Milijan Despotović: ŽIVOT U STVARANjU

Tatjana Debeljački: „Savršenstvo“

„U stvarnosti sve je jedno” i jedan svet, zapisao je Bela Hamvaš u eseju o poeziji. Poezija nastaje iz onog što jeste, i ona jeste to što biva u doživljaju pesnika. Njome se upravljao stvaralac, a ona je izgovarala njegove misli, pa zar to nije jedno?! I bliskost je jedna, mada svako ima svoju bliskost, ali to je opet samo bliskost. Ona se uspostavlja sa nekim dragim kako u životu tako i u poeziji. Uspo-stavljanje bliskosti jeste nalaženje puta ka savršenstvu. A da li je savršenstvo dostižno?
O toj temi prozborila je pesnikinja Tatjana Debeljački u svojoj zbirci pesama „Savršenstvo“ koju otvara pesma „Bliskom“, uklanjajući svaki, čak i biološki, „jaz između“ jer, poezija ne vidi doživljaj kao razdvojen, on je za nju jedinstven, jedinstvena stvarnost koju za sebe stvara. Svi, svakako, jednako vide kad se „jutro zlati na horizontu“, tako je „japanski planinar“, iz „zemlje izlazećeg sunca“, zemlje čiji je simbol Sunce, svetlost i nada ove pesnikinje, da joj je blisko sve ono što je daleko, a ona vidi.
U poeziji Tatjane Debeljački uočljivo je svetlo „japanske svetiljke“ i njena poetička iskustva sa tom zbiljom vezujemo za prepisku sa pesnikom iz druge kulture iz čega je nastao čitav niz pesama na japanske teme. U „drugom pismu“ iz Japana piše:

Prvi i poslednji put
napisah pesmu

Najlepša pesma
Ti i ja

No, vratimo se unutrašnjoj japanskoj svetiljci, tom „magnetskom privlačenju“ osećanja koja, poput „lire nebeskog zvuka“ negde u zenu, dobrim delom, uzbuđujuće smireno, prenose „svilene niti dodira“. Ona je, „Na putu za Japan“ pokazala da se može putovati i prisustvovati sceni „udvojenih senki što plešu“, a da je jedna od njih On, ne odlazeći iza radnog stola. Moć pesnikinje da plete „snove od boja do reči“ („Japan u aprilu“) i novoj stvarnosti podari život jer svaki kraj je, inače, isti. Život, po njoj, jeste jedna obična „japanska mačka“ koju i kad bacite naglavačke ona doskoči na noge. Iz poetske „mudrosti nesanice“ pesnikinja uspeva filozofski da „čuje (…) kako raste žubor mora“ koje biva simbol avanture da se razume „japanski duh“ doživljaja i scena spuštanja poljupca na mesto Adamove jabučice. Ovde ljubav nije samo iluzija, ona je katkad život s’ one strane osećanja i pesnikinja tako dostiže lično savršenstvo u okrutnosti nesavršene prirode.
Savršenstvo kao nešto što je pod stalnom sumnjom, jeste naslov ove knjige. Pesnikinju je kroz tu odrednicu vodila „bitka uplašenih misli“. No, strah je pobeđen pred onim što je „neizbežno i predvidivo“. Jer, život i ponašanje u njemu vodi kroz težnju za savršenstvom začetu našim rođenjem. Pesnikinja prihvata „da Njega zastupa pred Bogom“, zalagajući pri tom „običan stvaralački um“. Dolazeći u tu fazu literarno svemoćnog uzdignuća ona je zaista prepoznala savršenstvo dobivši „iz daljine poruku bliskosti“. Uložena energija se nekako udvostručava, za nečim ne treba samo tragati već to nešto treba i stvarati, život jednako prolazi, kaže Tatjana Debeljački: „Život se gubi u traganju, troši u stvaranju“ („Pero“). Život „potrošen“ u stvaranje poezije je samo produžetak trajanja pesnika, a ovo je „knjiga koja govori“ mnogo čemu u prilog tom shvatanju.
Nije pesnikinja lišena ni sopstvenih tegoba iz kojih često rađa pesme („Ljubavi i prokletstva, majko“), imajući razumevanja za majku brige, da se u nama „sunce bori da izađe, pa i ono u grudima“. Sve to kazuje da čovek nije gospodar svoje volje, ali da volju gospodara mora ispoštovati do kraja. To je jedna od važnih stranica i našeg ličnog svitka (knjige). Ali, knjiga se dopuwava svakim novim trenutkom. Umemo li čitati i razumeti da nas „odasvud opominju kako treba iskoristiti trenutak koji je tu, ne bi li utvrdili i osvedočili impulse vremena. Zar ne postajemo smešni ako idemo protiv trenutaka koje vreme diktira u našim životima.“
Naša pesnikinja zato, u očima svojim, pridošlim ali i onim dalekim, zamišljenim, otkriva „večnost“ zapisane ljubavi i zaključuje: „Kako je složena jednostavna ljubav!“ I ništa nije jednostavno, ništa ne vene. Vene samo la` koja „opominje maštu svežinom istine“. Toliko o razlogu da sve stvari u poeziji postavimo na svoje mesto. Čak i one neprijatne koje ne možemo isključiti iz doživljaja. Tek tada, a Tatjana Debeljački je to uspela u svojoj knjizi istog naslova, poetički se može razumeti savršenstvo, u nesavršenoj stvarnosti. Poezija je u svemu našla da je ljubav ta koja „nameće i vetru nove oblike“. Ona je melem koji se prima čitanjem a Italo Kalvino je smatrao da je ono što se čita uvek u nastajanju, tako i ova poezija uvek iznova nastaje pri svakom pročitavanju, a bogatim misaonim sadržajem dobro drži pažnju čitaoca.
Ono što, uz biografiju pesnikinje prihvatamo kao posebno osećanje snage u osobenosti pevanja, jeste „čarolija putovanja/ do unutrašnjeg sklada.“ Pesnikinja se ničeg, što joj pripada u doživljajnom smislu i poimanju nije odrekla, ona hrabro stihuje i svoju nepobedivu žudnju. Iz stiha se otvara nada i vera kao i jasna svest o putu koji počinje i koji se, završava u nama samima.
Ova poezija je ispunila dat joj zadatak nastajanja i ulazi u novu eru sopstvenog trajanja.
U tome je savršenstvo.

U Požegi,
6. februara 2018.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.