Rezultati književnog konkursa „Milovan Vidaković“ za 2018. godinu

TEMATSKA, STILSKA I FORMALNA RAZNOLIKOST

Autori kratkih priča koje su pristigle na ovogodišnji konkurs „Srpskih nedeljnih novina“ u Budimpešti, bavili su se veoma raznolikim temama, kao što su: ljubav, optacija, usud pisanja, porodično nasilje, odnos prirode i čoveka… Bilo je priča koje su kao tematski okvir imale stihove naših klasičnih pesnika; neke su govorile o životinjama, a poneke su pisane kao bajke, odnosno basne. U jezičko-stilskom smislu su isto tako raznorodne, a neke su pisane kao pesme u prozi, sa mnogo lirskih momenata.

Žiri koji su činili književnici i profesori srpskog jezika i književnosti iz Budimpešte, Dragomir Dujmov i Slavica Zeljković, ovoga puta je doneo sledeću odluku: Najboljom je proglašena priča „Između neba i mene“ Davida Kecmana Daka iz Sombora, drugu nagradu osvojila je „Sentandrejska priča“ Radomira Čvarkića iz Novog Sada, a treću „Uvežbavanje lepšeg života“ Gorane Balančević iz Kraljeva. Takođe, članovi žirija su se usaglasili u tome da je, potpuno opravdano, redosled nagrađenih mogao biti i drugačiji, jer su ove spomenute priče ujednačenog kvaliteta i samo su nijanse odlučivale o konačnom redosledu. Osim nagrađenih, dve priče su dobile specijalne pohvale: „Putovanje Bate iz Banata“ Borivoja Rusa, iz Deske, i „Trista osamdeset metara tuge“, Dragice Mihajlović iz Nikšića.
Nagrađenim i pohvaljenim autorima priznanja će biti uručena, odnosno dostavljena pojedinačno, o čemu će biti naknadno obavešteni.

PRIKAZI NAGRAĐENH PRIČA

Između neba i mene

Prvonagrađena priča je snoviđenje, priča-san. Poetska priča, pesma u prozi. Njen junak, slobodno možemo reći, lirski subjekt, sanja čudesno lep san. Njegova, i čovekova uopšte, težnja ka nebu i Bogu, popela ga je u krošnju drveta. On je u rašljama zrele višnje gde se kiti njenim „minđušama“ i uživa u lepoti njihovog „ruja“ i u slasti sokova, koji se direktno slivaju u krvotok, „u samo srce i najskriveniju misao… i žarom onim životnim odmah biva“. Pred njegovim „okom začudnim“ otvara se možda raj, ali ne ostavlja ga sumnja „da to u plaveti samo varljiv trepet nije.“ Ispod tog drveta „donebnog“, nije meka, zelena trava, nego duboki sneg celac, jer snovi spajaju u stvarnosti nespojivo. Njega iz sna budi vetar, koji je glas anđela ili boga, koji mu došaptava tajnu o ljubavi i životu: „To što sad ne vidiš i što ne čuješ, ne znači da i ne postoji!“
Priča govori o večnoj čovekovoj težnji prema nebu i bogu, o njegovom mestu u kosmosu, ali i traganju za ljubavlju koja je jedini put ka bogu: „Tim glasom (vetra) iz sna izbavljen, gde da te stišan konačnu nađem.“
Jezik priče zaslužuje posebnu pažnju i potvrđuje da je autor po vokaciji pesnik. Ovo je priča puna lepih slika, leksičkih kovanica, oštrih zapažanja, preciznih i sugestivnih opisa donetih razuđenom rečenicom, često raskošne lepote.

