Јелена Ђ. Марићевић Балаћ: ДИОНИСОВ НОКАТ

Рекреација пре пакла трећа је збирка поезије Саше Скалушевића Скале и, може се рећи, до сада најуспелија. Као вино које протоком времена, животног искуства и песничке истине, постаје све боље, тако и поезија пред нама представља квинтесенцију оног што је изнедрио вински подрум неготинског песника. Не употребљавам случајно ове метафоре, будући да је мотив вина један од пресудних за разумевање Рекреације пре пакла. Конципирајући књигу у пет циклуса (Пад без речи, Ходање уназад, Топли зец, Змајева столица и Мојсијева огледала) песник је „пут до пакла“ поплочао вином, што се може сагледати из следећих стихова:

вино је постало сирће

знање је упила сува земља

доколица и хлад („Напуштени Рај(ац)“)

у потрази за Светим гралом

тим крвавим циклусом Света („Двоглави“)

вино се тешко пије

кад је човек сам („Други излазак“)

            Вино, дакле, мада има повлашћено место у збирци, није позитивно конотирано, а његова хришћанска симболика ресемантизована је, јер, за разлику од вина схваћеног као Христова крв, који води пут спасења, вино постаје сирће, крвави циклус Света и тешко га је пити. Оваква песникова поставка уоквирена је завичајним топосом, будући да град Неготин и Рајачки виногради представљају семантичке кључеве, којима нам се сугерише како на Истоку ипак не можемо потражити Рај, већ је „Рај(ац)“ напуштен. Све је онако како не треба да буде, тј. свет је изврнут наглавачке, а лирски субјект принуђен да хода  као рак, уназад.

            Попут слика у биљурним (Мојсијевим) огледалима и стварност која се огледа у песничким сликама јесте искривљена и у негативу, налик на призоре из популарних старих гравура из 18. века, какве су, примера ради, Људско лудило или Свет наопачке и још понеке представљене у познатој Ековој Историји митских земаља. Могућно је да је песник пронашао инспирацију управо у овој књизи, богатој изванредним илустрацијама и литерарним примерима из барем два разлога. Први би се тицао митова као његовог врела инспирације, што се види и у претходним збиркама Митови и сенке (2014) и Пластична Александрија (2018), док други може бити постизање богатства асоцијација и имагинативне густине којом одишу поједине песме. Таква је, рецимо, епилошка песма „Украдени мит“, чијим се насловом већ сугерише да је, најпре, мит као прометејска ватра, важна за развој песничке цивилизације, али се и од тог мита/ватре краде вољена или жељена жена, а можда и сама песма:

држим тебе у наручију

грабим од облака

крадем од мита

од онога што желимо

да се догоди

            Цивилизацијско уназађивање или пад у овој збирци одређен је и социјалним, друштвеним и политичким назнакама, које нису банално експлициране, већ врло суптилно посредоване. Луцифер и човек имају нешто заједничко, а то је управо пад – Сотона је пали анђео, а човек је прогнан из раја. Отуда се црни и црвени трагови палог анђела препознају и у стопама човечанства. Песма „Избор“ посве је симптоматична у том погледу:

Полуотворени прозор у стану твојих родитеља

хлади ти прву јутарњу кафу

децембар је али још није зима

врелина шољe изазива ти узнемиреност

као поподневна свађа у згради

као непрегледно поље опушака

које затичеш у градском парку

сркнеш ли врелину кафе

сркнуо си сво трње искустава

које ће доћи након младости

проспеш ли њен талог

окренуо си главу од злочина и неправде

Уместо да лирском субјекту улепша дан, јер би у кафи требало да ужива, овај напитак у њему буди вишестепену узнемиреност: на плану међуљудских односа, здравља и екологије, старења и немара за правду. С једне стране овакве теме могу проузроковати и новине које се неретко читају уз кафу, али са друге, ефекат кафе састоји се у томе да пробуди и продрма из сна, па тако и симболички „отрезни“ човека. Управо на том трагу, низ ситуација и слика из песме „Слепило и грозница“ као да чине неколико листова из рубрике „Црна хроника“.

            И ту смо већ на прагу да проговоримо о доминантним бојама збирке Рекреација пре пакла, коју су обележиле црна (кафа, мандарина, шах, снег, винилска плоча, гавран, брада, цивилна одела, калај, тмуша, ноћ), црвена (бицикл, траг, душе пуне пирита боје корозије, певац, знојава и крвава десница, пољубац), плава (бицикл, соба) и одсуство боје:

Сморила су нас сва та очекивања

у данима за које смо мислили да долазе

све то одсуство боје

крпице расуте по поду („Црвени певац лети ка пању“)

Демонско присуство се, јасно је, обележава црном и црвеном бојом, које су најдоминантније. Преко њих Саша Скалушевић Скала успоставља и интензиван песнички дијалог са поезијом Новице Тадића, о чему сведочи и један посве очигледан маркер у песми „Ђавоља јаја“:

Истински наказни свет

из тих јаја

како је Новица то

давно опевао

изашао је

излегао се пред нама

тако добро

да никад не нестане

Међутим, ни плава боја, а ни одсуство боја не нуде могућност да се свет одупре „анђелу уништења“, лажима или нади која, како се види у песми „Црвени певац лети ка пању“, нема смисла.

            Прави пакао и муке долазе, разуме се, након што човек умре. И ту линију смрти песник је повукао првим мотом збирке: „… јер смрт је неспоразум. Томас Бернхард“, док другим: „Оптерећен са две ствари, човек – сасвим сигурно – налази своје место у паклу. Које две? Лошим навикама и погрешним ставовима.  Сидарта Гаутама“ истиче границу између пакла на земљи и пакла након пакленог живота. И то на известан начин објашњава ефектан наслов. Живот је припрема или тренинг за смрт, али су животне недаће и патње само рекреација за оно што следи, а што је условљено „лошим навикама и погрешним ставовима“.

Животи и нису друго до нокат који се непрестано обнавља и расте и непрестано реже, круни и претвара у прах, како се имплицира једним од најупечатљивијих стихова збирке: Истурпијали смо свој живот („Стене“). Оно што постаје упитно читањем песама јесте да ли су животи свију нас само канџе на прстима неког потенцијалног „анђела уништења“ или на прсту неког Диониса, па чак и „Момаклије“, овенчаног виновом лозом. И зато делује да је лирски субјект заробљен у „рекреативном“ брзом ходању или вожњи бицикле уназад, а једини излаз можда може бити вољни моменат окретања ка напред:

када престанеш ићи стално уназад

напред и напред унатрашке

са сировом бакљом у једној

тупим бодежом у другој руци

потпуно сам

позваћу те онда

казала ми је

испливаће

зарђали штит/мач

са калдрме Ада Кале („Нула деветнаест“)

Тај вољни моменат, дакле, може вратити изгубљено, потопљено, нестало, и успоставити „фиксну“ вредност, оличену у позивном и поштанском броју 019 за градове источне Србије (Неготин, Кладово, Књажевац и Зајечар). То „Нула деветнаест“ је позив за успорење, повратак и гледање свима у очи, било да су гавран из песме „Анђео уништења“, двоглави песник: дајте ми га тако двоглавог / у очи да му погледам / јесу ли и оне јанусовске („Двоглави“) или сопствени унутрашњи свет: око је видело у себи (довољно) („Легенда“).

            Сва снага поезије Саше Скалушевића Скале, чини се да је у окретању броја који може повратити равнотежу животу. Сва снага поезије лежи и у Дионису, његовим виноградима и енергији обновивости, из које се потенцијално напаја и наш песник.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.