Marko Mrazović: KOD KUĆE

Do ušiju mu je dopirao zvuk škripanja betona pod njegovim nogama. Bilo je rano popodne, a on je šetao po dvorištu ispred svoje kuće. Ovaj beton je stariji od mene, dosta stariji, pomislio je. Potom je uzdahnuo. Podigao je pogled prema susedovoj kući. Već dugo je zvrjala prazna. Koliko ima od kako se ovaj odselio za Beograd? Dve? Pet godina? Zatvorio je oči i duboko udahnuo, zadržavši na neko vreme dah. Pa, bar je čist vazduh. Sećao se kako je bilo nekad, kad je bio mlađi. Izduvni gasovi, čađ, buka. Nikada nije voleo te aspekte velikog mesta. Mnogi su se na to žalili. A sada? Sada mu čak i to pomalo nedostaje. Činilo mu se da će mu od silne nostalgije pozliti. Pažnju mu je privukao cvrkut ptica. I one idu na jug, ali se bar vraćaju. Koje su, uostalom, ove? Vrapci? Ne, izgleda da su senice. Kako to da im se broj nije proredio sada, kada mačke više ne mogu da brljaju po kontejnerima? Ko bi ga znao? Uostalom, mogao bi da usvoji neku macu. Davno je imao jednu. Zapravo, četiri ili pet, ali ne sve u isto vreme. Dve su uginule, jedna je nekud odlutala i više se nije vratila. Šta je bilo sa onom četvrtom? Pokušavao je da se seti, no nije mu išlo. Zaista bi trebao ponovo da pokuša. Možda će mu to ublažiti usamljenost? Pomalo mu je nedostajalo to prijateljstvo ako se to može tako nazvati. Da cica maci hranu, a ona mu se trlja o nogu, ostavljajući miris koji će joj ubuduće govoriti da joj je prijatelj. Potom će se ona valjati na leđima, što bi neko neupućen protumačio kao poziv da joj češka stomak. Mnogi su tako završili sa ogrebotinom od mačijih kandži. Verovatno su iz toga izveli zaključak kako su te male životinje prevrtljive i podmukle. Ali u pitanju je bila samo njihova zabluda. Naprosto su pogrešno procenili taj mačiji gest. Jer one time ne pozivaju da im neko dira njihov osetljiv stomak, već samo pokazuju poverenje. Isto je i sa psima. Pokazati ranjivu tačku na telu je znak da nekome veruju. Dirati tu tačku u tom trenutku predstavlja zloupotrebu tog poverenja. Kako su ljudi samo neuki.

„Budale,“ rekao je naglas.

Potom se setio ostalih koji su otišli i ponovio, ovoga puta sa prizvukom žaljenja u svom glasu: „Budale.“

Ušao je u kuću. U dnevnoj sobi je još uvek stajao televizor. Znao je da ga mnogi, u ova vremena, više nemaju. Izašlo je to iz mode. Uzeo je daljinski i uključio ga. Daljinski je imao deset cifara i poseban taster za menjanje kanala naviše i naniže, baš kao i nekad. Kako je to danas beskorisno, mislio je.

„Vreme danas. Toplo sa manjim zahlađenjem oko 18 časova i blagom kišom u ranim večernjim satima,“ čuo je glas spikerke.

Šteta što se ova prognoza odnosi na Beograd. Doduše, sad će i za ostatak Srbije, mada ne treba da očekuje neku preveliku preciznost. Verovatno se i ne trude. Uostalom, ovo je RTS 1, beogradska televizija. Bestraga.

„…Ja sam Jana Branković, čuli ste vesti.“

Da je ranije uključio mogao bi da čuje i više, ali kako je zakasnio uspeo je da uhvati samo ovu vremensku prognozu. Pa, bar je video nečije lice. Isključio je aparat. Koliko li ih danas još gleda televiziju, zapitao se. Kad je bio mali, gotovo svi su imali televizore i još uvek su se mogle čuti žalopojke kako deca previše gledaju tu televiziju. Ti kritičari bi danas bili srećni. Ko još danas bulji u televizor? Izašlo je to iz mode. Sada su svi onlajn. Izuzimajući ponekog matorca. Bilo je tu ranije puno kanala, što nacionalnih što lokalnih, a sada? E sada je ostao samo taj RTS 1. Zapravo, mogli bi da izbace to jedan iz naziva. Isuviše naglašava očigledno. Pa svi, valjda, znaju da je to jedini preostali kanal u ovoj zemlji. A i u regionu. Čak je i RAI prestao da emituje pre par meseci. Ionako ga niko nije ni gledao. U mladosti je imao i satelitsku antenu, ali danas mu ona ne bi bila od neke veće koristi. Ionako može da uhvati najviše desetak kanala iz celog sveta. I skoro svi su dosadni. Da, televizija odumire. Prošlo je više od sto godina od kako je uvedena i već je počela da nestaje. Moda od jednog veka. Ali kakva moda. Dok je bila popularna postala je neodvojivi deo svakodnevnog života, kao da je oduvek postojala i kao da će doveka postojati. Doveka? To doveka je, izgleda, značilo samo par generacija. Ili tri, četiri uvrh glave.

