Danijela Milosavljević: VRH ŽIVOTA

 

Đani je ušao na vrata spreman da prihvati parove ručica, koje su omogućile musavim i nasmejanim malim stvorenjima da se uzveru po njemu, i vise kao ukrasi s jelke.

– Ajde, ajde, svi kod Đanija, najbogatijeg čoveka u cigan-mali! – širio je ruke da prihvati svu živu čeljad jednosobne čatrlje koju su nazivali domom.

– Danas je vaš tata zaradio silne novce, nek crknu dušmani! – vikao je Đani, dok je držao poluotvorena improvizovana vrata od šperploče, da ga svi čuju.

– Ma, zatvaraj ta vrata! – ciknu mlada žena za šporetom na njega. Bolje mi pomozi oko vatre, ako misliš da jedeš danas.

– Hajde, Jasmina, moja princezo, nemoj da se ljutiš. Dođi da te okitim onako kako zaslužuješ.

Prelepa mlada Ciganka, s jednogodišnjim detetom na rukama, pomirljivo je prišla Đaniju puštajući osmeh da zablista na njenom licu, otkrivajući tako niske belih zuba. Đani je zagrlio Jasminu hvatajući je u isto vreme za malu okruglu zadnjicu, koja je prkosno odizala dugačku, šarenu suknju.

– Je l’ vidite, deco, ovo? Ni vaše rođenje nije uspelo da pokvari čvrstinu i lepotu tela vaše majke. Stiskajući joj i dalje zadnjicu, i nagnuvši se preko deteta u naručju, bučno joj je ljubio vrat. Detetu je sve to bilo interesantno, naročito očeva oštra brada, koju je ono ručicam ispitivalo iznenađujući se nečim tako različitim od majčine meke kože.

– Ta, nemoj tako pred decom! – poluljutito ga odgurnu posramljena Jasmina, čijim se obrazima lagano širilo grozdasto rumenilo, nalik malinama. Odmaknuvši se od njega, dohvatila je šerpu sa smederevca i bučno je spustila na drveni sto.

– Hajde sad da jedeš, i dosta priče.

– E, sad ću prvo da popijem jedno pivce za dobro obavljen posao, i neću da ćutim. Deca treba da znaju kakvu majku imaju – skinuvši majicu Đani je ostao go do pojasa, seo je za sto i otvorio pivo.

– Kad sam ja vašu majku prvi put ugledao, imala je petnaest godina. To nije bilo živo stvorenje, već priviđenje koje se kovitlalo duž ulice. Uvijala je zamamno kukovima i vrtela se u ritmu muzike, šireći opojni miris jasmina oko sebe. Sićušne lokne slepljene od znoja uokviravale su joj lice nalik svetici, dok je ostatak duge raspletena kose pratio đavolsku strast mladog tela. Prkosne napupele grudi su joj se nadimale i spuštale, izazivajući blagu nesvesticu kod posmatrača na ulici, kojima bi se povremeno sa usana otkinuo poneki nekontrolisani uzdah. A glas, kao u anđela. Kada je pevala, slušaoce je obuzimala drhtavica. S tom pesmom družili su se i dugo nakon što bi napustili mesto događaja jer je ona i dalje kružila u njihovim glavama, nežno rasplićući niti. Njen šešir je na kraju dana donosio kući uvek najviše zarađenog novca.

Ali nije novac bio presudan za veliku ljubav njenih roditelja prema njoj. Oni su je naprosto voleli, čistom bezuslovnom ljubavlju. Kada sam išao kod oca vaše majke da je prosim, na njegove oči se u trenutku navukla koprena. Tuga je odisala iz njega, iako je pokušavao da je prikrije strogim glasom, kada mi je rekao da moram da skupim puno para da bih otkupio ovaj dragulj. Majka Džamala je gorko plakala na svadbi. Rekla mi je da joj se otkida meso ispod grudi i da je praznina boli. Iako ima osmoro dece, ona joj je uvek bila najdraža. Obećao sam joj da ću je čuvati kao biser, kao suzu koja mi je iz oka ispala. Nasloniću je na svoje grudi i čuvati zauvek. I čuvao sam je, i još je čuvam. Njoj ne sme ništa da zafali. Zato sam štedeo i kupio bicikl. Na njemu sam stizao gde god su me misli vodile. Njime sam obezbeđivao novac za moju lepoticu. Točak bicikla, kao točak na našoj zastavi.

