Bratislav Nešić: DUNJA

Papirne lepeze, cvetne marame, šarene konfete, crvene balone bacao sam na tebe kada si prolazila ispod moga prozora. Krao sam ljiljane iz gradskih parkova da ih ostavim na pragu tvoga stana. Smejala si se mojim grubim šalama, glupim pokretima, nezgrapnim gestovima. Gledala me u oči dok sam srkao supu znajući da te to užasno nervira. Čudila se mojim revolucionarnim idejama; idealima kubanske revolucije.
Šetali smo se ulicama grada , brojali prozore na soliterima, u parku na klupi rešavali ukrtenice: ja- horizontalno, ti- uspravno. Čekao sam te rašarirenih ruku da skočiš iz tranvaja u moj zagrljaj. Voli me govorio sam ti svakog jutra na ulazu u fakultet, kao što tebe vilim.Pisao pisma kada nisam bio u Velikom gradu. Slao ceduljice u obliku papirnih aviona s rečima ljubavi. Volela si me.

Vraćali smo se starim, rasklimatanim tranvajem. Sedela si, ja sam stajao, gledao ka reci, sunce je zalazilo. Sumrak. Osećao sam da nešto ne valja. Ćutala si. Tranvaj se tresao. Na petoj stanici smo sišli i pošli ka parku. Uhvatila si me za ruku.
– Znaš šta?! Moram da ti kažem. Ali tako stoje stvari….. Ne umeš da jebeš! Ovo malopre na ništa nije ličilo, … ne znam da li ti to nazivaš tucanjem. To je ništa. Staviš, vadiš i svršiš. Ne mogu …. shvataš….
– Čekaj, šta nije u redu?
– Ne razumeš. Ti uopšte ne razumeš. … kako da ti kažem…. meni je potreban seks, dug, dobar seks. … večito sam nedojebana!

Potrčao sam, hvatajući se za glavu, širio ruke. Odjednom sam stao. Vidik mi se suzio. Ti si stajala. Ćutala. Oh, bože. Tad sam se setio. Znam, pričala si mi o svom, nekom drugu. Jednom sam ga slučajno upoznao. Govorila si mi o njemu kao velikom ljubavniku. Strašan je.ač – izustila si, onako u prolazu. Odakle znaš? Upitao sam . Priča se u kuluarima, od svojih drugarica; odgovorila si. Osetio sam u sebi da si me prevarila, varala. Gutao sam to saznanje. Ništa ti nisam prebacio. Ćutao sam. Ali, život je tekao dalje. Grlila si me, ljubila.
Prišao sam ti. Ti si stajala, gledala nekud u stranu, ćutala, mirna.
– I šta predlažeš? Šta treba da uradim?
– Ništa. Ništa ne možeš da učiniš….. tropa si. Tropa si!

Sećam se. Nebo se zacrnilo, mrak je već pao. Tada je sevnula moja otvorena šaka. Opalio sam ti veoma snažan šamar. Pala si, bez jauka, Okrenuo sam se i otišao. Nisam se okretao. Žurio sam. Potrčao sam. Trčao sam. Trčao sam. Bežao. Trčao između tranvajskih šina, saplitao se, padao i opet trčao, trčao sa željom da naiđe tranvaj, ali koji, gle čuda nije ni naišao. Kao da su svi tog trena stajali i čekali da prođem. Ušao sam u sobu, bez daha, znojav, mokar od znoja i legao.
Iz sobe nisam izlazio 9 dana.Spavao sam, dane provodio u bunilu. Sećao sam se prve noći u tvojoj maloj sobi, na trećem spratu predratne zgrade, sa čipkanim zavesama na prozoru. Tvoje nago telo, tvoje ruke koje me grle, tvoje nabrekle dojke koje sam ljubio, tvoje vrelo međunožje pod mojim prstima.Blaženstvo koje me je ispunjavalo dok sam prodirao u tebe Drhtao sam od uzbuđenja. Bila si prva žena u mom životu. Čekao sam te prepun neukaljane i potpune ljubavi. Sećam se, kasnije, si mi pričala o tvojim predhodnim muškarcima.Htela si da budeš iskrena prema meni. Bežao sam od toga. Oh, kako sam te voleo. Koliko te volim sada, ovog trena.