„Ah, koga briga, koga briga.“

Odložio je daljinski i otišao do frižidera. Još uvek je bio pun, prošlo mu je glavom dok je razgledao njegovu unutrašnjost. Da ne postoji kupovina preko mreže i dostava na kućnu adresu crkao bi od gladi, doslovno. Ili bi bio primoran da pase travu. Ovako mu jednom nedeljno dolazi vozilo za brzu isporuku, automatizovano doduše. Do ne tako davno mogao je još da vidi i ljudsko lice, dok nisu otpustili kurire i prešli na ove robote. I on samo pokupi svoju pošiljku i smesti je u ovaj stari frižider. Jedan od poslednjih analognih modela koje su pravili. U stvari, čuo je da negde neko ponovo pravi takve, bez kompjutera unutra, jedino nije mogao da se seti ko tačno. Znao je da je to negde u srednjoj Evropi, valjda u Nemačkoj. Ili možda u Češkoj? Ali koštaju kao tri moderna. Uzeo je jogurt, uklonio poklopac i otpio gutljaj. Žena bi mu, da ga sad vidi, sasvim izvesno, prigovorila da ne pije tako već da sipa u čašu ili šolju, no kako nije ovde koga briga. Napustila ga je pre pet godina i povela decu sa sobom. Normalno bi se bunio, ali koji bi bili njegovi argumenti da preuzme starateljstvo? Da, neka ostanu sa mnom u gradu u kom je zatvorena i poslednja škola jer u njoj više nije bilo dovoljno đaka? Potpuno neuverljivo, čak je i on morao to da prizna. A deca mu nisu više bila ni toliko mala. Već su trebala da pođu u srednju školu. Još je mogao da se seti svoje, koja je zatvorena pre koliko? Deset godina? Beograd, Beograd, taj glupi Beograd, svi tamo idu. Davno je čuo mit o groblju slonova. Kao, kad osete da im je došao kraj, slonovi idu na neko mesto gde treba da pandrknu. Daleko od toga da je to tačno, ali taj Beograd je postao prokletstvo ove zemlje. Njeno groblje gde nacija odlazi da umre. Naravno, ne idu ljudi tamo da umru od starosti, daleko od toga, puno je mladih na njegovim ulicama. Nacija tamo ide da nestane. Joj, bestraga, zar je moguće da smo dotle došli? Pogledao je na časovnik koji mu je bio na ruci. Odštampao ga je prošle godine. Japanski dizajn. Platiš malu sumu i dobio si licencu da napraviš jedan komad. A kako je bilo nekada? Idi u radnju pa kupi. Ili pribavi licencu za masovnu proizvodnju pa ih ti prodaj i to pod svojim brendom. Kako su se stvari promenile. Bilo mu je, već, pomalo dosadno. Zatvorio je oči i  pokušao da smisli šta sad da radi. Mogao bi da se provoza. Kola su se, do sada, verovatno već napunila, budući da ih nije koristio od juče. Valjda nije zaboravio da ih priključi na struju? Uglavnom, dobro je da ne mora da kupuje benzin ili dizel. A sve i da hoće ne može. Rafinerije ih više ne prave. Nafte je počelo da ponestaje i cena joj je otišla u bestraga. Sada ni najgori lobisti ne mogu da je odbrane, ne uz ovako slabu dostupnost i ne dok košta ovoliko. Pa, ako ništa drugo, ono će bar ekolozi biti malo zadovoljniji. Bez žurbe je otišao do garaže. Ionako je do sada već naučio da ne žuri. Nema ni gde. Radio je preko mreže i to kad mu uspe da nađe neku tezgu. Nije bilo mnogo, ali i to je nešto. Nekako mu je uspevalo da sastavi kraj sa krajem, što je bila priča koja se sve češće čula. Ljudi širom sveta, decenijama unazad, pričali su upravo to, bez obzira da li zarađuju minimalac ili su sa prihodima daleko iznad proseka. I to je, dobrim delom, bila krivica tog glupog gomilanja u gradove. Milijarde ljudi nagrnule su tamo. Mnogo ljudi, mali prostor, cene rastu i više od onih silnih oblakodera u kojima retko ko i živi. Samo poslovni prostor. Masa se trpala u kuće po predgrađima ili niske zgrade u centrima megagradova. Beograd teško da je toliko veliki kao Pariz, ali do sada se već proširio bezmalo do Smedereva. Pobeglo to sve tamo, sve se nabilo u taj mali prostor, i sve je na ivici da se u tom čabru poubija. Kad ih je toliko na tih par hiljada kvadratnih kilometara. Bar nije morao da brine o tome, Ovde ionako nije bilo kriminalaca. I oni su pobegli za Beograd. A ako se neki pojavi tu mu je pumparica. Seo je u kola. Iako su imala mogućnost programiranja putanje uvek je koristio ručno upravljanje. Možda navika koja je odbijala da se preda i umre, možda želja za kontrolom, ali se uvek opredeljivao da sam drži volan u svojim rukama. Pored toga, bilo bi mu dosadno da samo sedi i ne radi ništa. Po navici je pogledao levo i desno pre nego što je krenuo niz ulicu, mada je to bilo beskorisno. Još jedan ostatak prošlosti, koje je ovde bilo tako puno. Oko njega su promicale zapuštene zgrade. Dobar deo njih su još uvek bile u dobrom stanju, no te su ljudi napustili relativno skoro, u poslednjih par godina. One od pre desetak već su se raspadale i preko njih je raslo i zelenilo, kao u kakvom horor filmu. Moderna zdanja su još imala čitave prozore, budući da su bili od otpornih materijala, ali stare zgrade, građene pre početka veka, teško da su imale i jedan koji do sada nije pukao. Staklo je, ipak, lomljiv materijal, morao je priznati, ma kako da mu se ono dopadalo. Dovezao se do jednog od glavnih trgova.

