Kosa Pakuševskij: Ona radi u rudniku

Gledam je dok drema. Nežna koža lica, mir i spokoj mladog bića u trenutku predaha. Da nije kratke sivobele kose, blago ukovrdžane, umesto one duge mahagoni koju je imala do bolesti, ne bih ništa drugačije videla u toj slici, osim svoju lepu voljenu devojčicu. Bez obzira što su njena deca već velika,  ona je moja devojčica. Tu sam uz njenu postelju. Nešto je krenulo po zlu. Jedna operacija, pa druga, terapije koje ne daju rezultate, korona koja potpomaže vraćanju bolesti, pa opet terapije i prekid… Sad ide neka alternativa, neki biljni preparati, sila nekih podizača imuniteta, ide uz svaku bočicu i buđenje nove nade, ide i strah od novog dana i nove nemoći. A zvanična medicina ćuti! Jesu li zaboravili da je zovu, ili je sve, zbog korone, ostavljeno za posle!? Ima li vremena za to posle? Lete misli u tišini sobe, množe se strahovi i nepostavljena pitanja.

Budi se osmehnuta. Žedna je. I uvek, da joj mama doda vodu. Pije ledenu vodu iz frižidera. Pažljivo biram reči i govorim joj kako to ne valja, ta ledena voda i kako bi trebalo da se polako navikava na normalnu temperaturu vode, ona prstom pokazuje negiranje onog što čuje jer me ne vidi preko maminog ramena. Sve vreme u dnu njenih nogu leži Marli, američki staford, koji oseća promene u kući i da se ona, koja ume da se igra i da mazi najlepše, danima ne diže iz kreveta i ne vodi ga u igru, čak joj ni maženje ne pada na pamet. Kao da je sa njenim prestankom ustajanja, sve je bolno i sve je natčovečanski napor, tišina ušla u kuću i da nam kljuca u svaki damar opominjući nas da i disanjem remetimo njen kratki predah. Začuđuje me Marli. Odjednom utihnuo. Ranije nije dao nikom da uđe u kuću a da se ne ustremi i počne takve izlive ljubavi, da ljubi i balavi, da pokaže radost ponovnog susreta, da trči od jednog do drugog izvora radovanja, da motri na Macu dok slika, dok sklupčan leži na njenom mestu i da se iste sekunde, dok ona odlaže četkice, nacrta pred vratima, isturene njuške ka njoj, spreman da primi poljubac i da čuje: „Đuđo, ludice, kud si navalio!?“ Znao je da prestoji na prozoru, oslonjen na prednje šape, prav i ustremljen, po nekoliko sati, čekajući je da se vrati iz bolnice, i da nepogrešivo jurne na vrata kad njihov auto  pređe Skrapež i primakne se kući. Koji je to lovac ljubavi!? Koje je to čulo što zna ono što niko od nas ne sme ni da šapuće!? Iako sam se pitala, čiji je on najviše, jer četvoro ih je, odgovor mi je dao sam Marli. On diše njenim ritmom, tuguje i miruje kad boli napreduju, a verno krupno oko duboko iz sebe šalje senke koje nam ne daju da ga gledamo. Zna da ne sme više da se sklupča pored nje, zna da ne sme ni da je gleda oslonjen na krevet, onda se smesti na fotelju pored kreveta i ne mrda. Kad ga odvodim sa mesta, prilazim svojoj devojčici i pitam je da li zna da je bila najlepša beba u porodilištu, osmehom razoružavajućim me gleda i pokazuje, više pokretom glave nego rečima, da uzmem kremu i da je masiram. Drhti mi ruka  dok spuštam kremu na bolna mesta, a koje nije bolno, i krećem, najnežnije što umem, plašim se da će, kao prošli put viknuti: „Hej, tetka, pazi šta radiš tim svojim rudarskim lopatama!“, srećom ne viče ništa, nego traži još. Nastavlja mama, moja sestra. Njeni prsti su dugi, ona je medicinarka, ume, motaju mi se misli dok se smeškam zbog „rudarskih lopata“. Pričale smo o našim dedama, rudarima u Americi, i pravile šale odgonetajući otkud mi te šake koje nude zaključke da su celog života radile neki težak paorski posao, umesto što su držale olovku, šakama koje su umele da joj utišaju bolove, bar na kratko. I dok traje to kratko, ona priča: „Sanjala sam opet bajku i dvorište. I deki je tu. A mi svi sedimo pod krošnjom onog drveta, moćnog i čarobnog,  gde je ljubavi u izobilju uvek bilo, i preticalo, gde su se krofne jele iz one velike plave vangle, a lubenicama posle deki zalivao tu ljubav, i to onim bostanom od preko dvanaest kila, „ jer male lubenice i nisu bostan nego neki izrodi“, naučio nas je deki dok je sekao i dodavao parčekanje svakom od nas. Eh, da mi je sad činija onih višanja iz dedine bašte, ili bar bajkinog kompota eh…“ Uveče stižu višnje iz kompota, neko je čuo šta je Mara poželela, a stiže i lubenica, nešto manje od dvanaest kila, radosno se šire njene prelepe oči i dan odmiče u znaku mrvica radosti. Niko se ne pita gde nađoše lubenicu u sred aprila!? Jer, ljubav sve može, sve nađe i svemu daje najjednostavniji odgovor, da ništa nije od nje jače.

