Predstava „Bolivud“ na Nišvilu

Bajkovita utopija na srpski način

Dva meseca nakon beogradske premijere, u Nišu će 4. avgusta u Narodnom pozorištu od 20h u okviru Nisville jazz teatarskog festivala biti odigrana predstava “Bolivud”. Reč je o hit komediji i prvom “socijalističko-federativnom” mjuziklu nacionalnog teatra iz Beograda koji se tiče ovog vremena i pozorišnog esnafa o „bolnim istinama iz poslednjih 30 godina koje proživljavamo kao dajdžest varijantu kako je tranzicija uništila pozorište i kako smo mi tome doprineli“.
“Bolivud” je napisala i režirala Maja Pelević, najznačajnija dramska spisateljica mlađe generacije, dok je za muziku bila zadužena Anja Đorđević.
„Kroz bajkovitu utopiju o dolasku Bolivuda u naše krajeve pokušali smo da ispričamo priču o svima nama i na šta smo sve spremni kada nam se nudi bolja budućnost. Dolazak Bolivuda tako postaje povod za priču o krahu industrije, ksenofobiji, divljoj privatizaciji, lažnim svetovima , a sve to kroz pesmu i igru pod sloganom: leba ako nemaju, dajte im kolače“, objašnjava Maja Pelević.
Mjuzikl “Bolivud” izabran je za glavni program oovogodišnjeg Bitefa prevashodno zbog toga što predstavlja inovativan, drugačiji oblik „političkog pozorišta“ od onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina.
Ulaznice su u prodaji po ceni od 500 dinara. Pretprodajna mesta: knjižara Indigo (Obrenovićeva 38), Energy music shop (TPC Kalča – prizemlje) i Vintage shop (Davidova 9), na dan predstave i na blagajni Narodnog pozorišta.
U predstavi igraju Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković. Učestvuju i muzičari Nevena Pejčić, Aleksandar Solunac i Danilo Tirnanić.
Koreograf je Igor Koruga, scenograf Igor Vasiljev, kostimograf Marina Vukasović Medenica.

