PESNIKINJA, POPUT RUŽE U RUŽIČNJAKU SNOVA

Zorica TIJANIĆ, Bluz za Auf Wiedersehen,

IZDAVAČ: Neopres publishing, Beograd, 2020.

PRIKAZ KNJIGE: Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ 

„Ako jezike čovečije

i anđeoske govorim, a ljubavi nemam,

onda sam kao zvono koje zvoni,

ili praporci koji zveče.“

(Prva poslanica sv. Apostola Pavla Korinćanima)

            Zorica Tijanić (1971, Đakovo, Republika Hrvatska), koja živi i radi u Beogradu, oglašava se svojom petom knjigom poezije „Bluz za Auf Wiedersehen“ – Do viđenja tugo, u kojoj obilje Reči Ljubavi „zveči“, kroz za/sanjanu tišinu bele boje, kroz čežnjivi plavi san, kroz obgrljene poglede  na ušće Dona u Azovsko more… Vrata Kavkaza… / Bela noć u zagrljaju tišine. /  Promiču pahulje Azovskim morem… /  Rostov na Donu otvara vrata mojim čežnjama.  / Tvoja mi duša kao ruska  zima svira balalajku…  / Stepska je zima. / Bela je noć… /  – iz pesme Rostov na Donu

            Pesnikinja nalazi svoje JA, kroz  stihove  / … Ali zapamti /  Uvek ću da te volim / Kad najmanje se nadaš /  Nekom će zaploviti oblaci beli. /  – iz pesme Bluz za Auf Wiedershen

 

            Lirski, misaoni sadržaj ove knjige sastoji se iz tri zaokružene celine:

 

            Campani Immportali

 

            Bluz za Auf Wiedershen

 

            Ljubav u doba uspomena

 

            Pesme u ciklusu Campani Immportali  (Besmrtna zvona), pisane su po kazivanju Pesnikinje 2016-e godine, u periodu njenog života kada je želela da neke stvari „vaskrsnu“, jer su i te kako u njoj bile žive…

            Ovaj naslov asocira na naslov romana Ernesta Milera Hemingveja, „Za kim zvono zvoni“, u kojem je Hemingvej, između ostalog, napisao: „Nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe i svaki čovek je deo kontinenta… Deo okeana…“

            Zorica Tijanić je  svome delu kontinenta i svome delu okeana, kada je počelo da se ponovo rađa sunce, poželela da „bluzu“ (tuzi), kaže: Do viđenja! Nizale su se nakon toga druge pesme, u nekom drugom raspoloženju, da bi na kraju došla do poslednjeg ciklusa – Ljubav u doba uspomena. Svaki od ova tri ciklusa pevanja vodi ka optimizmu, ljubavi, sreći, ostavljanju tužnih trenutaka. Prvi ciklus je zatvoren tihovanjem, sa elementima buđenja, zvona kao vaskrsnuća… Kroz Spomenar uspomena,  pronosi Život i umetničke darove, što je ispunjava osećanjem veselosti, jer Stih je i njeno veselje.  

            U pogledu Pesnikinje je snaga plavog  Urala i Tihog Dona. / … Predajem srce da  / otvori nebo. / Tebe o prah raspe /  po zemlji što tajnu ćuti / korakom niz Tihi Don. / –  iz pesme En passant

            U mislima joj je i Mediteran … / isplovljava čamac što usidren beše privezan za mol /  pučina s tobom postaje jedina spona. / Pesme začinjene dostojanstvenom tugom, strpljenjem i mudrošću, kao usidren čamac, kao osmehnuta ruža u ružičnjaku, u kojoj mirišu latice na Poeziju, osvetljene mesečevom senom. Dovoljno je da se dogodi lepota… Želje umotane u stih, same se ostvaruju.

            Na samom početku knjige stoji Posveta, u kojoj piše i ovo:

            ,,Sve svoje čovek u sebi nosi, više od toga ne bi mogao ni poneti…

            Od lepoga zar je moglo lepše?

            U Zorici Tijanić postoji nešto drago. Postoji ispletena tajna nadahnuća, koju sa sobom nosi, što se videlo i osetilo davno…

 

 

Novi Sad,

  1. februar 2020.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.