ZVUČNI ZID 2 (VINILNE PRIČE) ARSEN OREMOVIĆ

MENART
ZAGREB
2011.
Prikaz: Živko Ivković

Sećam se da je Zvučni zid (prva knjiga) sadržala dvadeset i sedam priča grupe autora, priželjkivao sam i nastavak, ubedjivao sam sebe kako taj neće izostati (i nisam pogrešio) no, nama iz tzv. unutrašnjosti je teško doći do pojedinih rokenrol izdanja i to je jedini razlog ne zakasnelog, nego ispuštenog prikaza, te ovim pokušavam to nadomestiti ili ispraviti, kako god.
Već u Oremovićevom uvodu imamo taj ključ o razumevanju života, gde stoji kako je Pit Taunsend govorio da je rokenrol zasigurno jedan od najpouzdanijih tih, i tu se u potpunosti slažem sa njim jer, nikada nisam bio u dilemi, odigrao je taj (r”n”r) ključnu ulogu i ne samo u mome odrastanju i sazrevanju, onom, mnogo drugačijem od konvencionalnog, do tada važećeg onog, pa, mada je za deo populacije takvo odrastanje neprihvatljivo, sve i da se ponovo rodim, put, tog, se ne bi razlikovao a u Vinilnim pričama svaka od tih upućuje, podseća na nekada davno ustanovljen i do dana današnjeg zadržan rokenrol način življenja!
Nekako ostane u čoveku taj duh večite potrage za novim, nedoživljenim onim i za svim samo ne ordinarnim, i to je rokenrol!! Rokenrol na koncu, i nije samo muzika, isfabrikovao je taj, proizveo i nekoliko značajnih i u startu samo pratećih podžanrova kulturnih, koji, vremenom, prelaze ili se granaju u zasebne, tu prevashodno mislim na dizajn, vremenu prilagodjeno slikarstvo, filmsku muziklu, mjuzikle, modu i konceptualno stvaralaštvo. Ono, i nije moguće slušati muziku a ne razumeti je, čemu onda slušanje, stotine i stotine puta preslušavanje jedne te iste stvari ili albuma, kapiram da se to nerazumevanje i neprihvatanje novih pomodnih muzičkih žanrova više odnosi na nas starije, koji smo odrasli na rokenrolu šezdesetih i sedamdesetih, jer, zamislite matorca kako sluša rep, dens, tehno ili elektronsku muziku! Za mladje je rokenrol krenuo startom osamdestih (tada su stasali) ali I uvreženoj činjenici kako je rokenrol krenuo upravo tada, pojavom novog talasa, panka, MTVa i aidsa, pa sad! To što su pojedinci rodjeni koju godinu kasnije (pa su im izmakle ključne rokenrol dekade) ne opravdava ih, ne oslobadja odgovornosti, je li, pa gotovo zaobilaze te dve ključne dekade, a upravo te ključne su promenile svet, a ne nadolazeće te! Vreme u kom su unekoliko bili zaludjeni tim novim talasom, koji, usput, ne da nije doneo ili pružio ni deo od kreativnog iz predhodnih, nego je srozao rokenrol, uprostio ga i razvodnio, a opet je to, ono nešto, vrhunsko kao!! Kada se ne slažete sa stavovima i razmišljanjima pojedinaca, dajte neoborive činjenice sa kojima ćete svoje tvrdnje I potkrepiti, te po tome, neće valjda prolaziti samo priče novijih datuma, a stare one, polako ali sigurno će pasti u zaborav jer, prirodno je, umiru ljudi i odose sa sobom deo rokenrol istorije. I kao Pink Tv su, to i to se mora upiti, vezano tako i za novi talas, naša je presudna, važi se, ostalo je šit, neprihvatljivo je. Rokenrolu do srži posvećeni imaju svoje vidjenje muzike, i razmišljaju