GEOPOETIKA BEOGRAD – 2018. PRIKAZ: ŽIVKO IVKOVIĆ
U nizu svojih veličanstvenih priča, isprekidanih pa nadovezanih, Smitova često koristi onu ‘nije baš lako pisati ni o čemu’ (tako je rekao neki kaubojac), a da pri tom ipak napiše mnogo toga, više negoli bi inima to pošlo za rukom na nebrojeno stranica. Naslov kreće uvodnim drim redovima, prizorom toliko upečatljivim, nama starijima ne manje stranim (jer smo odrastali uz vesterne), uz sedećeg kauboja na tremu (nejasno je samo da li sa travkom medju zubima) i nezaobilazni šešir zabačen visoko iznad čela pa onda oborenog do očiju i samo njegovim, u daljinu dobačenim pogledom. Uranja Smitova i u šezdesete, misli okrenutih izabraniku svoga srca, Fredu Smitu te odluci da se sa njim preseli u Detroit. Da, ko je proživeo kao Smitova i ima se prisetiti svih onih detalja i epizoda iz tog, svog, pa sad, da li se tu radi o nezaboravnim, tužnim ili gotovo nebitnim onim, je individualno. Suprug Smitove, Fred, je, nekako sam stvorio takvu sliku, imao tu oslonac ulogu u zajedničkom im životu. Smitovoj su mnogo značila mesta za koja se ini nikada ne bi odlučili prisetiti se, a jedno od takvih je svakako i zatvor Sen Loran di Maroni – Francuska Gvajana. Zaintrigirana od ranije valjda, pročitanom onom ‘Dnevniku lopova’ autora Žana Ženea, čvrsto je odlučila posetiti pomenuti zatvor, tačnije zloglasnu kaznionicu na tom i poneti sa sobom kamenčiće iz zidova ili temelja objekata (tada već zatvorenog) koje bi poklonila autoru pomenutog naslova. Više negoli prihvatljivo jedno štivo, koje opija nadolazećim ali jednostavnim slikama, kojih, usput, ponekada i nismo svesni, pa, otuda valjda moje neizrecivo divljenje Smitovoj, mada, mirne duše isti mogu podvesti pod fragmenti iz njenog života ili (mogu i tako reći) autobiografski. Navikli smo na one, konvencionalne redove raznih autora uz potresne te isuviše žute prizore iz brojnih takvih, te nam, Voz M Smitove nekako dodje kao novootkriveno ostrvo u nekom, još uvek neistraženom književnom arhipelagu, skrivenom maglom te konačno obznanjenom. Jezik pisanja autorke i nije toliko van onih, ustaljenih tokova književnih, ali, destinacije, dogadjaji, likovi itd zasigurno su u vrhu autentičnosti i tu joj se zbilja mora odati priznanje. Štivo kontra onim očekivanim svrstava Voz M na pijedestal izuzetnih. Proza Smitove je nekako nenategnuta, opuštajuća sasvim je, time prihvatjiva bezrezervno, nema tu ne znam kakvih zapleta i teško shvatljivih raspleta. Elis O K’if iz Guardiana u svom osvrtu na naslov (bek korica) i kaže da je čitanje ove knjige uranjanje u um jednog umetnika dok Bajac piše da je ovaj naslov putovanje po njenoj vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životima njenih bližnjih, i to je sasvim tako. Uz moj bek na O’Kifa, i, ono, čitanje bilo kog naslova je uranjanje u um (pa, koliko toliko) autora. Smitova piše specifičnim proznim, ali, lako shvatljivim i pri tom nekako uzvišenim književnim slovom. Interesovanje njeno za Žana Ženea, frustriranog iz razloga neostvarenog sna (nije uspeo u želji onoj, postati kažnjenik u već pominjanom zatvoru) i potreba njena da mu to nadoknadi barem donošenjem kamenčića iz tog je sasvim slika ličnosti i umetnice. Začaranost vidjenim je nju sa Fredom zadržala na tom, uz neposećenu plažu koja se pružala do u nedogled uz njeno, ono, da