U PROZI O PESMI

TEKST I FOTOGRAFIJA

LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ

15. 08   7. 46 AM

   Pesma je njenom tvorcu vid terapije (bar, tako se čini). Iznenadi svojom  najavom, ali lek nije još gotov, već mora da se pripremi. Sastav mu je nepoznat, a čak se ne zna ni osnovna formula.

   I onda, pesnik počinje traganje.

   Ponekad ide lako, samo po sebi, logično i jasno. A nekada traje iscrpljujuće dugo, možda se istraživanje čak nikada i ne završi. Jednostavno, prekida se rad i to treba prihvatiti.

   Zašto?

   Iz jednostavnog razloga, što to nije pesma tog pesnika To je pesma nekog drugog pesnika i ona očekuje baš njega. Međutim, tu se događa i nešto, posebno neobično.                    Pesnici su uporni. Ako je pesma započeta, mora se i završiti, bez obzira da li će imati smisla, kada se uobliči. Ali, u svakom slučaju, bolja je i bilo kakva pesma, nego ona zanemarena, napuštena. Pesnik se, bez obzira, nikada neće nje odreći i smatraće je svojim neuspehom. Vraćaće će joj se, koliko mu vreme dozvoljava, duboko neispunjen, što svoju zamisao ne može da izvede do kraja. Započetoj pesmi, jedino preostaje: da čeka.  

  Zašto se pesnicima događa da pesmu ne mogu da okončaju? Ona, ostaje u njima,  jer,  onoga momenta, kad počnu da pišu novu pesmu, oni već imaju osnovnu iskru koju slede, ali, koju nažalost, iz nekog, bilo kog razloga mogu uvek izgubiti (u literaturi: sindrom izgubljene misli / reči / rečenice). Da li im je nešto drugo skrenulo pažnju ili su jednostavno zaboravili, svejedno je.

   Nezavršena pesma ostaje takva – kakva je. Bez  svoga kraja.

   Zauvek.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.