LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: (OB)RAČUN LJUBAVI

(MIRKO ŠKILJEVIĆ: I PRE I POSLE, roman

Izdavač PRESING, 2017)

Priča, koju pisac Mirko Škiljević donosi svojim romanom I pre i posle, duboko je porinula u socijalnu problematiku savremenog društva. Ona ima sve tranziciozne elemente, počevši od njegovih krajnosti kao što su rat, materijalni sunovrat, moralni pad, pa do neminovno izazvanih posledica koje prate urušavanje međuljudskih odnosa na svim nivoima. Bez obzira što na scenu stupaju tipični primerci ljudskog roda, odvajkada preslikavani iz života u literaturu, roman mnogo toga pokušava i koliko to događaji dozvoljavaju, uspeva da objasni, ali ne i da opravda ili osudi. Posle izvesnog vremena, kako radnja odmiče, postaje jasno da su superheroji romana imaginarni i koliko je sveta i veka, jedini koji čvrsto drže pod kotrolom i upravljaju po merilima, prilagodljivim nastalim situacijama, dva ljuta protivnika, naoružana maskama, Novac i Ljubav, izlaze i na poprište ovoga romana i kreću u okršaj sa promenljivom srećom. Kako to uobičajeno i biva, bez obzira na trenutni ishod, nemoguće je zaključiti koji je od njih na kraju, istinski pobednik, a ko na izgled pobeđeni. Ljudske priče, menjaju vreme, mesto i aktere, ali konce svih sudbina vode uvek iste, nevidljive, ali svemoćne sile, u ljudskim međuodnosima preobražene u bogatstva večitih vrednosti: izmeriva – materijalna i neizmerivo neizmerna – emotivna.

Literarni postupci koje je pisac Mirko Škiljević primenio u svome romanu, osobeni su, i odabrani za pojedinačne oblasti, znalački i neosetno vode radnju dramskog sinopsisa. Dijalozi su višeslojni, efektni i koncentrovani, strogo skoncentrisani i dovedeni do same srži date teme. U monolozima dominira dobro razrađena deskripcija u vidu upitno – konkluzivnih refleksivnih analiza koje dobijaju oblik serioznih traktata sa centralnim problemom u fokusu, onako kako nailaze u progresivno narastajućoj kompleksnosti razvoja događaja. Sadržajno duboki, po obimu promenljivi, oni se kreću od minucioznih, često jednorečeničnih, do onih koji široko analiziraju zatečenu problematiku.

Iz nekoliko nasumično izabranih primera, mogu se već nazreti osnovni elementi stila.

Zaljubljen u Stanislavu, koja je udata za Jovana, Milan se asketski oprašta sa izazovima kafanskog života i slobodom neženje:

Samoćo, budi mi utočište!

I dok on pravi izmene u svome životu, koje će ga približiti voljenoj ženi, Stanislava, neprimetno, sve čini da ga veže uz sebe, a da za njega ostane anonimna i nedostupna, ne dajući nijedan konkretan podatak kojim bi otkrila mesto svog boravka.

Navike su okovi…Jednom kada se ustale ne menjaju se bez prinude…Poznavanja nečijih navika, širom otvara vrata koristi…

Da li sam mu postala navika? Da li misli na mene? Da li brine za mene?

U prilog njenom planu, svakako ide i svesno dodavanje sredstava za smirenje u Jovanovo piće. Indentičan potez napraviće i kada želi da parališe Milana prilikom realizacije njenog finalnog, fatalnog plana. Posle svega, on shvata :

Šta je od njene priče istina? Verovatno ništa!