„Kako je ovo zapušteno. Ah.“

U poslednje vreme je sve češće uzdisao. Mada je imao i zbog čega.

„Nekada bi za ovako slabo održavanje ljudi gubili posao, a sada? Vidi ovo. Zaraslo u korov. Trebalo bi smeniti gradonačelnika.“

Iako se šalio sa sobom iznenada je shvatio svu bizarnost situacije i počeo da se smeje.

„Evo, da održim izbore. Moj program – urediti malo ovaj trg. Ko je za mene?“

Podigao je ruku.

„Ko je protiv? Niko? Jednoglasno, znači? Samo nemoj da mi neko posle prigovara na stranačko jednoumlje. Ja sam, ionako, nestranački kandidat.“

Da, bio je gradonačelnik sa stopostotnom podrškom biračkog tela. Potpuna suprotnost u odnosu na ono kako je bilo nekad. Tada su se prosto klali među sobom da dođu na vlast. I još uvek se kolju, ali tamo gore, u Beogradu.

„Pa, da zasučemo rukave. Još mi samo fali da me nešto ujede ovde.“

Utrošio je dobrih pola sata na čupanje korova. Ili bar onoga što je on sam tako zvao. Potom se vratio u kola i pošao kući. Vozio je polako, budući da nije hteo da se negde slupa. Hitnu pomoć nije mogao da zove pa je morao da bude jako oprezan. Uvezao je kola u garažu i otišao da opere ruke. Maštao je o tome šta će raditi kao novi gradonačelnik. Pitao se da li će ga oni u Beogradu i priznati za gradonačelnika ovog mesta? Verovatno hoće, zaključio je, nema pravnih prepreka, a i sve je po zakonu. Zavalio se u fotelju i prisetio kako je nekad sanjario o budućnosti, punoj visoke tehnologije. Da, ima danas svačega, ali jedna stvar mu, u ta bolja vremena, ne bi ni pala na pamet. Ova samoća. Bio je jedini stanovnik Kragujevca, poslednji koji je još ostao, još od prošle godine kada su se preostale četiri porodice odselile za Beograd gde i, maltene, svi ostali. Beograd je progutao Srbiju. Ali njega vala neće. Jer ovo je njegov grad, ovde je kod kuće, i ovde će ostati. Uzeo je svoj dnevnik.

„Osmi april 2048. Danas sam postao gradonačelnik. Počinje nova era za ovaj grad. Moja era.“

Uzdahnuo je. Moraću da povedem računa da od silne vlasti ne poludim, rekao je u sebi, ludara je toliko zapuštena da mi se tamo nikako ne ide. A onda je počeo da se smeje i smejao se tako dok sunce nije počelo da zalazi za horizont. ���������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������3|Z�z�z�(�c��b6�n�E����,���$����=�

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.