Ivana Zajić: SVE NOSI REKA

Manastirska vrata mahom stoje otvorena, ali slučajnom prolazniku, pogotovo onome ko izdaleka ili kroz šoferšajbnu automobila posmatra ovo zdanje, izgleda zamandaljeno i sačuvano od nevremena drvenim iliti gvozdenim vratima, kao što bi se pod ključem od lopova čuvalo blago neprocenjive vrednosti. Ako bi se taj isti putnik odlučio da poseti unutrašnjost, kako bi se pomolio za pokoj duša svojih najmilijih ili pak zapalio sveću sebi za zdravlje, sigurno bi, primičući se vratima, strepeo da ne padne u ambis. Izdaleka se da primetiti njegova očuvanost, jer je fasada glatka i ravna a kupola, na čijem je vrhu postavljen krst, obla i sjajna. Prostor oko manastira glatka je i očuvana travnata površina, oivičena sa donje strane pravilnim polukrugom jela i borova, a sa gornje na pola presečena betonskom stazom, koja vodi čak do glavnog puta, sa čije se druge strane uzdiže brdovita površ, naseljena raštrkanim kućama.

Ona u kojoj već pola veka zajedno žive Bogdan i Katarina nalazi se na samom vrhu brda, baš preko puta drevne svetinje, tako da se sa terase može čuti, ne samo zvuk zvona, koje se bezrezervno oglasi svaki put kad nekog isprate na onaj svet, nego i šum reke, koja protiče podno manastira. To dvoje se često vide kako na terasi piju kafu, najčešće u poslepodnevnim satima, kad se sunce uzdigne visoko nad selom, a kad li je radni dan, besposličar koji u dokolici šeta ovuda mogao bi ih videti kako složno, jedno za drugim, okopavaju njivu, koja se proteže podno dvorišta, preko padine brda. Retko su posao obavljali naporedo, većma je Bogdan za metar-dva prednjačio. Kata se neretko do te mere posvećivala radu da u potpunosti ignoriše svet oko sebe. Tek kad bi se oglasilo manastirsko zvono, okretala bi glavu nazad, protežući pogled sve do manastira, pred kojim su kaluđerice, bez obzira na vremenske prilike, uvek jednako obučene, stajale pred vratima, i, pogleda uperenih uvis, pružale ruke k nebesima, kao da se mole, pa se i sama, bacivši pogled ka nebu, krstila pobožno, moleći se Svevišnjem mada ni-je tačno ni znala šta ište od Boga u tom trenutku. To joj je valjda ostala navika od davnina. Potom bi, uverivši se da Bogdan i dalje obavlja posao, nastavila sa okopavanjem. A kad bi poneka kap kiše pala još dok se sunce sasvim nije predalo, trgnula bi se iz razmišljanja i obazrela da vidi dokle je Bogdan u poslu napredovao.

– Bogdane! Ooo, Bogdaneee! – vrištala je iz sveg glasa sve dok ga, podigavši pogled sa zemlje, nije opazila tik iza sebe. Oseti pri tom kako joj srce bije neizmernom silinom, kao da će svakog trenutka da razori grudi.

– Umoran sam… ne mogu da stojim – dahtao je, sedeći na neokopanom delu njive, na dva-tri metra iza supruge, koja već beše uprtila motiku preko desnog ramena, spremna da krene kući.

– ‘Ajde, kiša će – reče, ne osvrćući se.

Bogdan htede da joj stavi do znanja da je onemoćao, ali shvati da ga ona ne sluša, te se polako naj-pre podiže na kolena a zatim osloni rukama o držač motike, pa, shvativši da će pokisnuti ako se duže bude zadržao, nesigurnim koracima zaputi se kroz blatnjavo zemljište preko uzbrdice ka kući. Kiša je uspela tek da mu ovlaš nakvasi košulju.

– Jedva dođoh – reče ženi kad je ušao u kuću, ali pošto uvide da ona, očito zauzeta nekim poslom, ignoriše njegove reči, dokopa se kreveta i onako obučen, svestan svoje prljavštine, naslonivši glavu na jastuk, brzo utonu u san.