O “Bolivudu”
Život sta­nov­ni­ka malog gra­da na gra­ni­ci pre­ki­da izne­nad­na vest: dola­zak veli­kog boli­vud­skog pro­du­cen­ta koji hoće da kupi malu fabri­ku, u njoj napra­vi veli­ki boli­vud­ski stu­dio i otvo­ri nova rad­na mesta, što u malom gra­du nije poja­va česta. Ta izne­nad­na vest je uzbu­di­la glum­ce iz pozo­ri­šta koji su odlu­či­li da pro­du­cen­tu napra­ve pri­red­bu i time pove­ća­ju šan­se za ulo­ge u budu­ćem boli­vud­skom spek­ta­klu. Grad je opet uje­di­ni­la zajed­nič­ka ide­ja i kolek­tiv­ni entu­zi­ja­zam, ali život ko život – pun je neo­če­ki­va­nih obr­ta. Kroz baj­ko­vi­tu uto­pi­ju o dola­sku Boli­vu­da u naše kra­je­ve poku­ša­li smo da ispri­ča­mo pri­ču o svi­ma nama i na šta smo sve sprem­ni kada nam se nudi bolja buduć­nost. Dola­zak Boli­vu­da tako posta­je povod za pri­ču o kra­hu indu­stri­je, kse­no­fo­bi­ji, divljoj pri­va­ti­za­ci­ji, lažnim sve­to­vi­ma, a sve to kroz pesmu i igru pod slo­ga­nom “leba ako nema­ju, daj­te im kola­če”. Tako Boli­vud, kao indu­stri­ja zaba­ve i sre­će, posta­je mesto eska­pi­zma i povod za udru­ži­va­nje, soli­dar­nost i slo­gu, vred­no­sti koje smo zabo­ra­vi­li u ovom post­ko­mu­ni­stič­kom, tran­zi­ci­o­nom, apsurd­nom vre­me­nu u kome živi­mo. Isto tako pri­nu­đe­ni da zabo­ra­vi­mo svo­ju pro­šlost i da pri­hva­ti­mo sve što nam se nudi dovo­di nas u jed­nu infan­til­nu pozi­ci­ju iz koje je jako teško iza­ći. Kako lepo kaže Boris Buden u knji­zi Zona pre­la­ska. O kra­ju post­ko­mu­ni­zma : “U čud­no­va­tom sve­tu post­ko­mu­ni­zma, demo­kra­ti­ja je isto­vre­me­no i cilj kojem se teži i izgu­blje­ni obje­kat. Tako se “deci komu­ni­zma” pogled u bolju buduć­nost otva­ra još samo iz neka­kve melan­ho­lič­ne per­spek­ti­ve.(…) U post­ku­mu­ni­zmu pita­nje buduć­no­sti slo­vi kao pita­nje na koje je odgo­vor već dat. Ali ni pita­nje pro­šlo­sti više nema smi­sla. Od “dece komu­ni­zma” ne oče­ku­je se da ima­ju sazre­lu svest o komu­ni­stič­koj pro­šlo­sti. Upra­vo sto­ga su pre­tvo­re­na u decu da se ne bi mogla seća­ti pro­šlo­sti.
O Maji Pelević
Rođe­na je 1981. u Beo­gra­du. Diplo­mi­ra­la je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du 2005. i dok­to­ri­ra­la na Inter­di­sci­pli­nar­nim stu­di­ja­ma na Uni­ver­zi­te­tu Umet­no­sti u Beo­gra­du 2012. Čla­ni­ca je pro­jek­ta Nova dra­ma. Izve­de­ne dra­me: ESCa­pe, Ler, Budi­te Lej­di na jedan dan, Beo­građ­Ber­lin, Pomo­ran­dži­na kora, Ja ili neko dru­gi, Sko­či­đe­voj­ka, Hamlet Hamlet euro­trash (sa Fili­pom Vujo­še­vi­ćem), Fake Por­no i Fake­bo­ok (gru­pa auto­ra) Možda smo mi Miki Maus, Čud­ne ljuba­vi, Posle­di­ce i Pot­pu­no skra­će­na isto­ri­ja Srbi­je (sa Slo­bo­da­nom Obra­do­vi­ćem) i Nevi­dlji­va. Dra­me su joj pre­ve­de­ne na engle­ski, fran­cu­ski, nemač­ki, ruski, nor­ve­ški, polj­ski, slo­vač­ki, češki, mađar­ski, bugar­ski, slo­ve­nač­ki i ukra­jin­ski jezik i obja­vlje­ne su u broj­nim savre­me­nim doma­ćim i ino­stra­nim anto­lo­gi­ja­ma. Radi­la je kao dra­ma­tur­ški­nja na pre­ko 20 pred­sta­va, dra­ma­ti­zo­va­la neko­li­ko roma­na i napi­sa­la son­go­ve za četi­ri mju­zi­kla. Sa Mila­nom Mar­ko­vi­ćem je 2012. ura­di­la je pro­je­kat Oni žive – u potra­zi za nul­tim tek­stom. Napi­sa­la je, reži­ra­la i izve­la u Bitef tea­tru dra­mu Posle­di­ce 2013, a 2015. reži­ra­la je Moje nagra­de Toma­sa Ber­nhar­da u Narod­nom pozo­rištu u Beo­gra­du. Zajed­no sa Olgom Dimi­tri­je­vić ura­di­la je pred­sta­vu Slo­bo­da je naj­sku­plja kapi­ta­li­stič­ka reč 2016. Dobit­ni­ca je nagra­da: Bori­slav Mihaj­lo­vić Mihiz za dram­sko stva­ra­la­štvo, Slo­bo­dan Sele­nić za naj­bo­lju diplom­sku dra­mu, kon­kur­sa Ste­ri­ji­nog pozor­ja za ori­gi­nal­ni dram­ski tekst Možda smo mi Miki Maus, Ste­ri­ji­na nagra­da za naj­bo­lji dram­ski tekst Pomo­randži­na kora i Nagra­da kon­kur­sa „UNI­MA“ za naj­bo­lji ori­gi­nal­ni tekst Nevi­dlji­va za lut­kar­sko pozo­ri­šte. Živi i radi u Beo­gra­du i Beči­ći­ma.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.