MR OLIVERA DAMJANOVIĆ: STARIJA OD SAME SEBE

(IZ RECENZIJE ROMANA ,,STARIJA’’ LJILJANE ŠARAC)

Knjiga ,,Starija“ Ljiljane Šarac, četvrta u njenom književnom opusu, spada u ona dela koja nazivamo čekanim i priželjkivanim. Već samim naslovom ona jasno upućuje na temu, univerzalnu i aktuelnu, a to je ljubavna veza starije žene i mnogo mlađeg muškarca.
Autorka svesno i promišljeno pravi zaokret u svom stvaralačkom postupku. Nema u ovom romanu, kao u prethodnim (,,Opet sam te sanjao“, ,,Gde sam to pogrešila?“, ,,Zid tajni“), spajanja dveju vremenskih ravni, prošlosti i sadašnjosti, preplitanja različitih prostora. Reč je o takozvanoj stvarnosnoj prozi kojom je književnica čvrsto zakoračila u 21. vek i dosledno ostala u ovom vremenu do kraja romana.
Ako se ima u vidu da je pojam kuguarke ili predatorke nov u našem rečniku, autorka nam poput putokaza precizno objašnjava značenje ove reči. Svesna da su kuguarke žene koje svakodnevno viđamo i sa kojima se, možda, susrećemo u svom okruženju, a koje su zbog svojih veza sa mnogo mlađim muškarcima često izložene napadima i osudi javnosti, pisac promišljeno bira za glavnu junakinju Nadicu Simić koja se na prvi pogled ne uklapa u tipologiju ovakve junakinje.
Suptilna, obrazovana, produhovljena, nežna žena spletom okolnosti dobija ulogu koju nije priželjkivala, pri čemu se potvrđuje istinitost tvrdnje da nam se najčešće dešava ono što nismo planirali i da to ume da zaboli. Nadica, glavna junakinja, čudesna lirska duša bez samopouzdanja, predstavlja još jedan biser nanizan na ogrlicu ženskih likova iz prethodnih romana. Po svojoj suptilnosti i gracioznosti ona se pridružuje Jerini Branković, Jeleni Petrovnoj Romanov, Ini Pavlović… Karakterizacija njenog lika stvarana je, slikarskim rečnikom kazano, tehniko mozaika. Svaka pojedinost je podjednako neophodna i važna. Te sjajne dragocenosti njene ličnosti potpuno odudaraju od predrasuda da su kuguarke spretne, promišljene i u potaji vrebaju svoj mladi plen.
Nadica balansira u životu: požrtvovana je majka i sestra, verna supruga, profesionalno ostvarena žena, ali u dubini duše nezadovoljna i u trenucima introspekcije zapitana: ,,A zašto je moj svet siv?“. Ključni motiv koji pokreće radnju jeste neverstvo njenog ,,savršenog“ supruga Borka. Samo naizgled razložno i mirno, s obzirom na okolnosti u kojima je zatekla svog supruga sa mladom, obnaženom devojkom u njihovom stanu, sva ustreptala od besa i poniženja, suočava se sa bolnom istinom da je surovo povređena i izdana. Od tog trenutka ona matematički precizno raščlanjuje sve ono dobro i loše iz dotadašneg života, lepo i ružno, istinu i laž. Ta nova, probuđena Nadica misli da je sama kriva za sve što se dogodilo, popt većine žena koje u prevari svog muža prvo traže vlastitu krivicu. Muževljevo neverstvo srušilo je sve ono što je godinama stvarano s ljubavlju. U susretu sa mnogo mlađom i nedostojnom suparnicom ona je doživela poraz, poniženje, ali i otrežnjenje. ,,Bila je prevarena žena. I bolelo je, peklo. Pozivalo na osvetu. Tražilo da se pusti i njegova krv, da ga boli koliko i nju, ili bar da ga šokira, iznenadi, ponizi, ona je bila nemoćna kao retko kad…“.
Međutim, od tog trenutka, kao u renesansi, počinje njen preporod, najpre kroz sopstveno preispitivanje. Intimne odaje svoje duše i uma, osećanja i misli ona teško otvara čak i pred starijom sestrom Tanjom i najboljom drugaricom Vanjom, jer oseća stid i krivicu. Svesna je da tu iskru koja je čuvala njihov brak više ne može da razgori, da nije spremna da oprosti izdaju i nepoštovanje i zato pušta muža da ode od nje i sina. Svesna da se iz lošeg odnosa odlazi bez osvrtanja, ona to čini naizgled samouvereno, ali se plaši samoće i osude okoline. Priznajući sestri Borkovo neverstvo, ona shvata da ne mora da bude ni najbolja, ni najlepša, ni najvoljenija, već da je neophodno da uzme život u svoje ruke i nauči lekciju iz sopstvenih grešaka. U trenucima samotraženja i isceljenja ona priznaje samoj sebi: ,,U duši, ne u telu, postala sam stara!“. Njen bogat emotivni svet autorka osvetljava potpuno, celovito, blagim potezima nijansirajući svaku promenu osećanja.
Nadica postepeno razvija svoj glas, ženstvenost i žudnju. U tom preobražaju posebnu ulogu ima mlad, lep dramaturg Branko koji je podstiče da se oslobodi strahova, da se potpuno preda, izađe iz sopstvene stagnacije, prihvati svoje godine i prestane da se opterećuje šta će ko reći i kakvim će je očima posmatrati, da se ne sputava prošlošću, već da počne da živi u sadašnjem trenutku, jer ljubav je, kako je pisao Balzak ,,strast koja ne poznaje ni prošlost ni budućnost“. Ipak, glavna junakinja je u bolnom sukobu sa sobom i okruženjem i ne uspeva da se reši straha od okoline. Kada je neočekivano u kafiću vidi sestrić Aleksa, ona se najpre pita kako će na njega uticati slika obožavane tetke koja se ljubi sa mlađim muškarcem. Ona neprestano strepi kako će je ljudi gledati, šta će misliti, boji se reči starija i poređenja sa potencijalnim suparnicama koje su znatno mlađe(…).
Književnica je dosledno koristila princip dvostrukosti: dve sestre, dve prijateljice, dva muškarca naspram iste žene, dve suparnice. Uz to dvojstvo uvek u senci postoji i treća osoba, koja je u ljubavnoj vezi suvišna. U pozadini Nadičinog erotskog ljubavnog zanosa sa Željkom je Srđan, čije je prisustvo od početka romana u senci, ali ono nagoveštava da će u određenom trenutku ovaj sporedni lik biti u prvom planu.
Kroz roman ,,Starija“ prolazi ili statira niz autentičnih likova. Oni su slabi i jaki, tužni i srećni, srčani i ranjivi, životni. Svakom od aktera autorka je dala novu šansu, sve njih kao da smo slučajno već negde sreli u sopstvenom okruženju, poistovećujemo se sa njima i u njihovim sudbinama prepoznajemo bar delić sopstvenog postojanja(…).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.