Katarina je požurila da što pre posvršava kuhinjske poslove jer je uvidela da se sprema nevreme. Pošto je oprala sudove, pomisli na tren kako bi joj dobro došla šolja crne kafe, pa zaviri u sobu da pita Bogdana hoće li joj praviti društvo, ali kad ga vide kako spava, samo u neverici zavrte glavom, pa joj se ne usladi da sama kafeniše, nego ode do kupatila da strese prljavštinu sa sebe i obuče pidžamu. Preskočila je Bogdanove noge i privukla se uza zid, navukavši na sebe pokrivač. Dugo je nije savladao san, tako da je neko vreme probdela pored prozora, preko kojeg se slivala kiša i gde je još mogla nazreti sjaj zvezda na potamnelom, oblacima išaranom nebu. Predavala se prirodnim pojavama u potpunosti, ne samo da bi u njima uživala, baš naprotiv, nekih se i pribojavala, već da bi ih donekle i proučila, pokušavajući da shvati šta se napolju dešava, tek bi je poneki put Bogdanovo glasno hrkanje trgnulo iz razmišljanja pa bi i sama spušta-la glavu na jastuk, dozvoljavajući snu da je savlada.

Probudila se u zoru, kad je začula glasno kuku-rikanje, zbog kojeg je shvatila da je prospavala noć, inače bi mislila da nije oka sklopila. Hitro skide spavaćicu sa sebe i navuče najpre bluzu i jelek pa preko njih opasa suknju, koja joj je dosezala do ispod kolena, i kecelju sa džepom sa strane, tamnoplavu, skoro crnu, ako se isprlja hraneći stoku i živinu, da je lako može oprati. Potom baci pogled na muža, koji se još uvek, žmureći, meškoljio u toploj postelji. Odluči da ga ostavi da prospava jutarnji san te se u tišini izvuče iz kuće, zatvorivši vrata sasvim nečujno.

Iako je zora tek zarudela, i pored svežine jutra, podmuklo je tinjala omorina. Osetila je to još dok je hranila kokoške. Mučno joj bi i kravu da pomuze. Graške znoja izbijale su joj po čelu dok je trapavo vukla nazuvene opancima noge po suvoj ispucaloj zemlji, izbrazdanoj kokošjim izmetom, koji je svim silama težila da izbegne. Nije ni bila svesna da su je, dok je u sebi proklinjala Bogdana što ne dođe da joj pomogne, orosile kapi kiše. Spusti punu kofu na sto pod terasom i, izuvši se, uz tresak otvori vrata, ne pokušavajući da prikrije bes.

– Ja reko’ doć’ ćeš da mi pomogneš. Jedva sam kravu savladala da me ne šutne. Mogla sam celu kofu mleka da prospem. Što ne ustaneš, čoveče? Sad će devet sati. Kad da doručkujemo?

– Ne mogu da ustanem… Noge kao da nisu moje… Ne mogu da ih pomaknem.

Katarina ga najpre začuđeno pogleda pa kad vide kako se muči da sedne, pogura ga s leđa dok mu stopala ne dodirnuše pod.

– Daj ruke – reče, vukući ga svom silom ka sebi.

Bogdan i dalje nije mogao da odvoji trup od kreveta. Kao da ga je neka nevidljiva sila sputavala. Katarina htede naglas da zavrišti, ali u momentu shvati da bi tako samo otežala ionako uzavrelu situaciju te, progutavši poveću knedlu, koja je pretila da je uguši, nervozno se osvrnuvši oko sebe, napokon prozbori:

– Neka, sve ću ja… samo ti sedi. Lezi ako ti je lakše.

Pomože mu da popne noge na krevet, pa se za-tim okrete vratima, trudeći se da sakrije pogled od Bogdana, izađe napolje, ni sama ne znajući kuda bi.

Zamućene misli nagnale bi je u ko zna kakvu bestragiju, tek umorne, ali uzavrele noge vukle su je podno kuće, preko njive, kroz koju je gazila kaljavim stopalima, jer zemlja beše omekla pod sitnom kišom, koja joj je sada kvasila glavu preko tanke marame, a da to nije ni primetila. Beše se gotovo zagrcnula od suza kad dospe do samog asfalta. Srećom nijednog vozila ne beše da joj prepreči put, inače ko zna šta bi se sa njom desilo. Prenu je iz razmišljanja huk reke, koji je dopirao iz doline, te ona podiže glavu i spazi kako igumanija Magdalena ustaje sa omanje klupe, spremna da se skloni od kiše.

– Bog s tobom, kćeri – uputi pozdrav zabrinutoj ženi.

Uvek je svoje vernike, bez obzira na godine starosti, nazivala sinovima i kćerima i naročito joj dođe milo kad nekoga uteši toplom rečju. Katarina jedva da je nekih desetak godina bila mlađa od nje.

– Bog ti pomog’o, mati presveta – odgovori, brišući suze krajičkom marame.

– Kaži šta te muči. Ne ustručavaj se, znaš da meni možeš uvek sve reći.

– Teška me muka pritisla. Bogdan mi se razbole… noge ga izdale…

– Daće Bog da sve bude kako valja. Uđi da se pomoliš za njegovo zdravlje. Sve će biti dobro.

