U krugu bolnice u Padinskoj skeli dan je bio zgužvan. Kao iscepani, zakrvavljeni, komad kasapske hartije.
Sunce je pregrevalo dan, koji nije imao početak i kraj. Bila je tu samo sredina, samotna u svom očaju.
Milovan je brčkao po kontejneru. To ga je smirivalo i oslobađalo psihijatre obaveze lažne empatičnosti. Zato su ovu metalnu čistačicu njegovih suvišnih misli, postavili kraj ulaza u paviljon.
Nagnut nad utrobu kontejnera, dugo je rukama ispipavao ovu riznicu iznenađenja, zanešeno i istrajno, kao tragač za velikom tajnom.
Odjednom mu se lice ozari. Pod rukom oseti nešto što u njemu probudi davno usahle uspomene, i njemu samom prilično nejasne.
Beše to izlizana bočica davno potrošenog laka za kosu .
Njegovo ružno, zapušteno lice, odjednom zasja nekom čudnom, neobjašnjivom lepotom, očito umiveno izvesnom duševnom transformacijom.
Visoko podiže ruku u kojoj držaše sprej, kao da se bojao da mu ga neko ne otme.
Neki pacijent, na asfaltiranoj, od suznih kiša izjedenoj stazi , uporno je preskakao nevidljivi konopac . Čas na jednu, čas na drugu stranu.
Milovan ga i ne primeti. Priđe nasmešen do zastakljenog ulaza u zgradu. Izvadi iz zadnjeg džepa crni plastični češalj, s dve gustine proreda.
Poče da se začešljava levom rukom, terajući kosu naviše. U desnoj je držao bočicu spreja i uporno pritiskao raspršivač palcem. Usmeravao ga je u svim pravcima njegove umišljene frizure, i ako u bočici već odavno nije bilo sadržaja.
Dugo je samozadovoljno uređivao svoju zapuštenu kosu, sve dok nije „potrošio“ sav sprej.
Onda, uspravivši dostojanstveno svoju, do tada zgurenu figuru, ušeta ženstvenim korakom u paviljon.
Pridajući neuobičajeni značaj svojoj novoj pojavi, koračao je hodnikom odjekujučim korakom.
Sa vrata nekih od soba provirila bi po nečija izbezumljena glava, ostali su spavali dubokim sedativnim snom, ili ,jednostavno, nisu bili u svojim bolesno neokrečenim sobama.
Milovan skrenu levo i otvori vrata WC-a. Na zidu pred njim visilo je veliko, naprslo, ogledalo.
On stade pred njega, dok se vrata, povučena tihom letnjom promajom, nečujno zatvoriše za njim.
U ogledalu vide preplašenog dečaka suznih očiju, skupljenog u smušenu lopticu ispunjenu strahom.
Milovanu se lice odjednom izmeni. Postade hladno i strogo.
– Gde ti je otac Milanče ? – povika oštrim, prozivajućim glasom. U kafani jel ? A gde bi bio taj depresivni idiot ! A tebe ko će da hrani, oblači, vaspitava ?! JA !!! Misliš li da je meni lako! Svako veče druga svinja ! Ovaj oće otpozadi, ovaj odozgo, onaj da mu pušim … ! I sve to trpim zbog tebe ! I onog pijanog kretena koji će sad da dođe i traži da ždere … što si se uopšte rodio skote mali ?!
Sav usplahiren, tresući se, zamahnu snažno šakom ka dečaku u ogledalu, i razbi staklo u paramparčad.
Skrhano pade na kolena i poče snažno i očajno da rida.
Krv i suze mešahu se, kapljući po mnoštvu sićušnih ogledalaca, sa kojih ga je uporno gledalo bezbroj malih preplašenih dečaka.