Kosa Pakuševskij: A BOMBE SU PADALE

Dan je bio prelep.  Sunce je, kao da se zabunilo, baš peklo. Žene su nosile mimoze u rukama i svemu davale oreol neke radosti. Tek je treći dan proleća, a ono se raspevalo u očima prolaznika. Uveče se graja i živost nisu stišavali. Sklanjala sam suđe od večere kad je grunulo! Prasak se čuo i iz moje kuhinje. Sve iz ruku palo je u sudoper, odskočila sam, svo četvoro smo se nabili na prozor. Iz sobe je dopirao glas spikera i razabrasmo da su prve bombe pale na Novi Sad i Sombor. Tako je počelo. U deset sati se ponovilo. Drhtala je cela zgrada. Telefon je zvonio. Zove familija sa raznih strana.  Uzimamo torbe sa dokumentima i nekim dragocenostima i silazimo pred zgradu, svi smo ispred, poneko nešto kaže, razgovor ne ide, posle izvesnog vremena ćuteći se vraćamo u svoje stanove.

 Stanovi ubrzo dobijaju izgled koji do tada nisu imali. Prozori su prelepljeni širokim trakama selotejpa, otvoreni su blago, i vrata tako, slike su poskidane sa zida, kompjuter spakovan u kutiju i složen ispod radnog stola i to je posebno teško palo sinovima, u predsoblju stoje četiri torbe, svako je zadužen za svoju, s tim što moja izgleda najnabudženije jer u njoj je uvek hrana, a hrana se sprema uvek kad ima struje i vode, u sklonište se ide trčeći niz stepenice, taja ide polako jer ne može brže, meni ispadaju ključevi iz ruke jer ruke drhte, nalazi ih moj Čedica na četvrtom spratu, sve se odvija u teškom ćutanju i ulazi se u sklonište, ne ono ispred naše zgrade, nego malo bočno od nas, naše je buđavo i puno vode, rekoše nam, ali će ga srediti…

U skloništu postoji red. Zna se ko je gde namestio ćebad za ležanje, koja porodica je do koje, pazimo jedni na druge i osluškujemo. Kad se brundanje primakne, čuje se tišina gusta, može se rukom seći. Rafinerija! Opet! Skotovi! Sa sremske je strane! Nije! Most! Najviše boli most! Jedan, Drugi! Treći!

„Znas, teto, baba kaze da najjace dlma kad pogode most“, govori mi mala Sofija koja rođendan proslavlja u skloništu. Zaspala je i dok gledam kako se trza to malo nevino telo, svi strahovi kuljaju u meni, Vlada se nije pojavio na zvuk sirene, nema ga ni kad smo saznali da im je Rafinerija opet bila meta, a gruvalo je tako kao da se zemlja deli i nestaje, nestaje… Dolazi pred zoru, sav ozaren i viče na glas: „Rodila se Milena, skoro četiri kile teška, 52 cm dugačka, bio sam sa kumom, mama, tata, video sam bebu, ne bojim se bombi, život je čudo!“ Ne bojim se ni ja, sine moj, bombi, ali se užasno plašim kad mi niste u vidokrugu ti i bata, plašim se dok tvoj brat čamcem ide do svoje Akademije i pritom ne strahuje za sebe nego za radove koje nosi gore, plašim se nevidljivog neprijatelja i razorne snage njegove moći, plašim se prazne priče i slavljeničkog tona kad mu ni mesto, ni vreme nije, plašim se gluposti, o, kako se plašim, plašim se već godinama ovog života u kojem nema razuma, a mržnje koliko hoćeš. I tugujem.

Tugujem za mostovima našim. Odbolujem svaki. Gvozdeni pao pred zoru. Plakao, kažu, dok je u Dunav tonuo, plakao kao dete. Ujutro odšetali do njega, suznim očima gledali mu ostatke, mnogi doneli buketiće cveća i stavili uz ranjene mu krhotine, drugi pale sveće, minute ćutanja kriju boli. Kad je gađan novi, dugo smo ga tako zvali, vitki, elegantni, onaj što u Kamenicu vodi, dan je bio u smiraju, na njemu bilo kola i bicikala, bilo pešaka, okasnili oni sa sirenom, pa smo trčeći niz stepenice gledali uživo kako ubijaju naš drugi most. Tugujem i za studentom matematike koji je nestao u talasima voljene reke, ponosim se jednim ribarom što je spašavao sugrađane iz Dunava i dalje tugujem, dozivam razum ljudski i kraj ovom zlu. Treći, Žeželjev most, nisu lako savladali. Tukli ga u nekoliko navrata,  a dokusurili ga na rođendan mog Vladimira. U sred bela dana! Htela sam da stvorim iluziju neke normalnosti, pa supa na vreme na stolu, ćuretina, ona što prenoći u mirisnim začinima a onda se dva-tri sata krčka u konjaku, vodi i ulju, pa torta prenoćila na terasi, cele noći sam strahovala u skloništu da ne gađaju Pokrajinski SUP, pa da popucaju stakla na terasi i moja torta bude neupotrebljiva, i sad kad sam supu stavila na sto, udari tako jako da se ljuljalo sve, supa iskače iz činije, deca van kuće, muž otišao detetu da kupi bar veliku čokoladu, očajnički plačem i vičem da je dosta, dosta, dosta… Pustili su nas da pojedemo taj ručak bez trčanja i torbi.

Kad su gađali Televiziju Vojvodine, Čeda je sa Vladanom gledao sa krova zgrade i sve nam javio. Bila je to druga kuća Vladanove mame Jaroslave Dobrenov, vrsne novinarke i autorke bezbroj kvalitetnih reportaža, i moje mlađe dete je saosećalo sa najboljim drugom i patilo što nestaje to lepo zdanje. Prvo su deca počela da odustaju od skloništa. Bez njih ni nama nije bilo mesto tamo. Jednoga dana samo sam pokupila ćebad i krenula ka hemijskoj čistionici. Nisam se osvrtala ni na zvuk sirene, a ostalo, što je bilo u skloništu, oprala sam u nastavcima jer trebalo je sastaviti dva dobra, da ima struje i vode. Sa skloništem sam završila posle smrti deda Krste, komšije sa sprata. On i njegova baka nisu mrdali iz stana. Prijalo mi je pričanje sa njim. Tako umirujuće je govorio kako oni, eto, sede za stolom i čekaju da đavoli odu. Onda je otišao jednoj jutra do pošte, pao pred poštom i umro. Dobri, smireni čika Krsta, penzionisani policajac, starog kova. Dok smo nas nekoliko prvih komšija ispraćali komšiju pružajući podršku porodici, sirene su zavijale nad grobljem, ali ima nešto starije od NATO sile, zar ne Antigona?

Ne, nije bilo lakše u sobi nego u skloništu. Očajnički sam osluškivala svaki šum, a kad preleću preko nas, srce mi se zaglavljivalo u pogrlcu. Onda je jedno jutro bio i zemljotres! To avetinjsko nemo treskanje svega, bez aviona, bez sirena, ničemu nije sličilo osim jezivoj tišini koju sam ponela kao uspomenu na Hirošimu i taj film, odgledan u detinjstvu. Samo nam je zemljotres falio, čujem sebe kako vičem, samo još to u ovom užasu! Registrujem nove pukotine na zidovima stana i dodajem ih već snimljenim, posle svakog NATO poklona ostaje „ milosrdni“ zapis, a pitanja o ljudstvu i razumu se gomilaju. Bez odgovora!

Kako sve češće ostajemo bez struje, radujemo se, kao deca, kad u kući nalazimo stari rešo na špiritus, i uspemo da skuvamo kafu za nas i komšije Rakić. Dolaskom struje počinje trka sa vremenom. Mesim duplu meru kokos kiflica jer Rakići šalju paket ćeri u Bratislavu gde dete studira umetnost, da pozdrav stigne i od nas. I te kokos kiflice nekako dođoše ratne kiflice. Slale smo ih moje drugarice i ja deci našeg druga Mirsada dok su bombe i snajperi proterivali slobodu i razum iz Sarajeva, i da su kiflice stigle do njegovih devojčica saznale smo nekoliko godina posle čitajući ispovest Mirsadovu u „Našoj borbi“.  Moja Mila nosi teški paket, sirene zavijaju gore nego ikad, zaduženi za kvart je upozorava da se vrati, odbivši sve argumente, moja drugarica ide pustim bulevarom, sedi strpljivo ispred stanice, i čeka da pošalje poruke ljubavi detetu. Mama i teta Kosa prave kolače, bombe tu ništa ne mogu. O  dimu koji ujeda za oči i guši, o avetinjskom gradu, ne piše se u pismu detetu, niti o tome da maske ne pomažu. Taj udar na Rafineriju pakao je i druge mu odrednice nema! Naš grad je ječao od udara, neba nad njim nije bilo, gusti crni dim legao na kuće, zanemele i ptice i biljke, a pasa lutalica sve više, samo ljudi kunu i postaju svadljivi, primećujem. Zbog tih svadljivih, opet sam, posle tri dana boravka u skloništu, ostajala u stanu. Jedan jadničko, a ogroman čovek, našao jednu gospođu koja mu se zbog prezimena nije dopadala, da joj drži predavanje iz istorije i pun svoje nadobudnosti i neznanja reče:  „Ja sam ponosni srpski nacista!“ Podsmešljivo ga odmerila bakica i uz reči „Hoćete reći nacionalista“, pokupila svoju stolicu i ćebe i, u sred napada, izašla, što je učinilo još nekoliko nas. Strpljenje se kruni!

Poslednje dane bombardovanja provodim u svojoj rodnoj kući, na selu. Zaboravljam na strah, na brigu i na zvuk sirene. Moj brat, sav od dobrote i nežnosti sazdan, boluje. Sa rušenjem naših mostova srušila se i nada u nastavak lečenja. Nema terapija! Nema njegovih doktora. Nema saveta. Ima ljubavi u izobilju. Završeno je! Puca se u selu, slavi se.  Umro je šest dana posle, tačno na svoj 59. rođendan.

Kod poznatog specijaliste za bolesti duše, u Kliničkom centru Vojvodine, sedim i tupo odgovaram na pitanja. Teče dvadeseti minut mog druženja sa doktorom. Kod njega sam po preporuci moje mlade prijateljice, školske drugarice, kako je zovem u šali, zajedno smo pohađale Školu za PR, to je bilo nobl devedesetih, stiglo sa Zapada, pa nas firme slale, i na jedno doktorovo pitanje počinjem da se smejem.  Smeh ne prestaje. Suze liju. Ne brišem ih. Doktor čeka, a onda čujem kako kaže: „Mislio sam da nema nade za vas. A onda ste se zasmejali. Baš kad treba. Ima nade. Bolna vam je duša. Uzećete ove biljne tablete, piju ih svi doktori, ne brinite, i kad počnete mirno da spavate, bez straha da se budite, znaćete da vam pomoć više nije potrebna.“

Bombe su padale po mojoj zemlji. Raskošno su cvetale breskve i kajsije i svojom nežnošću prkosile nevidljivom neprijatelju. Ne umem da mrzim. Ali, ni jedan ratni film od onda nisam pogledala. I neću. Često se setim reči koje se pripisuju mom svekru, nisam ga upoznala, a reči žive: „Politika je, sine moj, velika kurva. Političaru pljuneš u lice, on kaže da pada kiša!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.