– Neka – nećkala se – nemam sad para za sve-ću. Drugi put…

– Donećeš kad budeš imala. Bog sve razume… i sve prašta.

– Ako je moj Bogdan nešto zgrešio, nema mu pomoći.

– Grešiš, kćeri. Bog prašta dobrima. Ko zna čije on grehe ispašta.

Katarina pobožno savi glavu ka vratima i poljubivši ih, zakorači unutra, shvativši, ne samo da se sklonila od kiše, već oseti pri tom kroz prigušenu svetlost sveća, neku nesvakidašnju toplinu. Pruži ruku da dohvati sveću sa gomile kraj oltara kad je ruka presvete igumanije potapša po leđima, na šta se ona najpre trgnu, shvativši ovaj gest bezbožnim, te, misleći da je igumanija prekoreva, ustuknu, ali se ubrzo pokorno sagnu čuvši iza sebe ohrabrujući glas.

– Uzmi još jednu. Upali i sebi za zdravlje.

Ona posluša te zapali obe sveće uz jedva čujni šapat:

– Pomozi, Bože.

Potom se ćutke osvrnu da pogleda igumaniju, na šta joj ona uzvrati takođe nemim pogledom, koji je govorio sve. Izašla je iz manastira u zeleno, fino uređeno travnato dvorište, sada već vlažno od kiše, koja je već lagano jenjavala. Odmah se uputila kući, ne toliko da umakne pljusku, koliko od strepnje za Bogdana pa i ne primeti kako se sveštenica za nju moli, krsteći se pobožno uz izgovaranje reči iz Biblije.

Lekara nije ni pomišljala da zove, za starca, računa, niko ne bi ni mario. Kući je stigla prilično brzo i odmah je pohitala da vidi šta je sa Bogdanom. Pade joj kamen sa srca kad ga vide da sedi na krevetu, opruženih nogu, leđima naslonjen na uzglavlje.

– Kako si? – upita bojažljivo, pa kad vide da on ne odgovara, nastavi istim tonom: – Da li te nešto boli?

Odrečno je odmahnuo glavom.

– Gladan sam – reče posle kraće pauze.

– Evo sad ću ja – odgovori sa primetnim olakšanjem i znatno uzbuđena.

– Gde si bila dosad? – upita je kad je sela za sto.

Nije odgovarala.

– Kosa ti je sva mokra – primeti. – Skini maramu.

Ona posluša te skide maramu sa glave i okači je na čiviluk pokraj šporeta da se suši, ali mu ne odgovori na postavljeno pitanje. Tek tad je primetila kako joj nešto krklja u grudima, a grlo steže sve jači bol.

Ostatak dana provela je spremajući hranu za sutra, vodeći računa da je prilagodi Bogdanovom zdravstvenom stanju. Nije se poduže udaljavala od njega, jer mu je svakog časa morala menjati posteljinu i odelo. Mislila je stalno u sebi da li će na vreme stići sve da opere.

Stavi ruke u džep od kecelje i tad joj na um pade da je ostala dužna igumaniji za sveće, te brže pohita do sobe da nađe novac za sutra, više zbog bojazni da ne ostane dužna Bogu nego sveštenici.

Sutradan ju je probudilo Bogdanovo meškoljenje po krevetu.

– Kato – viknuo je iz sveg glasa, na šta se ova uplašeno okrenula prema njemu – Kato, vidi, ja mogu da pomeram noge – uzvikivao je, ritajući se kao nesta-šno dete po krevetu.

– Ako, hvala bogu, biće sve kako valja. Daj da te presvučem pa da pojedemo nešto. Treba stoku da nahranim. Evo opet pada kiša. Dokle li će više?!

Kad je posvršavala sve poslove po kući, ne ode odmah da namiri stoku, nego kliznu preko njive do manastira, te onda, prekrstivši se i poljubivši vrata, zakorači unutra. Odmah spazi igumaniju Magdalenu kako stoji kraj oltara i čita molitvu. Priđe joj i kao se boji da ne naruši mir u crkvi, priđe joj, pružajući novac.

– Evo donela sam – reče.

– Upali i sad. Daće bog da sve bude kako valja.

– Nemam dovoljno i za sada – reče sramežljivo.

– Evo, daću ti, vrati kad imaš. Ona sramežljivo uze sveće i pohita da ih zapali.

– Moj Bogdan je jutros bolje. Počeo da pomera noge.

– Daće bog da bude dobro. A za ove sveće… vratiću ja novac sutra – reče. – Moram da požurim, Bogdan i ne zna da sam ovde.

– Kako ne zna?! – zastade sveštenica u čudu. – Kaži mu da si bila ovde. Neka zna da se moliš za njega.

– ‘Oću, ‘oću – reče pohitavši uzbrdo ka kući, na šta igumanija, posmatrajući je, ponovo, krsteći se, izgovori molitvu.

Kad uđe u dvorište, pohita najpre da namiri stoku, dade kokoškama zrnevlje, pa, nakrativši na panju drva za ogrev, uđe u kuću, gde je Bogdan već sedeo na krevetu, nogu opruženih ka podu.

– Vidi, Kato, sad mogu i da sedim. Ne ljuljam se, pogledaj.

– Ako, srećo moja, sve će biti dobro. Išla sam u manastir da se molim za tvoje zdravlje. I sutra ću ići. Ozdravećeš ti meni.

– A ja se pitam gde li si sve ovo vreme. ‘Ajde založi vatru da se ogreješ. I meni nešto počinje hladno.

Katarina sede kraj šporeta i stade da ređa najpre šišarke i hartiju u omanje ložište. Potom naređa nekoliko debljih trupaca pa izvadi kutiju šibica iz džepa te zapali vatru. Teka kad se oganj raspali, oseti kako joj toplina prožima celo telo, toliko snažno da se protrese pred naletom vrućeg plamena. Nije imala nerava da sedi, nego mahnito izađe iz sobe kao da traži nešto, što Bogdana najpre zbuni a zatim i uplaši, te čim vide da je ponovo ušla, razrogačenih očiju stade je ispitivati:

– Šta to tražiš?

– Ništa – odgovori kao da želi nešto da sakrije.

– Kako ništa? Što se okrećeš po kući k’o luda?

– Ma, tražim pare… Stavila sam ih još sad u džep… Da ne ostanem dužna Magdaleni za sveće – priznade, ne dižući pogleda.

– Dobro… ‘ajde… važno da ne ostaneš dužna Bogu. Sedi sad.

Postavila je trpezu za ručak, napunila najpre Bogdanu tanjir i spustila mu na krilo zajedno sa podebljim komadom hleba, pa i sama, nasuvši sebi porciju, sede za sto. Nije primećivala koliko halapljivo Bogdan jede, već je naizmenično stavljala hleb i kaši-ku u usta, nastojeći da savlada uporne nalete kašlja.

Celog popodneva je, posle ručka, tumarala kao sumanuta, što Bogdanu nikako nije promaklo, ali se uzdržao komentara jer je, poznajući svoju suprugu, naslućivao šta je najviše tišti. Legli su u postelju jedno kraj drugoga već sa prvim sumrakom. Bogdan je nagovarao Katarinu da obloži grlo vrućom rakijom, što je ona mahinalno odbila. Razmišljala je o tome kako da što pre ode do manastira kako bi izmirila dug, ali se Bogdan probudi pre nje, valjda zbog žeđi koja mu je ranom zorom satirala osušena usta.

– Kato, hoćeš li mi doneti čašu vode? Suše mi se usta… – šaputao je, drmusajući je desnom rukom za levo rame, najpre polako, a zatim sve jače, pa kad vide da ona ne reaguje, uspravi se u krevetu pa spusti najpre levu pa desnu nogu na pod, što je i prethodnog dana činio, ali sad mnogo lakše.

Potom se, podupirući se rukama o ivicu kreveta, uspravi i nesigurnim koracima krenu ka sudoperi da zahvati vode. Nervoza u njegovim pokretima, pomešana sa blagim ushićenjem, nije se dala sakriti, samo nikoga nije bilo da to primeti. Vrati se u krevet i opet prodrma Katarinu za ramena, ali kad vide da ona ne reaguje, snažno povuče njeno telo ka sebi i tad ja-sno vide kako tanki mlaz prljave tečnosti klizi niz obod njenih usta.

Dobivši neku neopisivu snagu, izašao je napolje kao sumanut, podupirući se, za svaki slučaj, omanjim štapom. Kliznuo je preko nizbrdice dok mu je hladan vetar, čije se strujanje stapalo sa nemilosrdnim hukom reke i brujanjem automobilskih auspuha, prodirao kroz odeću sve do kostiju, tako da nije ni primetio da mu je, kad se primakao kolovozu, u susret išao automobil bez tendencije usporavanja brzine. Srećom, iz zamišljenosti ga trgnu prodorni krik zabezeknute kaluđerice:

– Pazi, idu kola! – vrisnula je, zatvorivši oči, na šta se Bogdan tromo, ali sa vidnom užurbanošću, strmeknuo sa asfalta pravo ka manastirskom zdanju.

– Gde si krenuo sam? – poče igumanija, i sama vidno potresena. – Katarina mi kaže da si onemoćao. Ne može mi, reče, Bogdan na noge. Plašila se da neće izaći na dobro. Svakoga se dana molila za tebe. I eto, ti se pridiže. Nego, šta je s njom?

– Koliko ti je ostala dužna? – odgovarao je pitanjem, pribojavajući se da izgovori istinu.

Igumanija nije odgovorila, samo ga je nemo posmatrala kako naizmenično vuče po blatu najpre zdravu, pa bolesnu nogu i na kraju štap zabada u zemlju.

– Moja Katarina jutros preminula – izgovori, šmrcajući, na šta mati Magdalenu probode oštrica posred srca, pri čemu uzdahnu duboko i, krsteći se, promrmlja:

– Bog da joj dušu prosti…

Posmatrala je neko vreme Bogdana kako se vrtoglavo okreće ukrug kao sumanut, pa se onda pribra i obrati mu se tihim glasom:

– Uđi… uđi, dobri čoveče, da joj zapališ sveću. Zaslužila je.

Starac učini kako mu je rečeno, pa, napustivši sveto mesto, kliznu podno manastira prema reci. Dok je klizio niz liticu, začu kako se kroz gusto granje prolama žalosni zvuk manastirskog zvona.

Nekoliko minuta kasnije, igumanija Magdalena, i sama zabezeknuta događajima koji su se za krat-ko vreme odigrali pred njom, kao omamljena zagleda se u dolinu pod manastirom, uputi se nekoliko koraka naniže ka reci, koja je, pod naletom vetra, ubrzavala tok, noseći sa sobom sve što bi joj se našlo na putu. Eno je polomljena grana, požuteli listovi, komadi plastike i gle…, neki stari pohabani šešir.

***

Na dan Velike Gospojine, u vreme kad je sunce sijalo prilično jako, mada ne kao prethodnih nekoliko dana, negde oko podneva, mladi bračni par došao je sa sedmogodišnjim detetom, malim Veljkom, u obilazak manastira. Igumanija Magdalena bila je neka vrsta turističkog vodiča, objašnjavajući im pri tome šta se na ovom prostoru dešavalo proteklih godina.

– Ovo je retko naseljeno mesto – pričala je – evo, tek se poneka kuća može videti.

– Bogdan i Katarina su živeli tamo – nastavi, pokazujući kažiprstom Bogdanovu i Katarininu kuću. – Katarina se mnogo brinula za Bogdana. Držala ga je kao malo vode na dlanu. Kad se razboleo, svakog je dana dolazila da se moli za njega. Jednog jutra dugo sam je očekivala da dođe, ali je nije bilo. Nije se pro-budila… nikada…

Mladi muškarac je čitav prizor posmatrao kroz tamne naočare a njegovu je suprugu, dok je uspinjala pogled ka vrhu, široki obod šešira sve vreme štitio od sunca.

– Sine! – trgnuo je dve žene iz razmišljanja prodorni krik muškarca.

– Nemoj tako blizu vode – reče vidno potre-sen, vukući dečaka, koji je dospeo do samog oboda rečnog korita.

– Dođi da vidiš gde su živeli baba Kata i deda Bogdan – reče mu kaluđerica, na šta se on primaknu malo bliže njoj i radoznalo upita:

– A šta je bilo sa deda-Bogdanom?

Magdalena shvati da je dečak čuo čitav njihov razgovor, pa, pokušavajući da promeni temu, nastavi:

– Nemoj više nikad da prilaziš toliko blizu reci. Vidiš kako brzo teče, može da te odnese. Sve nosi reka. Eno, vidiš kako nosi onu granu tamo – ona pokaza rukom plutajuću granu na uzburkanoj vodi. – Evo, baciću ovaj list u vodu, da vidiš kako će ga odneti.

Mali Veljko je pomno pratio svaki kaluđeričin pokret. Posmatrao je potom i prevrtanje tankog lista a zatim i njegov nestanak niz reku, koja je, pred naletom vetra, silovito ubrzavala tok, nemilosrdno odnoseći sve što joj se našlo na putu.

– Šta je bilo sa deda-Bogdanom? – bio je uporan mališan.

Igumanija se priseti plutajućeg šešira, koji je, ne tako davno, ugledala na vodi.

– Njega je odnela reka – odgovori s uzdahom.

Oseti potom kako svi oko nje, očito shvativši epilog priče, uzdišu odmereno, u jednom ritmu, puštajući da uzdah kao kamen sa srca odlazi u nepoznatom pravcu, nošen olujnim vetrom nepredvidive ćudi i neizmerne snage.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.