Dani su prolazili u slikama. Živeo sam prošlost. Nije me napuštao tvoj lik, ni kada sam pokušavao da zaspim, izmrcvaljen vremenom, ni kada sam se budio. Ti, tvoje telo, tvoja pička, sise. Onanisao sam nekoliko puta dnevno, slomljen nabujalom seksualnoj požudi. Ja…. Znala si da si mi prva. Rekao sam ti, nije me bilo stid. Onda si plakala. Zašto plačeš? Ne znam, od sreće valjda, govorila si.

Sredio sam sobu, promenio posteljinu, onda se okupao, obrijao. Spavao sam mirno, bez snova. Ujutru sam krenuo ka zgradi fakulteta. Kada sam ušao u veliki hol oblio me je hladan znoj. Imao sam osećaj da na mojim plećima neko postavlja težak teret. Kako sam koračao kao da sam vukao rečne brodove, mišići su mi se grčili. Zateturah se. Odnekud, ne znam ni sam kako i odakle, valjda me posmatrala, priđe mi kolegenica sa grupe.
-Šta ti je? Jesi li dobro?
– Da, ma sve je u redu.
– Ali sav si u znoju, .. imaš temperaturu!?
-Ne
– Hoćeš da sedneš?
-Gde? Do učionice?

U tom isprekidanom razgovoru dođosmo do učionice. Neko mi donese čašu vode. Bilo mi je bolje. Vraćao sam se u neko normalno stanje.
– Sve je sada u redu. Bolje je. Dešava mi se, to je od moje iznenadne vrtoglavice. Moj vertigo
– Zašto si sam? Gde si bio svih ovih dana? Ni Dunje nema
– Rekoh ti. Nisam mogao ni iz kreveta da ustanem. Kako sam mogao da dolazim. Sve se okretalo oko mene. … nemaš pojma kakav je to osećaj
– A Dunja, gde je ona?
– Tu je, zašto pitaš?
– Ni ona nije dolazila…. jel svama sve u redu?…. niste valjda raskinuli?

Gledao sam u to znatiželjno i ljubopitljivo lice moje kolegenice i imao sam osećaj, dok sam skupljao hrabrost da priznam neumoljivu istinu, da svi u toj maloj prostoriji čekaju moj odgovor.
– Da, nismo više zajedno.
Ona me zagrli i poljubi u obraz.
– Prebolećeš ti to, znam, veruj mi. Ali nije lako, ni malo nije lako.

Nastavio sam da redovno dolazim na predavanja, na vežbe. Nekako sam opravdao izostanke. Ali muke u želedcu, povremeni napadi straha, nervoza
nisu me napustali. Ti, nisi dolazila. Nije te uopšte bilo. Niko o tebi ništa nije znao. Ni tvoje najbolje drugarice. Sa njima mi je bilo najteže. Ubijale su me pogledom, siktale, ismejavale. Trpeo sam, nadajući se da ću nešto saznati. Ali, ti kao da si nestala.

Vremenom, utihnula su ogovaranja, ispitivački pogledi, meškoljenje kad okrenem leđa. Nekako su se počeli navikavati da dolazim sam. Nije bilo pitanja među pitanjima. Ali je meni, u kasnim večernjim satima bilo teško. Malo je reći teško, možda izuzetno teško.

Recitovao sam ti Nevernu ženu na sred Velike tvrđave: I povedoh nju do reke, devojkom je smatrajući…… Zatečene penzionerke u šetnji, aplaudirale su mi kao i gosti, poznatog kafića u centru, dok sam ti, popevši se na odvaljenu žardinjeru, recitovao Barbaru: Seti se Barbara, kiša je lila nad….. Bila si srećna tada. Video sam ti u očima dok sam te ljubio, dok sam ti zavlačio ruku ispod suknje, podvlačio pod gaćice i hvatao te za tvoju čvrstu guzu, milovao tvoju ribu……Bar sada mislim, da sam ti video ili sam želeo da to vidim u tvojim očima.

