DR NELE KARAJLIĆ: SOLUNSKA 28

LAGUNA
BEOGRAD
2018.
AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković

Svaki pokušaj pronicanja u Karajlićevo štivo se može podvesti pod shvatljivo ono, prihvatljivo te upečtaljivo i to već na prvo čitanje, takav sam utisak stekao čitajući i ovo, ostavljajući tako za sobom stranicu po stranicu. Ono, za mene je, ova, ne tako uobičajena priča (bez ikakvih dodirnih tačaka sa rokenrolom) posve iznenadjujuća, jedan sasvim novi Dr Nele Karajlić, te sam, nenaviknut na ovakav sadržaj, više puta vraćao pogled na naslovnu koricu, tek koliko da se uverim kako se ovde zbilja radi o naslovu kojji je on potpisao. U uvodnim poglavljima i nemamo ne znam kakvu zavrzlamu (izuzev Miće i Binija te njihovog verbalnog prepucavanja karakterističnog za one koji nas kao posmatraju odozgo (ili sa one strane duge?) a okrenutih zbivanjima i radnjama u Beogradu i tom delu Srbije u sam smiraj devetnaestog i start dvadesetog veka. U ovom, pisanom filmu, jednu od nekoliko tih, glavnih rola igra izvesni Života sa kojim se sve zahuktava, pogotovo njegovim bekstvom iz Prahova u Beograd. Zemun tada nije ulazio u sastav Beograda, danas se stopio, deo je tog, glavnog, jedno su telo, dišu istim plućima. Naravno, ni sve knjige ne mirišu isto, tako se i ličnosti u ovom Karajlićevom romanu razlikuju, uz taj karakterističan miris Srbije ondašnje, sveprisutan, i jaz, onaj, neizbežan, prepoznatljiv (kao i svugde) izmedju bogatih, državi toliko potrebnih iz razloga oporezivanja (sumnjivo stečenih imetaka) i siromašnih koje nikada nije niti volela jer, dušu im valjda nisu mogli oporezovati. Tako je i ovde u ovom, Solunska 28 naslovu. Na udaru Te nisu samo potencijalni i prekonoćni bogataši, BIA ni tada nije mirovala, uvek i svugde je imala svoje prste uz razgranatu mrežu doušnika, proveriti, ispitati ovog i onog, te može li se u nazirućim tek poslovima doći do neke značajnije dinarske svote itd. Imamo ovde sve te negativne osobine srpskog i ostalog življa tog vremena, podmuklost, ljubomoru, sujetu, zlobu, podmetanja i sebičnost, tako da su se sve te, bez razlike, zadržale do dana današnjeg, pa ako svim tim dodate i prestižne, izlobirane pozorišne, filmske, književne i ostale nagrade uz zadružno sladostrašće, imamo tako zaokruženu sliku većinskog, trenutno barem, sa gotovo nikakvim naznakama za, (izuzev dekretom) ukidanje ili ostavljanje za sobom tih poraznih ljudskih karakteristika. I ono, svaka vlast (uglavnom) je donosila odredjene, navodno, mere ili zakone vezane za prosperitet stanovništva, ali su te išle isključivo vladajućoj i around sviti u prilog. Komunisti su, hteli to priznati ili ne, brinuli o čoveku, no, danas je, reći bilo šta što ide u prilog vremenu njihove vladavine, nekako nemoguće, zabranjeno je, jer, kome je još do poretka u kom su svi situirani! Utvrdi se to najprostijom analizom prošlih vremena, no, to je iza nas, brzo je zaboravljeno iz razloga čoveka. Uostalom, vidjeniji su i pisali kako smo majstori u onom, vrlo brzo zaboraviti sve što je dobro u korist znatno lošijeg onog koje se i danas provlači. Utakmica u tom ulagivanju državi i kliriku je i dalje u toku……. Ovde u ovoj, Karajlićevoj priči imamo predrasudno rezonovanje glavnih i ne tako junaka, a što je sasvim u skladu sa vremenom i radnjom, nije začudjujuće, naprotiv, nekako je prirodno. Prelomne dekade u novijoj istoriji Srbije su upravo poslednja devetnaestog veka i prva dvadesetog, period kada se teško, vrlo teško živelo na našim prostorima, jer konstantna ratna zbivanja su prepolovila stanovništvo, a preživelima je predstojala bitka sa od ‘boga’ izabranom vrhuškom i klirikom, pa ukoliko bi se i izvukli iz kandži tih, preostajala im je birokratija (ali I trgovci, advokati, zelenaši, bankari i lekari) bogatih koja je imetak, bez razlike stekla upravo na muci naroda jadnog. I tu u pravo do izražaja dolazi Dr Karajlić pisac. Jasno, nedvosmisleno povučena linija izmedju dva sveta, bogatog i siromašnog sasvim onog. Dr Karajlić i kaže ovde (u šesnaestom poglavlju) kako je ljudski rod naopak, te očas posla promeni stav, učenje i veru! Ovim (naslovom) dokazuje tako, ozbiljnu književnu, romanopisačku zrelost, da se to zaključiti znalačkim ovde i pravovremenim prekidima priča pa onda nadovezivanjem i nastavljanjem tih uz ubacivanje novih likova, radnji i dogadjaja. Podseti me to na stripove koje sam čitao i upijao kao klinac u Panorami, Kekecu, Plavcu Dečjim i Malim novinama, gde se radnja uvek zahuktavala a neizvesnost nas držala do sledeće sedmice, do novog broja tih. Autor je ovde, perom onog, koji kao da je rodjen u Beogradu i Srbiji (a ne u ondašnjem više nacionalnom Sarajevu) sklopio takav prozni romanomozaik, na kom će mu, sasvim sigurno je to, pozavideti brojni oni, pisci, rodjeni i odrasli u Beogradu i Srbiji jer, ruku na srce, ne govore, ne pišu, ne razmišljaju i ne kapiraju njegovim jezikom. Naravno, njemu (Neletu) ne treba nikakva književna nargrada, cenim da Solunska 28 i nije napisana iz razloga priželjkivanja te, jednostavno je sebe ispoljio kroz tu, samo njegovu, književnu reč, a to što je usput, mnogo ranije sebe vazdigao u javnu i popularnu ličnost, ima zahvaliti ne nekakvom slučajnom sledu okolnosti nego isključivo rokenrolu. Dodirnuti te, karakterne osobine Srba, po Karajliću, i nije nešto što bi se dalo ozbiljno izučavati pa izvoditi zaključke, pametovati i filozofirati jer, jednostavno je, sujete, egoizma, narcisoiodnosti i kakvih sve ne još, uglavnom negativnih osobina ni pre više od veka nije manjkalo, i to uglavnom kod bogatih ili onih koji su na putu dostizanja statusa takvog. Ne sumnjam kako je Dr Karajlić za pisanje jednog ovakvog romana morao biti izvrsno potkovan istorijom i zbivanjima u Beogradu tog vremena, upoznat sa frazama, izrazima ali i rečnikom neophodnim za objektivnost te nepogrešivost u pisanju da bi ovakav naslov i bio prihvaćen, pa mu, naravno, odajem priznanje, nevezano za ono šta će ini reći (koga je danas uopšte i briga za bilo kakvu kritiku izuzev za one naručene) na koje padaju ….. Smišljeno sam ovde zaobišao uloge Miće I Binija, tih magičnih, verbalnih, ali aktivnih opservatora, i bez njih priča je, ne više negoli dobra, odlična je, uz onu autorovu na kraju: Ej vi, mračne sile! Badava vam rat, stradanje i smrt. Na kraju uvek pobedi život!

01.09.2018. godine




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.