na način kako su isključivo oni u pravu, i to je u redu, drugi pak, koji po rokenrolu preppoznaju samo svoju mladost i stara dobra vremena,, takodje drže do svog nekog stave te se I nj. uvažava, i nakraju imamo bluz/rock/džez sveznaliceili folirante, nikada maksimalno posvećene rokenrolu, ali su uvek tu, negde, eksponiranje na delu, pametovanje, internet je njihov svet, zahvaljujući tom, sve znaju, ali ih ne treba ne znam koliko ozbiljno shvatiti jer, manjka im proživljenost, a bez te, svaka spika o rokenrolu pada u vodu!!Tako da se i mogu složiti (ali ne u potpunosti) sa Krivokućom (osvrt na knjigu sa bek korice knjige) gde stoji kako postoji razlika izmedju slušanja i razumevanja muzike. Tvrdim da oni koji nisu prošli rokernol druge polovine šezdesetih i start sedamdesetih i ne mogu objektivno sagledati pomenuti muzički pravac, no, za ostale muzičke pravce to ne mogu tvrditi, ali, prihvatiti različite stavove, sučeliti ih, izvesti odredjene i pravno valjane zaključke je sasvim u redu. Ne može se ne znam šta i koliko promeniti za generaciju odraslu uz novi talas, hendikepirani su, već sam to isticao, za dve propuštene dekade, ali to ne rehabilituje njihov jednosmeran pogled! Da li će ovde, nebrušene biser priče pomoći u kapiranju i skidanju te, istinske i preko potebne definicije iskrenih i agrumentovanih versis onih drugih je pitanje, ali da će svakako pomoći u tom rasvetljavanju i približvanju stavova, ne sumnjam.Prisetih se Preleta (Dušana Prelevića) i one njegove: I kada budem star, kada se budu okretali za mnom, i kada ne budem mogao da potegnem kao nekad, jebe mi se, ostaje mi rokenrol!! Akcenat je na Preletovoj iskrenosti, e sad, koliko takvih je, čije stavove možemo bezrezervno uvažiti, nisam siguran, ali, ne uvažiti Preletovo je ne kapirati rokenrol, pa sad!! U Oremovićevoj priči ovde, imamo Dilana, tog kontroverznog dobitnika Nobel nagrade za književnost, isečke iz intervjua u razdoblju od 1962-2004. godine. Prevrtljivac poput Dilana se neće libiti te tako danas reći jedno a sutra sasvim drugo (prelazio je iz vere u veru, negirao prvi Vudstok Fest, prpadnost grupaciji protestnih singera…..) pa tako u jednom njegovom intervjuu stoji kako Bitlsi i Stounsi nisu rokenrol grupe!?! Popularnost mu nije manjkala, čemu onda neodgovorne, neodmerene izjave poput ove, eksponiranje, privlačenje medijske pozornosti? Upečtaljiva je i ona, po kojoj je snimljeno sve što je trebalo snimiti! Pomanjkanje ideja imamo već startom osamdesetih (mtv, novi talas i aids), te uzevši da su dve najkreativnije dekade ostale iza, smisliti nešto revolucionarno u rokenrolu je i bilo nemoguće, mada su pomenutu dekadu obeležile grupe svetskog kaibra poput Divljih jagoda, Riblje čorbe, grupe Gordi, Generacije pet, Kerbera i Parnog valjka a ne klupski novotalasni sastavi. Hevirok grupe su prirodni sled hard priče a na drugoj strani smo imali pank i novi talas, pravce koji su preferirali tvorevine od tri-četiri dura, pa sad, obe strane su pokazale svoja rokenrol vidjenja, kao i razlog zašto baš ovaj ili onaj pravac prihvatiti.