 

– Jasmina, dodaj mi zastavu da pokažem deci!

Jasmina mu je dodala izgužvani komad svile, koji je skinula sa zida.

– Vidite, deco. Ova plava boja, označava naš život pod vedrim nebom. Nasuprot nje je zelena, kao zelena trava na našem puta bez granica. Ovaj crveni točak, koji je majka izvezla, pokazuje stalno kretanje nas Roma i život na točkovima.

– Dosta priča, Đani, već se smrklo i vreme je za spavanje.

Čuvši Jasminine reči, deca su se rastrčala da razviju dušeke savijene u ćošku, i da navuku zavesu koja je bila paravan između dečjeg i roditeljskog spavaćeg dela. Jasmina je čistila mrve sa stola dok se Đani umivao, a deca se polako ređala po dušecima. Mir se lagano uvlačio u komadić njihovog  jednosobnog sveta. Bilo je to doba kada se svako umotavao u svoje misli, preispitujući vreme koje je potrošio i razmišljajući o izazovima budućnosti. Došao je red i na Jasminu da se pripremi za spavanje. Skinuvši košulju, nagla se nad metalni lavor puštajući jedre dojke da se lagano njišu nad njim. Krpom umočenom u vodu prelazila je preko svog maslinastog tela, skidajući s njega naslage svakodnevnog života. Đani joj je prišao, i ljubeći je u rame zamahao ispred lica crvenim čipkastim grudnjakom.

– Ovo je za moju lepoticu, da ga nosi i da mu se divi.

Ispustivši mokru krpu, zgrabila je grudnjak s obe ruke, presrećna što je dobila komad tako skupocene tkanine. Zagrlila je Đanija i ljubila ga svuda po licu. On je tražio njene usne, i lagano je prelazeći rukama duž leđa usmeravao ka dušeku, iskazujući očito tako svoje namere.

– Nemoj, Đani, prošaputala je. Ne bacaj seme na ovu oranicu, previše je plodna. A i deca nisu sasvim zaspala.

Ležali su zagrljeni. Ona je nosila svoj crveni čipkasti grudnjak.

*****

Đani je išao ispred svog radnika koji je vozio bicikl sa žičanim kontejnerom natovarenim kartonima. U jednom trenutku je sišao s bicikla i mašući rukama počeo da ga usmerava.

– Malo levo! Još, ma, kud ćeš, bre, na taj stub! Levo kad ti kažem!

Kada je video da je njegov radnik uspešno izbegao prepreku i uključio se u saobraćaj, ponosno je seo na bicikl, gledajući ispod oka putnike na autobuskoj stanici, koji su pratili ovu malu predstavu. Isprsio se i s polupodignutom bradom naglas zapevao “Ej, mala moja, ej, mala mooojaaa…”.

Prosila je sedeći na kartonu s detetom u rukama. Jasmina je bila srećna i ponosna. Imala je osećaj da svi mogu da vide njen novi crveni grudnjak. S vremena na vreme bi ga dodirivala preko majice, osećajući pod prstima neravnine od čipke. Gledala je smelo prolaznike pravo u oči, kao da joj je taj grudnjak dao posebnu snagu. Odjednom ju je obuzela blaga nesvestica, a otkucaji srca su se ubrzali. Kada je došla k sebi, osetila je poznatu napregnutost u predelu pojasa. Pognula je glavu i oči su joj se napunile suzama. Dete je zaplakalo, ljudi su je gledali… Trenutak slabosti je prošao. Podigla je glavu i još jednom dodirnula hrapavu tkaninu kroz majicu. Kada novo dete bude prestalo da sisa, ponovo će obući svoj lepi čipkasti, crveni grudnjak. Tiho je zapevala uspavanku, nežno ljuljajući dete na grudima. Novac se slivao u šešir pred njom.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *