Mirjana Dimitrijević: U zatvoru

Sedim sama. Prija mi samoća, nemojte misliti da mi ne prija. Štaviše, baš uživam u svojoj samoći. Niko mi ne treba, šta će mi ljudi? Šta će mi čitav ovaj blesavi svet koji ne zna kuda ide?!

Samoj sebi sam najviše potrebna. Neću nigde da izlazim, neću nikome da se javim. Pustite me, ljudi, da uživam u samoći! Tako ste me razočarali, svi vi! Da, i vama se obraćam, moji dragi čitaoci! Duša me boli od vašeg nerazumevanja, lažnog saosećanja, pretvaranja kako vam je stalo do mene. Ako vam je zaista stalo do mene, ja sam kraljica Engleske! Da, da, idem da stavim krunu, pa da se pravim važna. Jer ja jesam važna, važna sebi u ovom ludom svetu.

Eee, neću ni internet da palim! Koliko je sve to dosadno, lažno, bez originalnih ideja?! Pih, šta me se tiče ona moja prijateljica koja se stalno fotka na gradskom trgu? Hmm, ona misli da je nešto važna, šta li je? Bože, s kim ja živim?! Zašto se ranije nisam zatvorila, već sam trpela tuđe gluposti i strele zla? Aaaa, gotovo je sa tim! Više me ič ne zanima šta je ko napisao i okačio na Fejsbuku, Instagramu i drugim kobajagi društvenim mrežama.

Čujte ovo! Društvene mreže? Kako da ne, svega tu ima osim društva. To vam ja kažem na osnovu svog velikog iskustva. Ovaj kači ovo, onaj kači ono… Ej, bre, šta me se tiču vaše fotke?! Ionako se ne viđam sa vama, pa ne znam koliko glumite za oskara. Kao vi ste nešto bolji od mene? Od koga bre bolji?! Uuuu, čim upalim internet, a ono iskaću fotke kobajagi srećnih ljudi sa bebama i decom, sa prijateljima na žurkama, putovanjima, na poslu… Izvinite, jeste li vi zaista srećni? Stvarno, ali najstvarnije volite svoju bebu, koja ume da cmizdri i da vas budi noću? Ludo ste se proveli? Imate posao iz snova? Ja tu sreću u svom pišljivom životu ne vidim. Koga, bre, lažete, ljudi?!

Koga ja uopšte pitam? Valjda ove bele zidove za koje bih više volela da su crni. Oni ćute i ćute. Sedim u tišini i pijem kafu bez šećera. Pazim da se ne ugojim, pa mora tako biti. Ček, ček, neko je pokucao na vrata. Hmm, da li da otvorim? Ma bolje da se pretvaram da nisam tu. Da, to mi je najpametnije.

– Ima li koga? – Neko kaže, a ja ćutim kao ovi zidovi oko mene. Čujem kuc, kuc, kuc više puta kao da mi neko kucka po glavi. Jedva sam čekala da to prestane, pa da uživam u tišini svoje predivne samoće.

            Kucanje po vratima je prestalo, a izgleda mi kao da je posetilac otišao. Otišao je kao svi drugi što su otišli iz moga života. Bez borbe, bez milosti i izvinjenja. Svi su odustali od mene, pa tako i ja od sebe. Često razmišljam o smrti, neću da vas lažem. Ah, kad će ta smrt više da dođe? Majke mi, više ne mogu sa sobom. Tišti me krivica za grehove prema drugima, ali i za mržnju drugih. Više se ni svojim roditeljima ne javljam. Osećam se tako besno jer su me i oni izdali, a u njih sam najviše imala poverenja.

Sećam se kako sam kao dete bilo naivna, tako bezazleno srećna i mislila sam da me drugi vole. Dobro, lažem vas. I kao dete sam bila usamljena, uplašena i namrgođena. Detinjstvo mi je prošlo na putu od kuće do škole, pa od škole do kuće. Jao, kad se setim one bezobrazne dečurlije koja me je zezala i zezala zato što sam bila drugačija! Oni su za mene demoni prošlosti od kojih bežim. Ne terajte me da se sećam svoga bola, molim vas!

Pitate me za ljubav? Ma koja ljubav! Evo, jedan dečko sa Fejsbuka me je pozvao na žurku, ali mi se ne ide. Mislila sam da idem, ali nije to za mene. Šta treba?! Da se sekiram šta da obučem ili nedajbože da idem po štikle i da izigravam kraljicu mature? Ne, ne, ne i jedno ogromno NE!!! Malo mi je žao jer mi se dečko sviđa. Stvarno sam mislila da mu se udvaram, ali neeee! Kako bi on mene ovakvu trpeo kada ja samu sebe ne trpim?! Baš šteta, želim mu puno sreće sa drugom curom. Zapravo, koga ja lažem? Pa, ja čak i ne znam da li mu se sviđam. To što mi je lajkovao nekoliko objava na Fejsbuku ne znači ništa, zar ne?

Pa da, evo da se pogledam u ogledalu. Oh, kako izgledam kao da se nisam šišala sto godina! Hmm, nema veze. Ionako nigde ne izlazim. Šteta što ova epidemija sa koronavirusom nije duže potrajala, sad moram da smišljam izgovore zašto me nema nigde, pa ni na društvenim mrežama. Stvarno se nadam da će ponovo korona zavladati kao kraljica na ovim prostorima. Neka ljudi vide kako je u kućnom zatvoru lepo i mirno bez straha da će ih neko povrediti. Zašto rizikovati kad je život suviše kratak? Suviše kratak da bismo patili zbog tuđe gluposti i zlobe.

Uuuu, kakav ples, kakve žurke, kakve bebe i deca, kakva putovanja, kakav sadržaj na društvenim mrežama, kakav posao, ma kakvo učenje?! Ništa me više zanima, hoću da uživam u samoći! Ovaj beli zatvor je kao stvoren za mene. Živeću dokle moram, dokle hoću, dokle mi se ne smuči. A čisto sumnjam da će mi se smučiti ova samoća.

Gledam sa terase dole gde ljudi mile kao mravi. Kad bi oni znali kako je meni gore, a stvarno mi je gore svakoga dana sve više i više. Neću danas da se ubijem, možda sutra. Da, sutra je novi dan za nove bolove i gubitke. Ma kakve pobede, ne lažite me!

Ponavljam kako me ništa više ne zanima. Sedim sama. Prija mi ova samoća, baš prija kao nikada do sada. Ostavljam da mi ove misli odu bez tragova na papiru zato što neću svoje tragove na ovom svetu.

Neću da radim, da učim, da putujem, da se borim i tako dalje…

Neću. I tačka! 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.