LJILJANA ŠARAC: ODLOMAK IZ ROMANA ,,STARIJA“

Ušla je u trolejbus i otišla na Kalemegdan. Nije imala snage za šetnju. Sela je na klupu preko puta fontane ,,Borba“ i dugo gledala u bronzanu skulpturu.
Od detinjstva je prolazila pored nje, a sada je prvi put istinski vidi.
Mišićav nag ribar predstavljen je u sedećem položaju. Preko intimnog dela tela prebačena mu je ribarska mreža. Snažnim rukama davi ogoromnu zmiju, koja je širom razjapila svoje čeljusti. Ona je dugačka i jednim delom se obmotala oko njegove desne noge. Jasno je da će borba trajati dok samo jedno od njih ne pretekne. Ribareva pozicija je dominantna i ishod je izvestan.
Nadica kao da je omađijana prizorom. Dok voda prska, žubori i poskakuje, njoj teku suze. Čini joj se da one zaglušuju zvuk fontane. Borba se vodi i u njenoj duši.
,,Konačno sam dotakla dno! Obezvredila sam sve što sam četrdeset pet godina stvarala. Na pragu sam četrdeset šeste, a svoj ugled sam razbila u paramparčad! Uništila sam samu sebe. Meni ne treba neprijatelj! Ne mogu da se vratim na posao, niti da pogledam u oči Jeleni i Ani! Bar ne danas…“
Uzima mobilni i šalje im poruku da je ne čekaju.
,,Jasno je kao dan da će pući abar! Sve se dogodilo u po bela dana. Malo-pomalo pa će se ispresti priča. Koliko toga će sami dodati u naletu inspiracije ili nedostatku podataka, ko zna! Brujaće ceo kraj! Izgubićemo pacijente, svi ćemo biti obeleženi. Rugaće mi se i suditi mi i gori i bolji od mene! A još kad Tanja čuje! Ja to ne mogu da podnesem! A moram! Znam da će i to jednom proći. Ali šta ću dok ne prođe?
Dosta je priče da sam i ovog puta kriva bez krivice! Ni sama to više ne mogu da progutam.
Ako budu pričali, smetaće mi. Ako budu ćutali, smetaće mi. Ako mi se osmehuju, videću i u tome podsmeh… Ne znam lepo šta da radim! Kada nisam sama sposobna, morala je da pukne bruka, pa da nešto preduzmem! Samo, ja još ne znam šta!“
Sedi dugo i gleda u igru vode. Kroz ozelenelo granje probijaju se sunčevi zraci. Iznad razigranih kapljica stvara se prelepa duga.
,,I ova poruka je upućena meni. Želim da verujem da glasi kako još ima nade…’’
Gleda oko sebe. Bake i deke šetaju s unučićima, mame guraju bebe u kolicima, zaljubljeni sede na klupama i drže se za ruke…
Zabaci glavu i gleda nebesko plavetnilo premreženo zelenom mrežom lišća.
,,Svaka sloboda je nečim ograničena’’, pomisli i u svesti joj iskrsne Stefanovo lice. ,,Bez njega sve bih lomila preko kolena, ali moj život bi bio pratzan i gorak…’’
Ustane, priđe fontani, pokvasi ruke i uživa u prijatnoj svežini koja joj prostruji telom.
,,Dok smo živi, imamo pravo da se nadamo’’, otrese ruke i uputi se ka Slaviji.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.