Put oko klisure ne može biti bezjadniji. Farovi uspevaju da osvetle jedino asfalt. Konačno su stali da svuku tablice. Zavrljačivši ih preko žbunja i trnja, spuštaće se niz jedan od džepova.
Psi su davno zasneli, ali su njihovi vlasnici zasigurno ostali budni. Kereće njuške su spokojno rovile po zemlji, jer, da imaju nekih briga, i džukele bi gajile nešto da ih čuva. Uprkos čvoraševom iskustvu, otvor na vreći se vremenom širio. Pridržavajući je jednakim silama, dvojac je išao u susret domaćinima, koji su već stigli na kapiju.
̶ Dobro veče ̶ dočekani su na izrazito uobičajen način.
̶ Dobro bilo i vama. Nosimo vreću.
̶ Pa? Kol’ko sam samo ja takih ja pren’o samo prošle nedelje! ̶ jedan od ovdaš-njih pomoćnikâ je razotkrivao detalje o svom radnom životu.
̶ Nemoj odmah pucati ̶ gazda ga je umirivao. ̶ Ovo su svakako poslednji gosti koje ćemo danas imati.
̶ Znate, mi… ̶ gosti su se najednom zbunili. ̶ Dogovor.
̶ Da. Dogovor je uvek dobar ̶ njihov sagovornik je okrenuo obrve ka svom zameniku. ̶ Čak i kada baš niko ne zna za njega ̶ i povukao se za nekoliko koraka.
̶ Je li, prijatelji ̶ zamenik je preuzeo ̶̶ dok vam se ruke još nisu otkačile…, ko ste i zašto ste ovde došli?
̶ Pa nosimo vreću ̶ bili su spremni i za ovo pitanje.
̶ Onda je slobodno nosajte i po nekim drugim klisurama.
̶ A, izvin’te ako vam tu nešto kvarim, šta li je u njoj?
̶ Roba. Za vas. Takav je bio dogovor.
̶ S kim?
̶ S vama.
̶ A kako ste se vi to divno fino sa nama dogovorili?
̶ Preko posrednika.
Zamenik se, verovatno za potrebe davanja znaka, namerno zagrcnuo od smeha.
̶ Znači vi ste ti iz ambasade Svetog Trojstva!
̶ E, pa, dobrodošli, vaše Ekselencije! ̶ začikavanja su se nastavila.
̶ Sveto Trojstvo? ̶ goste je zbunjenost uspela gotovo da uguši.
̶ Znate… ̶ javljao se zamenik. ̶ Jedino je njima dozvoljeno da posreduju u našim dogovorima.
̶ Dosta s verskim seminarom ̶ glavni je napokon istupio. ̶ Uvedite ljude unutra. Sutra ćemo se igrati diplomatije.
̶ Gospodine ̶ skrušeno su požurivala naša dvojica ̶ a vreća?
̶ Ma nek’ se i ona odmori ̶ ovaj im je rasterećeno odmahnuo rukom. ̶ Nema neke razlike između robe i trgovaca.
Hodnik postoji da bi se zavirivalo u sobe. Po stolovima mogli su se uočiti obrisi epruveta. Na svakoj nalepnica posebne boje. Bilo je tu ponečeg za nozdrve, podosta za vene, i u svrhe koncentracije, i u cilju bezrazumlja. Gostima je pogled puzao uz zid. Do sredine tapetiran, još trećinu okrečen, a pri dnu samo sure cigle. Tepihovanu stazu su skoro oprali, ali deterdženti ipak nisu uspeli da oporave rasparane delove.
Soba gde su vrećari odseli nije bila drugačija od hodnika. Šta više, verovatno je i sagrađena kao njegov rukavac. Istraživši pristanište, usidrili su se tek kad su bili sigurni da su domaćini prešli u susednu prostoriju.
Oglodavši sve konopce kojima je bila vezana, iz vreće je izašao iznuren muškarac, sličnih godina kao ova dvojica. Pripomogli su mu da se uspravi, potom i da prisedne. A onda ga je zabičio šamar.
̶ Rakteruj! ̶ oglasio se oštar šapat, kao da je znao da upravo takav govor najviše privlači ljudsku pozornost (pa ma ko da svoje uvo naslanja na vrata).
̶ Molim?! ̶ ošamareni je bio iznenađen, mada ne i prigodno uplašen.
̶ Jesi me čula, kurvo?!
̶ Rakteruj, bree! ̶ s pažnjom je pojačavao, skoro do jačine prigušenog vriska.
̶ Šta vam mmmm to znači-ii? ̶ „žrtva“ je napokon poglasila nešto nalik ženskom tonu.
̶ Ovu reč ne znaš…
̶ Ne znaš, e.
̶ A zato si i mogla da cupkaš!