Gladna je. Opsednuta je hranom. Priča o bajkinim pitama, oblandama koje se seku po širini, i sa takvim parčetom se izleće u dvorište, dok god ih ima na stolu u zemljanoj sobi/okrečena ta zemlja, pod, belim krečom/, hladnoj sobi koja igra ulogu frižidera, o omaču koji je uz bajku zavolela i radovala se kad se isečen suši na stolnjacima po celom dvorištu, priča o zagrljajima i veli: „Znaš, tetkice, da mi se zavući u bajkina nedra, samo da me drži u zagrljaju, ozdravila bih, odmah!“ Govorim joj da je normalno što sanja stalno dedinu i babinu kuću podsećajući je da je u tom dvorištu prohodala i da, što da joj ja objašnjavam, studiralala je psihologiju, najranije godine određuju ko smo i šta smo kasnije, dok koračamo kroz život. Onda se, uz nadzemaljsku snagu, pridiže u polusedeći položaj, ne tražeći pomoć i počinje da peva glasno, jasno i obešenjački prelazi pogledom po sestri i meni: „Ona radi u rudniku i život joj nije lak/ i ne voli, ne voli muziku/ ona voli ritam jak!“ Ponovivši to nekoliko puta, saopštava mi da se, nada se, iskupila zbog „lopata“ i da bi bilo dobro da je opet malo izgnječim svojim nežnim ručicama. Sve tri nas zatiču ukućani nasmejane i odnose sa sobom radost. Brzo napuštaju poprište borbe za ljudsko dostojanstvo odvodeći Marlija sa sobom. Novu nadu u moć želje za životom, u moć molitve i iznad svega, moć ljubavi, svako izvlači iz sebe i svakodnevno očekuje neko čudo. Zato se život, van sobe Marijine, odvija uobičajeno i bučno. Gledaju se utakmice, prave se specijaliteti u kotliću i sa roštilja, odlazi se na kupanje i na pecanje, i uvek se Mari donosi prvi tanjir, najlepše, najmirisnije, prve trešnje, prve maline i kupine, prve šumske jagodice…  

 „Zašto sam se ošišala do daske, na nularicu, na početku studija?“, pitala si me pre neki dan. „ Bio je to moj bunt, moj vrisak, moja nepostavljena pitanja, moja tišina i moji odgovori!“ Priča onda kako je reakcija dedina bila nešto najlepše što je doživela, kako joj je rekao da će svako ko je popreko pogleda imati sa njim posla jer lepšu ćelavu glavu on nije video u svom životu, i kako je sad, kad joj je od terapije počela opadati kosa samo mislila na tu dedinu podršku i hodala ponovo bez kose neopterećena perikama, kapama, maramama na sto i jedan način…

Bolest! Jesmo li ikad dovoljno spremni da je prihvatimo, da joj racionalno priđemo, da vidimo šta čini nekome koga volimo, jesmo li svoji u bolesti!? Gledamo braću i sestre, našu odraslu decu, kako prate sestrinu bolest. Koliko tu zajedničkih uspomena istrčava na teren!  Smeh se začas zakotrlja i dobija na snazi. Deru se kolena na ulici,  ko je kome ustupao odeću, ko je pojeo najviše tašaka, a ko palačinki, ko je tamanio eurokrem, a ko lupom tražio mrvice masti na mesu i pravio venac po ivicama tanjira, kome je ujko bio najbrže prevozno sredstvo, ko je, ugledavši crnca, prvi put u životu, uzviknuo  „tetkice, ene, crnac“, ko je, ljubeći trudnu tetku, na Zlatiboru, svaku veče izgovarao „Laku noć, blate Malkoviću“…a rodila se sestra, ta sestra o kojoj ne pričaju kao o bolesnoj, nego prate muziku koju sluša i po tome prepoznaju kako je tog dana, pa kad sluša „ žute dunje iz Stambola“ i o „ Bibi iz Mostara“, pa Boru Čorbu kako „ bez nje ne može da diše“, onda lete poruke, strahovi se dele, suze kriju…    „ Devojko mala, pesmo moga grada“, u rano jutro odjekuje ova pesma sa Marijinog telefona. To sestra iz Izraela šalje dozu optimizma, naređuje Mariji da ustane i igra sa njom jer  bolest tu  nema šta da traži, i dodaje, da će, samo da sve ovo prođe, biti i pesme i  igranja, i da će ujna Marija naučiti njene sinove najlepše reči srpskog jezika i da će priča o „bem ti, bam te“/ tako su progovorili srpski mali Izraelci, tako su čuli naše psovke, i obojili svoje prvo leto u zavičaju svog dede i svoje mame/. Kako uzalud omiljena muzika poziva na akciju, Ina se povlači, ali ne odustaje. Maca tiho izgovara, prvi put: „Ona ništa ne shvata, oni ništa ne shvataju“.

Glas joj je sve tiši, zalogaji sve manji, gutljaji sve ređi. Jauci su dozvoljeni samo pred mamom i tetkom. Kako to uspeva, nemo se pitamo. Onda jednog dana počinje da priča kako će sve napisati i dati narodu na uvid jer…Šta to želi da se zna!? Ispričala nam je. Mrzi bolnice. „ Tamo nema emocija. Dođem sa brdom snimaka i nalaza i čekam u nekom podrumu. Čekaju mnogi slični meni. Sestra me najavljuje doktorima rečima „sad strava i užas, naučna fantastika, metastaze skroz, kako li je još živa“, druga me ispraća rečima „srećno, sve metastaze“, šalje me u Užice, pravo iz Beograda, da mi vade vodu iz stomaka, napolju je oko 40 stepeni, šalje me, a već sam u bolnici, zar ne vide kako mi je, zar im nije stalo ni malo, zar im je korona isprala mozak, zar su to oni plemeniti ljudi  koji su se školovali za najhumaniji i najvredniji posao…tako sam i sama zaradila koronu, u ordinaciji, gde su čekali i zaraženi i ovakvi kao ja…sve ću napisati… i posebno ću pisati o prevarantima koji sve leče dok se plaća, posle ih nema da ti objasne smeš li, ako ti nešto ne prija, preskočiti, smanjiti dozu, a pisaću i o divnim sestrama i doktorima koji su dolazili u moju kuću, rešavali me patnji, izvlačili vodu iz mene, dozirali lekove protiv bolova, dežurali do u sitne sata da dragocena tečnost iscuri u moje vene… sve ću, samo da se oporavim, napisati!“, govori mami i meni, najobičnijim, običnim glasom, bez tragova nemoći i patnje, i kazuje: „Prvo ću na Adu Bojanu, tamo da osluškujem tišinu i udišem čistu lepotu, a onda ću da pišem!“ Naša devojčica!

                                                                *** 

Luka je, na velikoj zidnoj površini, u dvorištu rodne kuće,  uradio mural. Gleda nas njegova mama, naša Maca, preko naočari, ozbiljna i blago osmehnuta. Mogla je to ona, i ozbiljno i osmehnuto, oko strogo i nemilosrdno dok stvara svoje ikone, savršene u svojoj lepoti u koju su utkane ljubavi vekovne postojanosti i pripadanja, i usne uvek spremne da pomaze osmehom i rečju. Tu je. Sa nama. Sa nama je i dok slušamo kako zvonko peva „Tropar svetom knezu Lazaru“. Kao slavuj. Solista u crkvi. Rokerka. Vasilija nas nudi kolačom: „Po maminom receptu“, kaže tiho, buntovna tinejdžerka, uvučena u svoju tišinu. A Nikola?  Grmi, ko zna po koji put, ono Čorbino: „Gde si u ovom dalekom svetu…“, a do mene dopire samo ono da ne može da diše bez nje, i da plače ko malo dete…

Marli. Čeka. Kad čuje auto, prene se i ubrzano se propinje i počinje da njuši sedište vozača, onda obiđe i onjuši i sedište suvozača. Lenjo se vrati u sobu i legne na njeno mesto. Ako neko u dvorištu kaže njeno ime, protegne se brzo i trči do prozora i osluškuje. Onda jedne noći, zavija, zavija, jauče i plače. Jutro posle, zovem ga: „Bebo, hoćemo li napolje?“ Ne reaguje. Ne jede. Hrani prilazi samo kad su deca sa njim. Noćno zavijanje se ponavlja. Sva hrabrost nestaje. Suze nesmetano klize i bol gospodari. Kad plače Marli, kad Marli plače…ja onda pomislim na ono njeno bećarsko pevanje „radi u rudniku…“ i tako se branim. Moja sestra. Mama! Bespomoćna, gledam tugu kako gospodari. 

One Response to Kosa Pakuševskij: Ona radi u rudniku

  1. Svetlana Sekulić каже:

    Priča koja nas ostavlja bez daha…prepuna jakih emocija, a opet jedinstvena po količini iskazane boli, patnje i nekog heroizma da se izdrži sve, uprkos svemu.Ljubav, empatija, humanost, plemenitost, hrabrost…samo su neke od poruka ove neobično tužne priče. Kako je kada gubimo najmilije, sunca naših ,,običnih, malih života?!“ Teško, preteško…neizdrživo, a mora se dalje…da bi se opstalo…i tako do skončanja. Pas, kao odani i najbolji naš prijatelj, ,,umire tiho“ sa svojim gospodarima…ni njemu se ne živi više u ovom surovom svijetu, lišenom emocija i uspomena, u kojem je samo novac ,,mjera svih stvari“, nažalost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.