Izazivanje sudbine, odvelo je Stanislavu u potpuni haos koji pokušava da smiri i opravda. I ona zaključuje:

Ljubav se dokazuje odricanjem od svega…osim od onoga ko se voli…Odricanje nije žrtvovanje…Odricanje iz ljubavi doživljava se kao odbacivanje suvišnog tereta i sreća najveća…

Međutim, sve je zapravo, u funkciji osnovnog lajt – motiva za koji je svaka žrtva opravdana. Njime je Stanislava, bez obzira na sve, organski i psihološki motivisana:

Deca moraju dobiti budućnost, ova deca moraju dobiti budučnost…

Sa krajnjom obazrivošću, pažljivo i sa merom, iznijansirana su emotivna stanja glavnih ličnosti. Pisac im pristupa sa posebnom mekoćom i nežnošću kada se radi o odnosu majke i dece.

Paralelno, grč neizvesnosti ishoda sučeljavanja, lebdi nad poljuljanim odnosom supružnika, dok se uzlaznom linijom odvija otkrivanje sve snažnije prisnosti dvoje ljubavnika, sa naznakama čulne posesivnosti i opijenosti strašću, koji daju indicije da bi se moglo raditi o iskrenoj i nepatvorenoj ljubavi.

Ako je heroina Lava Tolstoja, Ana Karenjina, svoje ljubavno beznađe, razrešila pod točkovima voza, junakinja Mirka Škiljevića, Stanislava, uz mnogo manje egzistencijalnog potencijala, rešava ga, instiktivno vođena elementarnim nagonom za preživljavanjem. U obruču ljubavi i izlazak iz trougla, koji je klasičan koliko i svaki starogrčki, savremen koliko i svakodnevne afere poznatih ličnosti (vremenski neograničen), ona se odlučuje za varijantu u kojoj će svi akteri biti najmanje oštećeni. Pritisnuta egzistencijalnom nesigurnošću, poput inventivnog reditelja, na osnovu sticaja trenutnih okolnosti intuitivno osmišljava scenarija I vodi glavne likove kroz radnju, trezveno upravljajući razvojem događaja. Bez obzira što pisac insistira na opsesivnom prisustvu snažne ljubavi (iskazane delom eksplicitno ljubavnim scenama, a delom kroz unutarnje monologe), dokazni materijal koji proizilazi na kraju romana, potire skoro svaki emotivni naboj, ( aspekt prirode emocije : u trenucima proživljavanja istinita a pri odlučivnju neobavezujuća ) svodeći ga na nivo, strašću izazvane erotike.

Tako Stanislava ulazi u red majki – heroina, koja je posebna, jer svoju ljubav van braka, bez obzira koliko strasna i stvarna bila (ako uopšte i jeste), stavlja u funkciju svog porodičnog života. Jer, strast kao pokretačka snaga ljubavi između žene i muškarca, bez iskrenih i beskompromisnih osećanja, prerasta u farsu ljubavi. Ako se strast i emocija usaglase i preklope, onda je moguće da se prizna, desila nam se ljubav, kako je to pesmom učinio Gustav Krklec. Zato, mada su sva tri lika (žena, muž, ljubavnik) ubeđena da vole, ovo je roman koji ukazuje na netrajnost i nepostojanost ljubavi na relaciji muškarac – žena, i kroz glavni ženski lik stavlja u prvi plan bolji život uz jačanje porodičnog miljea. Dosledno tome sugestivno opisane ljubavne scene, kao i propratna razmišljanja aktera o ljubavi, ne dobijaju komplementarnu potvrdu u njihovim krajnjim postupcima.

Međutim, pisac Mirko Škiljević, uvođenjem likova dece u roman, veoma uverljivo će dokazati da postoje i druge ljubavi zarad kojih se vredi odreći mnogo čega, pa i eventualnih, nesigurnih i nikada do kraja pouzdanih, egoistički nastrojenih ili isključivih ljubavi između muškarca i žene. U ovom slučaju, kako nepogrešivo Tolstoj sugeriše prvom rečenicom svog, već spomenutog romana, da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način, iz spleta niza nesrećnih okolnosti, Stanislava uvodi svoju porodicu u red srećnih. Na stranu, što se pritom može okarakterisati kao perfidna kradljivica, koja usred nepredvidivih okolnosti koje je sama potakla beskrupulozno ostvaruje korist zarad dobrobiti svoje dece, gde je posebno porazno, što to čini, nekome ko nju voli i spreman je da se radi nje odrekne svoga komoditeta, lagodnog života i bogatstva, što joj i otvoreno nudi. Paradoksalno zvuči da je istovremeno, i on neko, koga ona voli!?! No, život je nepredvidiv, ljudi u njemu nepouzdani i svaka solucija, opravdana ili ne, moguća je, poruka je, koja se čita između redova ovoga romana.