je na savršenom mestu za ostvarenje nikada dosanjanog sna, vlastiti kafe na istoj ili sličnoj barem. Trgne se potom iz polusna, prekida drim taj, jer, vlasnik kafea u kom se nalazi takodje namerava otvoriti takav jedan (negde u Njujorku), te mu ona nudi nesebičnu pomoć. Izlaziti potpuno sama, sedeti u omiljenom kafeu, uživati u sporom i previse ispijanju naručene kafe ili pogledati omiljeni film u bioskopu ju je sasvim ispunjavalo, i to je ono, uživanje u sopstvenoj melanholiji, jednakoj uvreženoj svakodnevici koju ni za šta na svetu ne bi menjala. Ona je Morisonova vrata percepcije zamenila sopstvenom kapijom verovatnoće i spoznatim već, prisećanjima, fragmentima tim iz života koji joj daju odredjeni smisao, ispunjavaju je. Izvaci pojedini, vezani ponajviše za okruženje ali i porodicu, ostaju tako duboko urezani u biće Smitove, čine je posebnom, jer, mnogo joj znače te se tih ne želi odreći, priroda joj je takva, lišena je tamo nekih opterećenja. Ta trajnost sećanja kod Smitove je visoka, pridaje ona toj neverovatan značaj a što, usput, otkriva dušu njenu, konačno, sklapanje svog životnog mozaika i ne bi mogla zamisliti bez zaokružene, potpune veze sa već pomenutim sećanjima. Svoju ljubav prema malim kafeima, koji su joj nudili sve potrebno, te male udobnosti je i oslikala na poseban, svojstven joj način, bilo gde da je boravila, sebe je nalazila u tim, ovde posebno apostrofiranim prostorima i kao da je čula sebe u tihom šapatu, zaljubljeničkom nekom odnosu sa barmenima i inventarom u svakom. Život Smitove je prozaičan tako, pa je boravivši u Berlinu prošetala do groblja Dorotenštat i posetila grob Bertolta Brehta. Povremeno joj se javi i osećanje ono, kako su joj ruke prazne, kao stranice njenog dnevnika, što je uklopivo sa onim, nije lako pisati ni o čemu, a opet, toliko ispisanih tih, donosi poetsku onu, staklenu kuglu Smitove. Odaje tako utisak zadovoljne dostignutim, i to je primetno veoma. Sva je sreća da imamo, evo, Notne spise Geopoetike sa ne tako komercijalnim izborom naslova, na radost svih iz sveta rokenrola. Priča Pišljivi bob nam upravo donosi onu Peti i dokaz koliko je njoj zapravo malo potrebno da bi ostvarila taj potpun osećaj ispunjenosti (Bila su to mistična vremena, era malih zadovoljstava. Kada mi je bilo dovoljno da se kruška pojavi na grani drveta i padne pred mene, ili, znam da će se Mesec pojaviti iznad mog prozora, ali, ne mogu da dočekam). Ispijajući tako, egipatski čaj u kafeu Dante je, uz neizbežan saund sa radio aparata u takvim, prepoznala stvar White Weddding ali verziju nepoznate srpske grupe, da bi, potom čula ‘No One Wins It’s A War of Man’ – Nila Janga, uz dalje, ono, gde je nestao i ovaj dan, prisetivši se kolibe u Nort Mičigenu, gde su ona i njen Fred zatekli stari gramofon a na gramo disku tog singl ‘Radar Love’ grupe Golden Earing, koji su vrteli do besvesti. Knjigu o Dejviju Kroketu je, kaže, pročitala u osnovnoj školi ali u tajnosti (razred koji je pohadjala nije imao taj naslov predvidjen valjda kao deo obavezne lektire) ali se, na izvestan način identifikovala sa njim, jer je opisan kao jedan izrazito veseo lik koji je upadao u nevolje, izbegavao obaveze, šalio se itd, a otac njegov je govorio da ne vredi ni pišljiva boba (noćima sam razmišljala šta bi to moglo da znači). O zidnom satu, okačenom u jednom kafeu, Smitova razmišlja na temu vremena, te šta se pod tim podrazumeva, da li dobro shvaćena sadašnjost , neko neprekinuto vreme ili … Zar naše misli nisu samo vozovi koji prolaze, stoji u toj, pa sad, vezano za naslov ovaj (nagadjam naravno, šta drugo) izvlačim da je veza voza i misli ovde, ipak neupitna, sve u nadi da ću doći do dela koji mogu povezati sa naslovom. Pa tako, Voz misli – Voz M ili Train Mind – Train M ili je to, ipak, zeleni voz sa velikim M u krugu snovitog?!?! Autorka nikada nije prepustila taj put jednostavnosti koji redovnom onom čoveku gotovo da i ne znači, ali, taj je, za nju od suštinskog onog. Dostići nirvanu za nju i nije od preferencijalnog nekog značaja, te je stopiti se sa tim, monotonostima, putopisni vrh. Zadovoljstvo ispijanja po ko zna koje šoljice kafe u znanom ili ne prostoru je samo njeno, rekao bih, nedeljivo zadovoljstvo. Prisetih se Predinovog naslova ‘Druga žena u haremu’, njegovog oslikavanja predela i gradova u kojima je boravio, pomislih da tu ima neke sličnosti u pisanju, te njegove neugasle sklonosti ka vinima, kao i ljubav Smitove kada se radi o kafi. Detalj poput onog kada od izvesnog pesnika na dar za rodjendan dobija stari iznošeni, vremešni i gotovo nikakav kaput, joj toliko znači jer, navukavši isti, oseća sebe, svoj idnetitet usamljene, pripadnost grupaciji onih, sebi sasvim dovoljnih. Upravo je Smitova takva, čitaoci će se verujem poistovetiti sa njom, ono barem iz razloga, svet je sve manje mesto interesovanja za mnoge, uostalom, šta je to i preostalo za videti a vredno je, te da pri tom nije ukaljano, prisvojeno, prefarbano, preslikano, zloupotrebljeno, izmenjeno, porušeno, prekrojeno itd. Ne može se pobeći od njene ovde ‘’ Piću u čast ničemu’’, svesna valjda da svaki korak ide u susret tomu, te se izvesnost ničega nekako nameće. Sedeti, stvarati u predivnom ambijentu tišine i mogu samo povlašćeni poput Smitove, rečju, oni koji takav doživljavaju kao privilegiju. I japanska epizoda na mene ostavlja upečatljiv onaj, odlazak na grob Akira Kurosave (uz nekolicinu znamenitih) ali ću tu prepustiti čitaocima ovog naslova, konačno, sve što napišem i jeste iz razloga zaintrigiranosti takvih. Smitova je svoje poštovanje prema umrlim književnicima uvek iskazivala odlaskom na nj. grobove. Fotografije sa groba pesnikinje Silvije Plat je tako, negde zaturila, nikada ih nije našla, te je ponovo otišla na njen grob. Silivja, vratila sam se, tiho je, gotovo šapatom izgovorila, pomalo tužna što nove fotke i nisu ne znam koliko uspele iz razloga lošeg vremena ali i snežnog belila, te se vratila i treći put ali u pratnji svoje sestre Linde (Sedela sam tiho kraj njenog groba, svesna retkog, privremenog samo mira). Imamo ovde pristojnu sliku, bitničku onu, u Maroku, gde su, pored nje i drugi a svi su siročad bitnika (okupljali smo se uveče, čitali i diskutovali). Na koncu, u Tandžiru je posetila grob Žana Ženea, iskopavši rupu tek odovoljno duboku da u tu pohrani kamenčiće donesene iz zatvora sa ostrva Sen Loren, njemu namenjene. Kao dete je verovala da nikada neće ostariti, što i nije nepoznanica, isto smo svi razmišljali, ali, preko noći tako reći, svi ostarimo. I, kako je već pisala ovde, živela je u vlastitoj knjizi. Onoj koju nije planirala napisati, onoj u koju bi beležila prošlo i buduće vreme.