Imamo ovde i priču Krešimira Mišaka (Špica sa slabim marketingom) uz prisećanje ili povratak u Zagreb potkraj osamdesetih, kada se živelo punim plućima (OKC) i u start devedesetih kada se sve dobro izgubilo u korist pojednostavljenog onog, kafei i samo takvi su nicali na sve strane uz konstataciju autora: A vjerujte, bilo je to tako živo i slikovito mjesto! Mjesto gdje je vrijedelo biti! Ono, što nije zapisano, to se nije ni dogodilo! Osedelima (onim istinskim rokerima) su dugom, pravom, oštrom i nebitno je, proredjenom, preostaje ustanovljen režim preostale svakodnevice, usamljenost dolazi do potupnog izražaja a prihvatanje moderog onog, in, otpada, postoje navike samo, pa onda ponovno. Upio sam i Radakovićevu priču, nekako se izdvojila, in maj majnd: A imal sam sve, Bilse i Stounse, Hendriksa Kinkse, pa se ti misli koliko je mene koštal rock istinabok nekaj sam i fkral, al sam i dal hrpu love za to, al’ ni mi za lovu, al’ ovu novu svirku ja ne jebem! Nema rocka nema bluza, to ni mjuza, il’ je kuruza il’ elektronska bljuzga. Nemaš kaj slušati, kaj ti ostane. Pljuga, cuga i tuga! I ostaneš sam, nemaš s kim, nemaš kom i nemaš kaj! Život je sranje, sve nas je manje, mi rokeri smo danas manjina! Kaj sam htel reč…? E, ja kad riknem, kad bum bil leš, meni na grobu sviral bu Kleš, i kad zapjeva- to bude šou- Šud aj stej, or šud aj gou, ja se bum iz groba onak mrtaf stal i rekel- bum aj gou! Morao sam istaći ovaj, ključni deo iz ‘ Kaj god bluz starog rokera’ jer je gotovo po svemu podudaran razmišljanju većine iz sveta rocka i ide u prilog mojim gore navodima. Neslaganja vidim samo u grupi koja bi svirala na grobu, ali ‘ajd’-aj gou! U Blonde On Blondy, storiji Tribusonovoj, stoji kako su šezdesete donele retrogradnu muziku, te da su Supraphon, RiZ i ostali proizvodjači gramofona sramotno jadni, dečja ljiga pesmice o zekama, patkicama i mrkvicama (valjda neprimerene tom uzrastu?!), te da su se matorci gušili u meksičkim ljubavnim zanovijetanjima (Jedan dan života) i čašama gorkih suza! Ono, nije nepoznanica kako se u zapadnoevropskim državama tada odrastalo, gotovo na istovetan način i uz isti saund, te se uvek zapitam, čemu onda pljuvanje po toj dekadi (šezdesetih)kada je takvo (uz meksikanske, italijanske, francuske i rani rokenrol) u najvećoj meri i na najbolji način pomoglo da postanemo (i ostanemo) to što jesmo!! Ali dobro, šta da se radi, objektivnost se (u odredjenim situacijama) valjda smatra za nepoželjno ono. I ostali su imali svoju Cicu Šmalc, crveni pasoš nije bio uokviren zlatastom, ali je vredeo više od zlata, Blonde On Blonde su pojedinci kupovali više puta, drugi pak i danas imaju probitno kupljeno izdanje. Uostalom, Hike je ugovarao svirke na igrankama po školama, brinuo za sigurnost i šibicarenje. Život je bio dobar. Barem do nedavno. Osim toga, Split nije za pank! Džez je najdosadnija glazba na svijetu, u principu, funkcionira samo kad je čovjek sit i zadovoljan. A ja, niti sam sit, niti zadovoljan! Htio sam postai panker, ali, nestalo je ploča. Više se nisu proizvodile. Ostale su kasete sa groznim kompilacijama, Piše Sviličić, a Ribafish dodaje kako je tada, u osamdesetima slušao pretežno Riblju čorbu, sve dok im je vožd još uvijek bio pjesnik a ne kreten! Rokenrol inficiranost i opčinjenost! Jedino gore od rokerskog života je ne živjeti rokerski život (Tetrapak-Fric Marjanović)!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.