Legao je u uobičajeno vreme, baš kao i svake noći. Te mu je večeri, ipak, bilo malo teže da zaspi pa je, umesto u snu, vreme provodio zadubljen u svoje misli pri tom čak ni ne primećujući kako ono prolazi. Njegovom glavom proletale su svakakve misli i fantazije, koje bi ga, ponekad, navele i da ustane iz kreveta.
Negde oko tri ujutru začuo je nekakvu buku koja je dolazila od spolja. Počeo je da oseća nervozu. Odjednom, neko je krenuo da cima kvaku na kapiji. Obuzeo ga je strah. Tada je čuo kako onaj napolju drma kapiju. Strah je počeo da raste i srce je sve jače lupalo. Pokušavao je da se kontroliše, ali nije mogao. Prokleti strah je bivao sve jači. Čuo je korake u dvorištu i strah je porastao do kritičnih razmera. Ustao je i uzeo nož, spreman da se bori. Srce je udaralo sve jače i on to više nije mogao da izdrži. Pošao je prema telefonu u nameri da zove policiju. Nepoznati stranac je krenuo uz stepenice. Od ovoga je strah, koji ga je preplavljivao, postao izuzetno opasan i nepodnošljiv. Bio je spreman da se bori, pa i da ubije, ali je sumnjao da će moći. Ako strah do tada ne ubije njega. Uljez je lupao na vrata. Strah je skočio probivši plafon. Osetio je bol u grudima, a srce je i dalje žestoko lupalo. Izdavala ga je snaga. Bol je zahvatio njegovu levu ruku i pratio ga je snažan pritisak na grudima. Skliznuo je na pod. Pokušao je da se domogne kreveta. Infarkt. Iznenada, čovek pred vratima je progovorio. Umirući, slušao je njegove reči.
-Hej, nema opasnosti, mi smo sa neurologije. Idemo kod neke babe kojoj je potrebna pomoć. Možete li nam reći kako da stignemo do…