Danas je nedelja, a ja moram na to neizbežno predavanje. Briga me za tog poznatog književnika i teoretičara književnosti i njegov esej o našim simbolistima u svetskim razmerama, spava mi se. Ipak, kada sam pogledao kroz prozpor i video osunčani grad, požurih da se spremim s nadom da ću nakon predavanja otići u šetnju. Kada sam ušao u amfiteatar bio je delimično popunjen. Kakva sam budala, mogao sam da nedođem- pomislih u sebi. Uputih se prema levom krilu, te sedoh u redu pri kraju, dve stolice od prolaza.
Ubrzo se klupe ispuniše i žagor poprimi oblik galame. Onda se svi utišasmo, jer je ušao gost sa našim profesorom. Sedoše.
U tom trenutku, sunčevi zraci se probiše kroz niske prozore amfiteatra i obasjaše vrata. Vrata se otvoriše i okupana svetlošću se pojavi ona. Pojavila si se ti, ti Dunja.Nisam mogao da verujem. Obučena u nebesko plavoj haljini sa čudesnim šeširom, naočarima za sunce i čipkastim belim rukavicama. Zastala si za tren, neodlučna gde da kreneš, ipak se uputi, na kraju, odlučnim koracima ka delu gde sam ja sedeo. Počeh da se znojim, usta i grlo mi se osušiše. Ti si se pela, lagano, dostojanstveno podignute glave, kao da si me tražila. Ja sam počeo da se smanjujem, da nestanem iz ovog prostora, među ove ljude. Tresao sam se od neke vrste stida, pomanjkanja hrabrosti. Ona se lagano pela, sve dok nije zastala predamnom i skinuvši naočare, upitala me: Slobodno, Nemanja? Ništa nisam odgovorio. Nisam mogao, nestalo mi je glasa, snage. Znoj me je sve više oblivao, kupao sam se u njemu.
– Šta ti je Nemanja? Jel si dobro?
Gledala me je pravo u oči, nasmejana, lepa da lepše ne može biti.
– Ništa, ok je,,, znaš moj vertigo.
Gledam, potpuno ukočen, smrznut. Dunja, iz male torbice vadi papirne maramice i lagano počinje da mi briše znoj sa lica. Da li me je volela u tom trenutku ili se poigravala samnom? Ne znam! Brisala mi je lice i svi su to posmatrali ćutke, u potpunoj tišini prostora.
Dunja, Dunja, Dunja, govorio sam ti. Dunja se smešila. Onda iznenada zagrlila me i poljubila. Nežno kako samo ona zna. Potom stavila moje ruke na njene nabrekle dojke. Onda mi se u glavi sve zavrtelo. Padao sam, ali njeno lice je bilo svuda, sve dok se moje oči nisu……
Sve je bilo belo oko mene. Ne vidim ništa. Kao da sam uronio u more mleka. Belo…belo….belo

– Doktore, doktore, usplahireno poče da viče medicinska sestra, trčeći ka lekarskoj sobi.
– Doktore, probudio se! Otvorio je oči!

Nad mladićem, koji je ležao u šok sobi, okupi se nekoliko lica u belim mantilima.
– Reaguje na svetlost? Šire se zenice? Da!
– Nožni prsti? Koleno? Prsti ruke?
– Da, potpuni povratak!
– Da li nas vidite mladiću?
– Da li nas čujete?

Dve mlade sestre se počeše smejati, nešto pokazujući.
– Opet mu se digo, neko prošapta.
– Da, stalno mu se diže, i dok je bio u komi. To sestra Lukić najbolje zna.
– Dosta! reče stariji lekar. .. Da li je to istina?… sestro?… kao sada?
– Da, pa piše vam u njegovom kartonu. Doktor Nicić je pisao o tome.
– Da li nas čiujete?
– Da li nas vidite, mladiću?

Mladić u bolesničkoj postelji okružen mnogobrojnim medicinskim aparatima je ćutao.

Tišina!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.