Pacijenta broj 2 dovezli su kolima hitne pomoći. Ljudi u belom. Plašio ih se. Plašio se svega što je belo. Tresao se. Obukli su mu belu košulju sa ukrštenim rukavima, koja se pertla na leđima. I injekciju za umirenje.
– Ja volim sve crno – reče pacijent broj 1, koji je ležao u krevetu do njegovog. I u glavi mi je crno. Crni gavran mi stalno grakće u mozgu : Ti si moj brat !
Ali on može da poleti a ja ne mogu, vezali su me za krevet. Mrzim sve ovo belo, krevet, čaršav, prekrivač, košulju, zidove …
Pod okriljem noći i njene tame, pokidao je kaiševe, i skočio kroz prozor s četvrtog sprata. Zakreštao je samo : Evo me brate ! I nestao.
Ujutru su ga našli na betonu. Oko njegove glave sijala se lokva crne krvi, u kojoj su se ogledali doktori u belim mantilima.
. Čudno, reče glavni psihijatar. A ja sam mislio da on može da leti !
Pacijent broj 2 je ostao sam u sobi. Doktori su došli u vizitu. Tada je prvi put progovorio.
– Ja sam gavran, rekao je.
– Dobro, to već znamo, ovo je kavez za gavranove.
– A voliš li ti nekog, pitaše doktori.
– Volim brata gavrana.
– Dobro, dobro, odlično … tako i treba, tvoje lečenje napreduje. Dajte mu injekciju.
U toku noći neko tiho uđe u bolesničku sobu i razveza košulju pacijenta broj 2.
Ali on nije mrdnuo s kreveta.
Ujutru doktori opet dođoše u vizitu.
– A što si ti go – zapitaše.
– Ja nisam leteći gavran – reče pacijent broj 2.
– Zanimljivo, zanimljivo – reče doktor. Nemojte mu davati injekciju. On je zdrav.
I odoše gegajući se, uz tihu konsultaciju.
Sutradan izjutra pacijenta broj 2 nije bilo u sobi.
Našli su ga na klupi u krugu. Sedeo je sav okićen izmetom jata gavranova, sa drveta iznad klupe.
– Ko si ti ? . upita ga psihijatar.
Ja sam čovek – odgovori.
– Loše, loše … promrmlja psihijatar, češkajući svoju riđu bradicu. Odvedite ga u crnu sobu i dajte mu Sneška Belića da se igra.
Sutra ujutru su doktori u crnoj sobi zatekli gavrana i čoveka.
– Ko ste vi ? – zapita načlnik psihijatrije.
– Mi smo pacijent broj 2 – odgovoriše u glas !
