Čoveku je vazda dato da hoda, a ptici da uzleće. Đavo je bio gladan. Klatio se ušuškan u detaljima kao đače u prevelikoj perjanici, zvučno mljackajući i protežući olinjala krila, te je nekako poluglasno samo uzdahnuo i podrignuo poput skitnice na cesti, on ućebano pseto sred vetrovine i posve tuđ, a tuđina je rasla koliko na jeziku toliko i u koracima. Hodaju i dušmani, mislili su naši stari dok su uspravljali bajonete ka izlazećem suncu, a ono tvrdokorno zalazilo svake noći i uzmicalo kao dete, što ne prohoda već protrči, proleti kao kuršum pri streljanju i crkne na pola, na sredini u zlatnom kukuruzištu gde ptice ne lete, već skapavaju od prejedanja i samo svoja krila okreću ka nebu.
– Gospode, smiluj se!- mumlaju seljaci u čekinjave brade, dok vonjaju na znoj u prašini.
Đavo se lenjo osmehuje, te zatim krklja kao zaklana kokoška.
– Nema milosti – želi da prošapuće – Nema kajanja. Hodaj dok ne skapaš, seljanine, dok znojem i krvlju ne natopiš crnu zemljicu grumen po grumen, pa ti je sabranu u pogaču posluže za daću. Crpi snagu kao živinče što mahnito kljuca pšenicu i sere dok jede, nosem zabijenim u pomije. Na! Gutaj! – kazuje, te zeva i sasvim usporeno gladi rogove kao uglancane brke.
Ptice lete. Đavo se naslanja na kamen i liže smrzotine veoma nalik na ustreljenu lisicu. Kopita ga peku od stajanja i on uzdiše kao kakva zgrbljena babetina, potpuno bezuba i balava dok žvaće u prazno i pljuje dole, u neoprane nožurde u crnim čarapama i cokulama što klamću i udaraju o tabane. Dušmani hodaju. Poneki skakuću i mrdaju preostalim prstima, te se svom silom bazaju na zemlju.
– Milost! – cijuču zečevi odranog krzna i okvravljene kože.
Koljač ne čuje. O debele dlanove čisti nož, kao da puše u upljane naočare. Oči su mu uprte u daljinu i bezizrazne dok jezikom upire o unutrašnjost mlohavih obraza, rumenih na zapari. Iza njega Đavo pruža koštunjave ruke nalik odrpanom prosjaku, te vrhovima prstiju gladi odranog zeca. Gladan je. Jako. Našao se na zemlji tek nedavno, verovatno istog tog dana, kada mu je palo napamet da iz Pakla poleti ka Rajskoj kapiji. Creva mu krče i on se uvija.
U susednoj kući čuje se devojačko kikotanje i mačak, žut i spljoštene njuške proteže šape na prozoru. U sobi dve devojke sede na podu, poput namrštenih turčina golih butina i isprepletanih nogu, obe glava istovetno zabačenih ka napuknućima u tavanici, da ih sažimaju kao debele gusenice na travi, gladne mladosti, ništa manje no šakal lešine, da je grizu kao trešnje u činiji i progutaju sve koščice, svu trulež na koju udare bledim čelima sasvim neprimetno, jer se retko svojevoljno upada u mrak.
– Hoćeš li poći sa mnom, čoveče? – Đavo ponavlja kao eho pređašnjice.
On sklapa oči i davi se u toploti mirisa osunčane kože. Pred njegovim kopitima Evini prsti mile po travuljini rajskog vrta, a tamne kovrdže uvijaju se oko njenih dojki i poskakuju kao lisičiji rep. Đavo se osmehuje.
– Jesam li lepa, Adame? – cvrkuće na uho muškarcu pored sebe, mašući listovima smokve nekako ubrzano, a Đavo trepće, osluškujući, skriven poput lovca u gustom šipražju i isto toliko napet, toliko koban kao zvečarka među stenjem, među kostima izglodanim do beline i skoro samlevenim u prah.
Adam ćuti, usnuo na mirisnom cveću i okružen razgranatim krošnjama, a Eva nevoljno otvara oči. Smokvini listovi padaju pred Đavolova kopita i golicaju ga, dok se Eva uspravlja, prosto skače na svoja mala stopala i ispruženih šaka kreće da pleše. U telu zmije, Đavo kreće ka njoj, klizeći pored raznobojnih cvetova.
-Lepa si, Eva – govori, a devojka se osmehuje.
Ispred njih se drvo spoznaje dobra i zla proteže ka nebu, a Đavo odjednom vidi plen kako mu pada u nedra.
-Jesi li gladna? – pita, skoro šapuće palacajući jezikom na devojčino uho, omamljen, dok se ona mršti i uzmiče, odmahujući lakim kvrdžama, kao povetarac da je dunuo među njih.
-Zabranjeno je. Gospod je rekao da ćemo umreti jedemo li to – govori zbunjena i namrštenog čela, a zmija se uvija oko njenih ramena i sikće, glave uspravljene ka devojčinoj i usmerene na nju, raširenih nozdrva i posve mirna, skoro mrtvački i isto toliko zla, spremna da je zgrabi u odurne šake, kao pticu u kavez i ostavi je tako, da se batrga i klepeće o teške rešetke željna slobode kao on pobede, kao golub pšenice na crnim krovovima gde uporno vlada glad.
-Ništa ne brini – zmija trlja svoju glavu o Evino uho i šapuće polako, sikćući sve laži nalik na molitvu – Ovo je plod spoznaje dobra i zla, kušaš li ga, nećeš umreti, već ćeš i sama biti veća od Gospoda – kaže, videći da devojka okleva ruke usmerene ka drvetu i posustale na pola, te bele ruke oko koje se i sama zmija uvija kao da uljuljkuje zabrinuto čedo – Jedi, draga, jedi – palaca u vetar, jedva čujno.
I Eva jede. Njeni beli sekutići zabijaju se u voćku sasvim željno i ona guta sklopljenih očiju i lelujave kose. Toplo je, a ona je žedna, te ni ne žvaće, već srče istrgnuto voće kao rosnu vodu da pije. Sa nje zmija skoro neprimetno kliznu na travu i zamaknu iza krošnje. Dok proteže bolna kopita, Đavo jedva suzdržava cerek. Oko rogova zuje mu muve i on se sklanja, spušta se u žbunje prikradajući se nalik nestašnom detetu i isto toliko radosan, on iskeženi šakal na pustom tlu, jer njemu nijedno nije rađalo.
Najednom se Evine oči otvaraju i njena usta se krive u kriku – Naga sam! Stid me je! – Eva se pokriva kosom i kreće da plače, da jeca najednom svesna svoje kože što se sjaji na suncu.
Cerek ispušta Đavolove usne i ona beži, trči po mekoj travi posve ustrašeno, skoro nalik na uzdrhtalu zverku što ju je sačma grubo okrznula. Đavo se sve glasnije smeje, hvatajući se za trbuh i zabacujući rogovima.
-Da, vazda ti je dato da hodaš, o čoveče! – govori posprdno – Ali ti nikad nećeš uzleteti!