Sentandrejska priča

Ovo je priča koja tretira bolnu temu za Srbe u Mađarskoj, optaciju s početka 20. veka, koja je Sentandreju gotovo opustošila. O njoj su pisali, pored istoriografa, i mnogi afirmisani srpski književnici u Mađarskoj. Ovo je priča sa posvetom: „Posvećena jednoj Ljubici, rođenoj 1898. godine u gradu Sentandreji, koja je 1924. godine optirala u Jugoslaviju sa svojim suprugom i dvogodišnjim sinom. Ostatak života je provela u Banatu, gde je i preminula 1984. godine.“
Junak ove priče, pripovedač, šeta ulicam puste Sentandreje i seća se žene koja je sa optacijom otišla iz ovog lepog grada. On traži njene tragove u stvarnosti, na kaldrmi ulica kojima je prolazila, na zidovima kuća, ali njih nema. Nema više ni ljudi koji bi je se sećali, osim njega.
Reč je o refleksivnoj priči, gotovo bez fabule, koja je svedena na njegovu šetnju gradom. Čovek ne može da bira mesto gde će biti rođen, ali može da bira da li će u njemu ostati, poručuje autor.
Ovo je priča i o ljubavi koja je prekinuta optacijom. Jedino gde ostaje čovek koji je zauvek otišao, jesu misli onih koji ga vole. On je traži u sadašnjosti, ali „uglačano kamenje po kojem hodam ćuti, ne progovara. Ni moja stopala, niti moj jecaj neće ga probuditi iz tog smiraja“.
Priča na momente ima izraz lirske pesme u prozi. Za pripovedača je besmisleno i nenadoknadivo napuštanje svog grada i onog što je u njemu ostavljeno: „Sva tvoja imanja, stečena i izgubljena, ništa su u odnosu na sve ono što je ovde ostavljeno“.
Autor osuđuje i grad što je dozvolio da ona ode i koji je tako postao najveći dužnik pripovedača. Autor je uspeo da dočara sliku zaborava i prolaznosti koja prati sve one koji napuste svoje rodno mesto.

Uvežbavanje lepšeg života

Veoma aktuelna životna priča o zlostavljanoj ženi, koja odlučuje hrabro da raskine sa takvim životom uprkos svim problemima koje takva odluka nosi. I da sa sobom povede dvoje dece, sa kojima se sporazumeva u šiframa, kako niko ne bi saznao za njihov plan o bekstvu u bolji život. Dramatična priča, kao što je i sama situacija u kojoj se junakinja nalazi. Suprotnost između lepšeg života i onog koji ona živi, dočarava se dobro izabranom slikom boja: „Omiljene boje Senke Divjak, dramaturga po zanimanju, jesu: bela, bež, boja breskve, peska, zlatna i braon. Ali, boje na njenom licu često su bile one koje joj nisu najdraže: zelena, plava, ljubičasta i crvena. Senka je svoje lice boje duge maskirala šminkom, a oči često krila tamnim naočarima.“
Priča je zanimljiva i na formalnom planu, kružna forma, i ima jasnu poruku da hrabro treba prekinuti sa lošim životom i vratiti sebi dostojanstvo slobodne i samosvesne ličnosti, što možemo jedino mi sami. To niko ne može učiniti umesto nas. U tekst je inkorporirana pesma u prozi, jezive sadržine, kao izraz osećanja straha koje dominira pričom.
U jednoj rečenici je iznet i odnos društva koje, preko službenice u socijalnoj ustanovi kaže da Sigurna kuća nije hotel, nehotice je tako obeshrabrujući, što samo još više povređuje već duboko povređenu i životno ugroženu osobu. Uprkos svemu, junakinja sa svojom decom ostvaruje bekstvo u lepši život, u nadi da će sutra, kada nestanu one ružne boje, moći da im pokaže svoje lice.

 

POHVALjENE PRIČE

Trista osamdeset metara tuge
Ovo je priča o tragičnom prekidu velike ljubavi koja se rodila i prekinula na Lančanom mostu u Budimpešti. Most ljubavi postaje most tuge, koja je teška koliko je most dugačak – 380 meatara. Pri svakom prelasku preko mosta, junak Balša se seti svoje ljubavi i razgovara sa mostom kao sa starim prijateljem, svedokom jedne ljubavi, tragedije i usamljenosti koja je posle toga došla. Veoma vešto i lako ispričana, što svedoči o spisateljskoj veštini autora. U jezičkom smislu nepretenciozna, ali lepim i jednostavnim slikama ubedljivo dočarana ljubav i unutrašnje emotivno stanje junaka.

Putovanje Bate iz Banata
Ova priča se bavi temom seobe, odnosno potragom za boljim životom. Govori o novom životnom početku Srbina Bate iz Banata u Americi, zemlji „nade i čuda“, o jednoj od večnih seoba Srba i o njihovim teškim počecima u novoj sredini. Bata iz Banata odlučuje da se naseli u mestu u kojem ima dosta Srba, da bi bio bliži svojima. Tu stvara porodicu sa ženom meleskinjom, što nam sugeriiše njegovu otvorenost za druge kulture. Odlučuje da tu ostane zauvek, zadovoljan skromnim životom, jer je među svojima.