̶ Ne razumem vas vama ̶ njegovo mljackanje već je prešlo u zavijanje. ̶ Zašto ste ja mene oteli?
̶ E, sestro, cupkala si… Cupkala si na ‘ladnoći.
̶ A ko se procupka, taj se i prokurva ̶ tradicionalnih mudrosti nikad dosta. ̶ Jel’ nije tako?
̶ Pa jeste tako.
̶ Pa jel’ jeste tako?
̶ Jeste, bre.
̶ I? ̶ maločasnu kuknjavu zamenila je inatna odlučnost. ̶ Šta hoćete da radite sa mnom?
̶ Neka, neka… Mi čekamo još jednog.
̶ Koga to? ̶̶ kako mu je uloga bila bliža završetku, tako je i ona ženskost nestajala iz glasa.
̶ A kad ti dođe Joske! ̶ „s“ je bilo pušteno da zareži.
Jedino izgovoreno ime učinilo je da prisluškivači zaborave čitav pređašnji dijalog. Joske je do pre šest i po godina fantomisao ovim područjem, mada njegova stvarna postignuća nikad nisu dostigla ono što mu je pripisivano. Njegova gnusodela pridobila su simpatije sveta za njegove zemljake koji su, po njegovom hapšenju i zatvaranju, primali primetnu pomoć u svim poslovima kojima su se bavili, bilo da je nanoštrikanje ili proizvodnja droge u pitanju.
Ali, kako je mitologija možda najpouzdanija arhivska forma, Joske je ipak nastavio da ih opseda. Ne samo što su decu zastrašivali glasinama o njemu, već su na isti način i jedni druge rasplašivali. A sada će imati priliku da vide koliko su bili realni u svojim nagađanjima.
Gazda je morao da podigne ljude. Ćumez gde su Josketovi glasnici nije imao prozore ni do dvorišta ni do podruma. Iščupali su bravu. Opkolili svu trojicu. I navalili kao da je sam Joske pred njima.
Za manje od šest i po dana, strah od dvojice „otmičara“ sa trećim u džaku i Josketom na jeziku stigao je i do najnižeg kamena klisure. Njihove posete njenim stanovnicima već su se svele na prost algoritam. Ali je učinak bio sve izraženiji.
Zaparkiravši se na patuljastom platou, rešili su da se peške probiju do narednog gnezda. Iako su još uvek koračali jednoobrazno, njihov raspored na putu se stalno menjao. Središnji bi se, naime, vazda vrpoljio. Jedna noga bi mu gazila u levo, druga u suprotnu stranu, a nijedna u željenom pravcu. Ne bi se smirio dok jednog od dvojice ivičnih ne istisne u sredinu i njegovo mesto ne zauzme. Potom se ciklus iznova izvršava.
Uz oprez prema svojim kompanjonima, svaki od njih je hodao i sa jednom drugom sumnjom u kolenima. Njihova strategija je, sa svim svojim pojedinostima, ovdašnjem narodu postala sasvim jasna već nakon prva dva posećivanja. Ti ljudi koji su samostalno mogli da se izbore sa jednim ozloglašenikom sada su kao cvokotali kada ugledaju one koji se na njega lažno pozivaju. Iako su njih trojica započela igru, činilo se sve više da je obmana u stvari uperena na njih.
Pozdravili su se sa novom domaćinskom grupom. Više nije bilo potrebe da se neki od njih udžakuje, niti da imitira prestravljenu profuknjaču. I premda su oči ovih domaćinâ svakako bile sprane od bilo kakve vrste plašljivosti, beonjače su im i dalje bile modre.
Kako algoritmi nalažu, bili su uvedeni u prostoriju za noćenje, mada bez prisluškivanja i sličnih uspavanki. Noževi za njihovim kaiševima, pak, dremali su već pet dana. Događanja od prvog bila su dovoljna da im umore oštrice. No, negde oko pola četiri ujutro, dva noža su izašla iz svojih korica. I popela se do grkljanâ svojih vlasnikâ.
̶ Žao mi je, braćo, ali nećete ̶ treći je stegao drške i isturio vilicu.
̶ Šta radiš, ej?! ̶ ovoj dvojici je krv jurnula do čela.
̶ Hteli ste da me otmete. Ovog puta stvarno. Da iskoristite sva ona smorena ponavljanja. Lokalce koji su oguglali, jer vas možda i poznaju. E, zato smo mi skupa tako uspešni u ovom kraju. Jer, morate znati, a mora da ste već i shvatili, ja razmišljam isto kao vi.
Vezao ih je, a da su mu šake još uvek bile zauzete sa bodežima. Poveo ih je niz jedan od puteva. Na kraju krajeva, u klisuri još ima onih koje tek treba posetiti.