Istina, na momenat se može učiniti da je u pitanju neka zabuna, nelogičnost, iznenada probuđena pohlepa žene, nagli dramski obrt. No, u žurbi, prateći sa znatiželjom intrigantni razvoj događaja u romanu, lako se može dogoditi da se previdi neupadljivi detalj koji navodi da se radi o ljubavi sa predumišljajem. Naime, iz poverljivog razgovora sa koleginicom, Stanislava višestruko nezadovoljna svojim brakom ( Jovan se iz rata vratio kao invalid, ranjen u nogu, nezaposlen je, sklon piću ), saznaje o bogatom mladiću bez obaveza. Ona ubrzo inicira poznanstvo sa njim, vođena predosećajem koji je ne napušta…Tako je sve, zapravo i krenulo, da bi dobilo svoj logičan epilog, koji je konglomerat zajedničkog delovanja kombinatorike glavnih ličnosti. No, nesumnjivo, ljubav je na račundžijski odnos prema njoj, dala svoj, ( obračunski obračunat ) odgovor, podnoseći račun svakome od njih, ponaosob : Jovanu i Milanu kroz oružani sukob, koji je mogao imati tragičan ishod; Stanislavi – oduzimanjem voljenog (?!); Jovanu – prihvatanjem žene koja ga je prevarila; Milanu – oboljevanjem od AISD – a ( posledica burnog momačkog života ), ali i poharom i napuštanjem od strane voljene žene.

Glavna junakinja, na kraju romana, naći će se u porodičnoj idili sopstvenog seoskog domaćinstva. Materijalno obezbeđena, ona ostaje, sa vagom ljubavi, čija će se kazaljka pomerati, vibrirajući između dve krajnosti. Sa jedne straneje ljubav, koje se svesno odrekla i ostavila u svojoj prošlosti:

Da li sam se ogrešila o ljubav?Da li je moguće da je nisam prepoznala?I šta je uistinu ljubav?

Na drugoj strani je ljubav, koja predstavlja njenu realnu budućnost:

Da li je ovo ljubav?Ako jeste, zašto je ovako umirujuća, tiha i nema?

Ovim romanom uz korišćenje tri osnovna arhetipa: nezadovolj(e)na žena, prevareni muž i ženin ljubavnik, nesumnjivo je dobijena još jedna osavremenjena, prevashodno, psihološka drama. Kakav je konačni skor, nije sasvim izvesno, jer muž i žena se i dalje vole, dok je ljubavnik u ovom slučaju, prevareni ( i opljačkani ) muškarac. Možda je stoga naziv romana opravdan, jer se relacije gubitak – dobitak mešaju, ali suštinski se može staviti znak jednakosti između pre i posle. Ako se mnogo ne sitničari i ne ide do tančina.

Piisac je očigledno o mnogo čemu razmišljao, pa tako u romanu koegzistiraju kontrastno oprečni likovi i odvijaju se, često nepredvidivi događaji, ne mimoilazeći ni najrazličitije, moguće posledice. Međutim, može se ovaj roman primiti i kao dobra lekcija za lakoverne, koji veruju u ljubav i sanjaju o onoj(m), pravoj(m). Poučan, ma sa koje strane i ma sa čijeg stanovišta posmatran, u svakom slučaju, jeste. I stoga ga treba obavezno pročitati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *