Давид КЕЦМАН ДАКО ИЗРОН* / Кад трајношћу бива бескрајно све /

ПЕТРОГРАДСКА БЕЛА НОЋ       

На размеђу свих студени, под шибом вртложника балтичких струја, несном затечен. Где год да кренем, у било шта да погледам, простором овим где сам ћутњом, са свих страна света овде сабраном, у трен властите немуштости дозван, нигде оне моје спасоносне сенке.

Боже, да ли сам без ње доиста жив? Како ли је њој без мене кад ме терет самоће сад збиљом на размеђу толико сатире да ни тежину свог тела довољно стварном не осећам, те као да лебдим, као да нестајем? Глас мој као да из празне лименке допире па као да ме ни у њему довољно стварног нема. Као да сам и сâм она оку ко зна кад и како избегла сена која се од преjаке светлости велеградске, од свих студи, у свој безбедни невид занавек скрила.

Сâм на Невском проспекту кроз белу ноћ у Санкт Петербургу. На сав глас Раскољњиков, (неверица: – Мину ли то он крај мене и сâм без сенке?), још увек проклиње Фјордора Михајловича Достојевског чији корак под оковима, у мојим ушима још увек одзвања при ходу калдрмом у Петропавловској тврђави, уочи вечерњег звона, трен уочи молитве.

А малочас сам крај Фјодорове велике бисте оставио белу ружу цветом окренуте тако да, као и његове широм и у стŷди увек отворене снене очи, гледа супротно од правца којим се сутра враћам у своју земљу, у Србију, свим својим и обдан и обноћ видним, чини се са мном у нечујном ходу увек довољно и гласним и довољно тихим сенкама.

С пртљагом од сећања повратак на Невски проспект, у Хотел „Station“, у санктпетербуршку белу ноћ.

Сен несвеле беле руже на мом длану, под месечином.

ТРАГ СЕЋАЊЕМ У ТЕБИ СКРИВЕН

/ После сваког исклизнућем пада суновратног /

Можда и није благослов све то што си преживео, али сети се шта јеси и шта ниси и ето могућег одговора на упитност: – Можеш ли, после свега преживљеног, можеш ли мирно стати као да се ништа није догодило? 

И признај могући одговор иза трена којим је изазвана сва та језа од још неизвеснијег: – Можеш ли одустати? И шта је то што ти таквом какав јеси, све са трагом иза себе, шта је то што још преостаје?

То што си преживео можда збиља и није неки залог за све што ти неоствереном још преостаје, али при осврту и при погледу на траг видљив, траг сећањем у теби скривен, сети се шта јеси и шта још ниси у свом срцу. Имаш ли још довољно времена за недосегнуто?

У таквом, судњем трену – рекоше многи минули – све се то може и видети и осетити, ал’ само уз услов да се све унапред виђено, у пуноћи и доживљено и све њиме у том трену заборављено, заборавом од свег’ видног раздељено, тим севним треном у камену ћутњу све се згусне. У супротном – преурањеним изговором жеље / слутње – од свега тога никад и ничег више неће бити.

Имаш ли, дакле, довољно даха и времена до сусрета са оним што иза преосталог неминовно стиже, сети се ко си, шта си и шта је то што те је подизало после сваког исклизнућем пада суновратног!

Сети се свог живота и свога места у њему!

Сети се, ако то већ никад пре овог упитног трена, њиме и до видела и дознања ћутњом од неостварења заштићеног ниси знао, сети се свега што пре сусрета са собом још неоствареним ниси могао, а хтео би да будеш!

Истрајеш ли у лаганом ходу ка свом ко зна зашто још неоствареном сну, сети се свега у себи недостајућег.

Само, без теретне примисли о томе како преживети!

Само преживети? Можда то и није за неки благослов.

    ПОД ВЕЧНИМ НАДЗОРОМ

/При бегу од себе, из сна властитог  ишчезао/

Знаш шта, могао би коначано и да ме оставиш да живим. Небитно колико дуго, али у миру, што значи без осећаја мучнине, оне неизбежне, изазване Твојим увек претећим бдењем, најчеће невидно и још очитије нечујно, али вечним надзором нада мном толико свеприсутним и увек будним да о свему морам најпре добро да размислим пре него што и коракнем. Свеједно да ли оним кратким, тек путељком, само до киоска на крају улице, до аутобуске станице тек стотинак метара од свог бетонског станишта између липе, са источне, до бреза, големог кестена и полувековних платана на западној страни, или на онај дужи, само једном у каквом-таквом, али мом животу толико дуг пут и тамо боравак, до Балтика и до Санкт Петербурга, сенкама Достојевског и Тараса Шевченка на тихо, од свих можда и најтише, њима поклоњење.

Пре сваког, свеједно да л’ кратког или дугог путовања, све проверавам. Датум  важења личне карте, пасоша, банковне картице, рок трајања лекова издатих на рецепт или, у несташици, набаљених у слободној продаји, небитно где ћу, колико дуго тамо да боравим и да ли уопште имам жељу да се вратим на линију старта за пут у непознато пред којим, уинат незаситој потреби за кретањем из тачке А до дачке Б и тако редом све до краја абецедника, па опет након нужног самообрачуна у тишини, између четири зида, попут оног самотног, какав би у Хотелу „Station“ на Невском проспекту, све у потрази за одговором:

– Има ли га и какав је уопште смисао потврђен дугом несаницом, јеловником за преживљавање, хватањем успутних белешки на страницама роковника у тврдом повезу, кроки-записа о свему у чуду на том дугом путу виђеном а необичном, како једног јутра, након буновне ноћи, не бих помислио да је све то што доиста видех био само сан при ко зна којем покушају да се што је могуће дужим путовањем ослободим теретности адресе трајног боравишта, немилостивих стега земљине теже, врелих окова предвидљивости, притајене зебње, ма и у мисли само каква бива при насомучном погледу у било ком правцу да кренем, да се ослободим страха од превеликог залогаја након дуге глади, или од дубоког удаха леденог зрака на који још нисам довољно свикао пристизањем у простор где пре тога никад нисам био, и без последица увек могућег назеба неспреман за ход у месту, утихнуо, из сна властитог занавек отпутовао, ишчезао, испарио, под вечним надзором – у непознатом правцу…

Знаш шта, могао би, само да хоћеш, да ме пустиш да о Твом присуству, о бризи за мој давно остварени удес више и не мислим!

Све ми се, а то и сâм боље од мене знаш, све ми се то већ догодило, а ја, можда само из твоје пуке досаде, из твоје у доколици радозналости, под твојим вечним надзором, само понављам, утврђујем градиво, увек изнова збирам сву горчину, сву тегобу залудног путовања од тачке А до краја абецедника, па назад, путовањем до Ништа, које је увек ту негде, близу, сасвим близу сенкама на Балтику, као и амбисима на Балкану, при бегу од себе једино Теби, ко зна зашто и ко зна докле тако, ка нечем и Теби још непредвидивог. 

О Васкрсу,

27. априла 2019.

У Сомбору

        ТА СТУД БЕЗ ТЕБЕ, ЖЕЉАН

/Од леденица са свих страна света ничим заштићен/

Без жеље да те видим и да те чврсто загрлим, а да ти и не слутиш шта ми и колико све то значи у овој студи која жестином ка мени тек креће и нема јој избега, ниоткуд заштитног појаса од леденица које настају након краћег отопљења и само трен након наглог, али свенадолазећег таласа тоталног леденог доба, без таквог жељом плâма не бих ни кренуо на овај пут, у овај неповрат, за који ти још увек мислиш да је то пут увек преурањен, пут кроз сан и да га по сваку цену ваља одгађати и то дуго, толико дуго док не ишчезну све могућности да се то одлагање и по сâм живот можда пресудно, нечим важним, доиста и по сам живот вечнији, можда и пресудним, ваљано оправда, све до трена кад збиља више неће бити ничег другог до признања тоталног поринућа до дна таме у којој се ништа, па ни она сама, та стŷд без тебе, више ништа не осећа.

Ништа сем беспоговорног у празнини сучељења са самим собом, тим путем у средиште тишине, а без жеље, без загрљаја, кад ником и ништа више сем студи, збиља, тим треном ником више ништа и не преостаје.

А на тај пут и до тог загрљаја тебе несносно жељан, кренуо сам давно, толико давно да сам успут све друго позаборављао, без свега самотан, пустошан остао, а тебе увек несносно жељан, свим студеним ветровима немило изложен, од леденица са свих страна света ничим заштићен, ал’ с’ топлином која је од оне искре у жељи настале жаром који све то чудом чини: да те путовањем под звезданим небом, увек изнова и до краја себе, тим бегом од стŷди без тебе, жељан, непрестано тражим, тражим…

Уочи Васкрса, 27. априла 2019.

На релацији Сомбор – Нови Сад

СА СВЕТЛОСНИМ У СЕБИ ЖАРОМ

   /Тај други, до кога се само у љубави стиже/

Које ли дрскости, каквог ли безвидела бескрајности беде очајничког  пута у амбис при мисли како то осећање себе у љубави без другог нијесуновратни пад у бездану таму, већ привид какав настаје губљењем тла под собом, што се неминовно јавља при лêту до зенитне тачке у којој, достигне ли се, више неће бити  места низаког другог, а тек за неког у свему друкчијег и који је увек и у свему мимо оног у самољубљу недостижног.

Колико истинитости има у мисли да Бог јесте и да увек може бити то што у моћи и настаје само док тако и толико неизмерно воли себе да том неизмерношћу никог другог нити види, нити осећа као светлост, ал’ само ону светлост благу и светлост животодарну. Светлост без које нити је ичег било, нити ће икад ишта бити, јер предуслов је и настајању и нестајању жића у свему. А човек је, опет, толико и моћан и немоћан колико, за разлику од оног који је у љубави без другог толико срећан, да му ништа, сем самог себе, више и не треба до колико и како воли другог. Једнако оног другог који је и сaм у светлости наспрам њега, као и оног другог у себи, од сваког ока и било чијег додира у себи, увек с разлогом дубоко скривеног, само у бунилу, у магновењу чујан.

Тај други, до кога се само у љубави стиже, неко је који би с њим да се сједини, у њега бујицом у ничим дељиву једнину до последње капље,  без остатка,  да се слије.

Њоме, том светлошћу која се само с другим из једног у други бездан прелива, стиже и сва она благост у тишини безречног одговора на питање које се из ћутње никад речима на видело не предаје: – Чему све то у љубави семе зачетка за вечно са светлосним жаром у себи? 

5, мај 2019.

У Сомбору

ИЗРОН / КАД БИВА БЕСКРАЈНО СВЕ

/Изнова из вира пливач, безостатно свој/

Чим престане човек појави се нечаст-тама. Појавом том видан знак – последње упозорење да се коначно пренеш и да се разбудиш, одлучан у томе да истрајеш, свега сувишног и теретног, свега залудног и у себи оног самообмањујућег, нечасног да се ослободиш како би се јачи и бистрији силније и умније злу супроставио и одагнао га све до оне линије разграничења светлости од таме, где злочинитељ, пред надалозећом светлошћу коначно онемоћао, од чињења зла беснажан и мрачан, мора и сâм, немило, до крајње тачке на дну безмерног мора безнађа, до невидела да устукне и у вертикали до испод дна таме да порине. Сâм, очајно сâм, јер светлост која је најјача кад из дубине, из самог средишта људског ока сине и севом, попут муње, до срца оног другог стиже, таква је да ни пред леденицама од злом згуснуте таме – не гасне.

Ишчезнућем, безумним бегом од те светлости која топли и топи таму тако да се никад више на истом месту, пред истим оком и срцем, не показује, изнова бива потпуни чистац.

Изроном – изнова из вира – биваш пливач у пуном замаху, одлучан да сазнањем истине о властитој моћи стигнеш до оног делића и у магли видног копна. До друге обале свог живота, где ћеш, уверен у то тек након додира дна, наћи кутак од свих страхотних ветришта заштићен. Кутак за сан и наду довољно простран, сумње ослобођен, топао, пливачу снажног замаха примерен за ведар у миру починак.

Без страха да ћеш под силом злога бити из сна пренут кад томе није час! Кад то буђење ником на радост није. Ни оном који прерано буди, нити оном који стизањем на другу обалу тек почиње сном да живи понешто од оног пре сна никад у таквој лепоти виђеног, тек у сну могуће стварног. Кад трајношћу бива бескрајно све. Тиме, тек тиме, безостатно свој.

7. август 2019.

У Сомбору

   ТАМО ГДЕ ВИШЕ НИКОГ НЕМАМ

/ Самп тамо пут ми видан/

Тамо више никог немам. Ипак, идем тамо где ме нико, све да их и имам, можда не бих препознао. Одавно сам, и сам себи, одавно сам други неко.

Идем тамо где никог више немам, где ме нико не познаје,  нит’ ме ико очекује, јер једино тамо могу, сабран, са свим у себи већ измирен, једино тамо могу све да их видим, осмехом оног који прашта и коме је све од њих опроштено, могу, једино тамо, у загрљај све да их призовем.

Да их додиром ил’ погледом, без забуне, све разазнам, лица, гласа истоветног као у трену кад смо се растали, све са мишљу: – На трен само! Презимити, очврснути, тек толико, не задуго..!

И сви са слутњом оне среће што само уз нас срећа јесте, понестајали при брзом ходу за вечно варљивим трепетом иза видикове линије, ил’ у бегу за даљинама, у свим правцима, истањили, покидали, изгубили ону светлосну нит тањушну. Нит за повратак до тачке ослонца за први корак. Ослонца о трепет што је од искре из нечијег само за нас брижног ока, од којег је све у нама што нас свуда, ма где били, живим чини.

Идем, јер једино тамо где никог више немам могу свих и свега поуздано да се сетим. И да притом поверујем да је истина све то што видим, ма где био, чим склопим очи. 

Идем тамо где ме нико не познаје, нит’ ме ико очекује.

Тамо где ме тек са њима, којих више нигде немам, с видом испод склопљеног капка и за миран сан потпуно приправног ока, сећањем довољно, сасвим довољно за све има.

Тамо где сам, после свега, и сам себи, поодавно, и овакав, други неко, и сам себи неизбежан.  Ипак,  идем!

Само тамо – пут ми видан.

11-12. септембар 2019.

У Сомбору

*Прва награда за прозу на књижевном конкурсу „Трагом Настасијевића 2019“ који сваке године распирује Народна библиотека „Браћа Настасијевић“ у Горњем Милановцу. Свечаност поводом додела награда за шпоезију, прозу и есеј одржана је у уторак, 5. новембра 2019. у Галерији Културног центра у Горњем Милановцу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.