto i podupro čelo rukama.

 

***

 

Reka se presijavala na suncu. Rastopljeno srebro plivalo je po njoj. Ptice su se strmoglavo spuštale na njenu površinu, ovlaš je dotičući krilima i ponovo se ustremljivale uvis, uz glasne kliktaje. U rečnom ogledalu, kao kroz kapiju vremena, Nina je opet gledala onu scenu iz malog stana kod Kalenić pijace. Oživljavala ju je u sebi. Videla je Igora pognutog nad računarom kako neumorno kuca, sebe kako stoji nad njim, čula zvuk vrata koja se zatvaraju a potom tišinu. Toliko vremena je već prošlo od te slike. Tri godine. I nije to bio kraj, on je usledio nešto kasnije, ali činilo joj se da su ta vrata tada zauvek ostala zatvorena. Po ovako lepim, sunčanim, plavo obojenim  danima, odsjaji sa vode mešali su se sa odsjajima prošlosti duboko u njoj, tinjajući tamo kao svetlost davno pogašenih zvezda. Očajnički je želela da se pogase jednom zasvagda i da je ne muče više talasima krivice i spoznaje o nečemu vrednom  izgubljenom u nepovrat. Ali nikako nije mogla da strese sa sebe taj osećaj praznine među rukama. Zato ih je zavukla dublje u džepove.

Voja je hodao kraj nje i neprestano škljocao fotoaparatom. Svaki čas se oduševljavao nečim. –Vidi ovaj prizor, pogledaj onaj ugao, primeti kako svetlost pada na onu stranu… Rasejano ga je slušala i povremeno podizala pogled u ukazanom pravcu. Zapažala je sve te lepe stvari koje joj je Voja pokazivao, ali sada joj ništa nisu značile. Kao da im je neko oduzeo dušu i pretvorio ih u mrtve, nepokretne slike u kaleidoskopu. Mada, odlično je razumevala Voju. I on, kao i ona, traga za lepotom. Jedan od srodnika koji ne prihvataju svet u njegovoj celosti, već, kao da je suncokret zasađen u njemu, upire to svoje unutrašnje oko samo ka lepom, sjajnom, savršenom. Živi od lepote, hrani se njom. Nina se hranila istim, ali od pre nekog vremena kao da je taj poriv počinjao da se gubi u njoj. I dalje je primećivala, ali ju je slabo šta doticalo. Nije se reflektovalo i treperilo u njoj. Nedostajalo joj je nešto da pokrene i oživi zapažene slike, nešto van njih što bi ih upotpunilo, dalo im smisao i proizvelo stare vibracije skrivenih struna. Možda onaj tihi, ujednačeni, postojani zvuk kuckanja po tastaturi i svest o prisustvu nekad dragog bića… Pitala se dokle će i Voju da drži njegov zanos, već je zalazio u godine, izgubio je puno bitaka, nisu mu još mnoge ostale. Uskoro će i u njemu, može biti, taj plamen početi da se gasi, najpre polako, povijajući se, a onda plamsajući sve slabijim titrajima, dok se neprimetno ne izgubi sasvim u pepelu. Smrt pre smrti. To bi bilo jako tužno videti. Odmahnula je rukom, kao da se brani od sumornih misli.

– Šta ti je?

– Ma, dosadni komarci. Večito zuje ovde pored reke.

– Stvarno, baš su se namnožili. Nisam do sada obraćao pažnju.

– Naravno da nisi. Oni ne spadaju u tvoj opseg interesovanja.

Oboje su se nasmejali.

– Istina.

– Jesi li napisao neku novu priču u skorije vreme?

– Nisam, ovih dana samo slikam i fotografišem. Ali imam jednu ideju u glavi, znaš da meni nikad ne manjka ideja.

– Znam. Nećeš nešto malo da mi otkriješ?

– Neću. Sve je još rovito, samo u skici, ali mislim da sam na dobrom tragu.

– Nije još dovoljno savršeno da se pokaže pred očima javnosti i kompromituje tako umetnika, ha?

– Pa nije. Nije za sad. Znam kako to zvuči, ali šta ima toliko loše u tome biti neskroman i perfekcionista?

– Nema. Samo mnogo izgoriš u tome.

– Na nekoj vatri moraš goreti. Inače nisi ni živeo.

– U pravu si. Bolje da krenemo nazad, već se smrkava. Moram da požurim, čeka me Aleksa.

– I dalje te čeka? Sorry, neću da budem ciničan. Jeste da je on „normalac“, nije jedan od „naših“, ali je dobar čovek. Stvarno to mislim. Pozdravi ga.

 

***

 

Stajala je ispred restorana i posmatrala ga kroz osvetljeno prozorsko staklo. Aleksa je sedeo u krajnjem desnom uglu, ispijao čaj i s vremena na vreme, očito nestrpljivo, bacao pogled na sat ili prema ulaznim vratima. Nina je mogla da čita njegove misli u tom trenutku. „Sad ili nikad. Postaviću joj konačno to sudbonosno pitanje. Mora jednom da mi odgovori – da ili ne. Jasno, konkretno, bez uvijanja, odugovlačenja, dvoumljenja, neodlučnosti i neodređenosti. Preseći čvor. Ne mogu više da izdržim ovo nesnosno stajanje u mestu. Sad ili nikad…“

Povlačila se od ivice prozora  dublje u senku, utišavala je i dah, mada je znala da nikako ne može ni da je čuje ni da je vidi; toliko je želela da bude neprimetna. Bilo joj je jasno šta treba da uradi, da mora da uđe, da pogleda u oči čoveku koji sedi tamo i čeka nju. Čoveku koji je čitavog života radio ono što je ispravno, koji nikad nikog nije povredio, koji je vredan, pošten, odgovoran, pouzdan… Rečju, dobar čovek, baš kako je Voja rekao. Ali šta da mu kaže? Kako bi mogao da razume da je ono što je njemu toliko mrsko, što namerava da preseče kao Gordijev čvor, to rastezanje statusa kvo u beskonačnost, jedina nit koja je vezuje za njega. Da ona i ne živi, ne ume to, da nije živela ni pre tri godine u onom malenom stanu na Vračaru u koji joj se još uvek misli iznova nehotice vraćaju. Da se nikad nije makla od tih vrata, ni napred ni nazad. Kako to da shvati on kojeg ne zanimaju ni priče, ni slike, već stvarnost, koji zna za borbu, za kretanje, za život? Ne vredi, nije patnja jedina spojnica među ljudima. Gledala je to blago lice i tople ruke i sažaljenje je raslo u njoj i potapalo je kao voda. Nije bila sigurna koga žali više, njega ili sebe. I nije se micala sa mesta.

Stajala je još neko vreme ispred stakla, a onda se naglo okrenula i, ne osvrnuvši se ni jednom na restoran, zakoračila u mrak. Hodala je sve brže i brže.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.