 

AUTORI NAGRAĐENIH PRIČA

Autori nagrađenih priča su već, u manjoj ili većoj meri, afirmisani pisci, što na poseban način govori o značaju ovog konkursa i težini posla koji je pred sobom imao žiri.
Autor priče „Između mene i neba“ je David Kecman Dako (1947, Bihać), književnik, pesnik, prozni pisac i esejista, književni, pozorišni i likovni kritičar iz Sombora. Iza sebe ima dvadeset dve knjige poezije i proze: Reč na ledu, 1976; Pretponoćni voz, 1980; Noćni ribolov, 1980; Raspad mozaika, 1989; Zidari svetilišta, 1991; Kalem, 1992; Treptaj (haiku), 1998; Nebeski glasnik (haiku i poema More), na srpskom, 1994. i na mađarskom jeziku Mennyei hirnök (Nebeski glasnik) 1997; Ozarje, 1999; Stoletna voda, 2001; Sam kao suza (izbor), 2003; Tamnina, 2008; Hor senki, 2010; zbirke pripovedaka Leđ, 1982; tri romana mozaika: Kad dunja zamiriše, 1995; Reka za jedan dan, 2014. i Živa slika, 2016. Autor je i knjiga za decu i mlade:Sanjam, sanjam čarolije (pesme i priče), 1994; Hoćko i Nećko (pesme), 1997; Daljinama preko sveta (pesme), 2003; i Neko samo tebe traži (pesme), 2006. Živi i stvara u Somboru.
Radomir Raša Čvarkić (1982, Zrenjanin), autor je „Sentandrejske priče“. Objavio je zbirku pesama Knjiga koja doosi sreću, u izdanju Književne omladine Srbije (edicija Pegaz). Piše recenzije za knjige drugih autora i član je žirija književne manifestacije U čast učitelju. Uređuje književni blog. Inače je potomak srpske porodice koja 1924. godine iz Mađarske optirala u Jugoslaviju. Živi i radi u Novom Sadu.
Gorana Balančević (1988, Kraljevo), autor je priče „Uvežbavanje lepšeg života“. Piše drame, priče i scenarije za serije i filmove i radi kao prevodilac. Diplomirala je dramaturgiju na FDU, u Beogradu. Do sada je dva puta osvojila nagradu Branislav Nušić, za drame Ogvožđena (Narodno pozorište u Beogradu) i Preplava. Nagradu „Mlada balkanska drama“ dobila je za tekst „Centar za prinudno sletanje“ (Narodno pozorište u Beogradu i Nikolaj Binev iz Sofije). Za tekst Ljubičasta bajka (Kraljevačko pozorište), dobila je nagradu Mali Joakim, za najbolji tekst za decu na festivalu u Kruševcu 2017. Osvojila je i prvu nagradu na prvom konkursu Rotari kluba Niš-Medijana 2017, za priču Iznajmljivanje. Autor je komedije Upoznaj roditelje (Kulturni centar Čukarica). Dobila je i nagradu za zbirku priča Drobljenje 2013. u Kraljevu. Autor je adaptacija: Pidžama za šestoro“ (Kraljevačko pozorište), Sanjari (DADOV), Poljubac žene pauka (BITEF teatar – očekuje se premijera u sledećoj sezoni). Za Radio Beograd 2: Oni, radio dramatizacija istoimene pripovetke Borisava Stankovića. Časopis Povelja objavio je njene priče: Navikavanje na istopljeno, Podrumska porcija za troje i Čudovište.

*

AUTORI POHVALjENIH PRIČA

Dragica Milović (1987, Nikšić), autor je priče „Trista osamdeset metara tuge“. Živi i radi u Nikšiću, kao profesor srpskog jezika i južnoslovenskih književnosti.

Borivoj Rus (1956, Batanja), diplomirani novinar i kulturolog, autor je priče „Putovanje Bate iz Banata“. Aktivan je društveni radnik na polju kulturnih aktivnosti i na sakupljanju i beleženju podataka o običajima Srba, prvenstveno u mađarskom delu Banata. Objavio dvadesetak radova u seriji Deščanske sveske i u seriji knjiga Etnografija Srba u Mađarskoj, a nekoliko u ediciji Pčesa u Novom Sadu. Objavljivao je priloge u Narodnim novinama, a od 1994. godine povremeno i u Srpskim narodnim novinama, Srpskom kalendaru i na radio Pečuju, u narodnosnim emisijama. Dobitnik je više priznanja: Nagrada za glumu – 1986. u Pečuju, Povelja za saradnju Levač – 1989. i 1994, Iskre kulture Novi Sad – 1991, kao i nagradu za kulturni rad u Desci 2002. U decembru 2009. godine dodeljena mu je nagrada Pro Cultura Minoritatum Hungariae, za istaknuti rad na polju manjinske kulture u Mađarskoj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *