Gde bih volela da sam sada, da li sam zadovoljna gde se nalazim?
Privlače me krajnosti, u većini slučajeva: što manje narušena civilizacijom, divljina, ali i prestonični grad, metropolis (posebno, onaj negdašnji, u istoimenom TV serijalu Bojana Bosiljčića o Beogradu.). Ako se radi o naturi, onda sam ipak, za bezopasniju i bezbedniju varijantu. A gde to ima? Potrebna je opreznost i to, ona najneophodnija pri izboru prirodnog ambijenta, Ovde, gde sam, osećaj da oko mene, na nevelikim rastojanjima, postoje mesta koja poznajem i gde sam ranije često odlazila, drži me u onoj primamljivo neizvesnoj mogućnosti, da svakoga trenutka mogu doneti odluku da krenem. Bilo u kom pravcu. Sve su to zanimljiva mesta i njihova neobičnost je različita, ali zajednički imenitelj im je: pogled. Dugo, godinama već, ovde provodim leta. Gledala sam kako se mesto razvija, menja, dolazi sve više ljudi, neki na letovanje, zimovanje ili na vikende tokom cele godine. Ima nas, koji smo se opredelili, zapravo, tu odluku su doneli naši roditelji, za boravak leti, ponekad i zimi, slobodnim vikendom, praznikom, s vremena na vreme, koliko su obaveze dopuštale.
Ima ovo mesto mnogo svojih osobenosti. Šume su uglavnom samonikle, i predstavljaju idealnu kombinaciju belog bora i (bele) breze. Da ne bude zabune, beli bor se tako zove, ali nije beo Neverovatno je nama, neupućenima, kako se i na nekim goletima, pojavljuju samoinicijativno i istovremeno. Estete bi svakako bile na strani ovog fenomena, ali dendrolozi, biolozi, fitolozi, a inženjeri šumarstva, sigurno imaju naučno objašnjenje. Nisam toliko radoznala, ne interesuje me zašto je. Mnogo mi je važnije, kako je? Romantično je, ali meni posebno zanimljivo što neprekidno hodam, istovremeno: stepom i tajgom. Listopadne breze su organski vezane za šumovite ravnice, četinari su neprocenjivo blago tajgi. Čas sam u Makinovoj Saranzi, prati me pripovedanje o odrastanjupod ljubičastim nebom Sibira. A neposredno, potom, pratim istraživanje i traganje Crnjanskog o sudbinama ljudi kroz Seobe, koji su preko negdašnjeg, iščezlog Panonskog mora krenuli ravnicom i stepom, u pravcu gde ih je čekao plavi krug i u njemu zvezda.
Otiskivanje u svet sopstvene mašte neće nedostajati nikome, ko se nađe u predelima lepotica – breza i stamenih borova. Tonuće i izranjati preko padina, gubeći se u šarenolikim i živopisnim pogledima sa vrhova: Kraljev sto, Crni vrh Golubac, Velika pleća, Ljuti krš ili jednostavno Vidik, koji pored, jednog prihvaćenog može biti i vidik sa bezbroj drugih, neobeleženih i neimenovanih uzvišenja.
Nostalgija za onim vremenima nenarušene divljine su ostaci bistre rečice Crne Kamenice, koja je proticala kroz centar, a uspomena na nju je pokriveni most, koji neodoljivopotseća na film Mostovi okruga Medison i na onu neiskazivu i neiskazanu ljubav, za gledaoce zapamćenu, kao da je odista stvarna, između glumaca, Meril Strip i Klinta Istvuda.
No, drveni mostić vodi do crkve posvećene zaštitniku ovoga kraja, Svetom Pantelejmonu. Prolazi se pored česme, sagrađene od betona sa vidnim natpisom o ispravnosti vode, koji se često menja. Tu je i vozić koji saobraća između dva vidika. Vremenom je u ovom izletištu ili vazdušnoj banji, kakogod, sve minijaturizovano, objekti se grade tako da ne narušavaju osnovni reljef i potsećaju kao da je za decu pripremljeno, iako ima prostora i širine u izobilju. Da je tako, primećeno je mnogo ranije, pa se filmska ekipa uputila u savršenu divljinu, ambijent kao stvoren za srednji vek, podignuta je spoljna fasada dvorca, eksterijeri su snimljeni, a da niko nije ni obratio pažnju, kao što je i sasvim slučajno zabeleženo u biografiji poetese Desanke Maksimović, kratko spomenuto, gde je jedno leto provela sa poznatim slikarskim parom Križanić, sa kojima se viđala u Parizu. Živojin Pavlović je poznavao ljude ovog kraja, družio se i pisao ponekad o njima. Sada letuje i naravno, piše, a šta bi drugo, konačno, potpuno na slobodi, Dragoslav Mihajlović. I prima neopravedno zakasnela priznanja, dokazujući sopstvenim primerom da je pravda spora, ali dostižna. Vesna Čipčić se smatra meštankom, jer kada je došla, gajila je povrće i cveće u bašti, za kućne potrebe. Ranije se, često u žestokom obračunu sa suprugom, u teniskom meču, mogao videti Vladeta Janković. Naučni istraživač i fizičar, Vlada Ajdačić je pasionirano lovio potočnu krkušu, srodnicu pastrmke, provodeći od jutra do večeri u ribolovu. Miki Manojlović se ne pojavljuje, ali se zna – gde je. Nekada je Neda Arnerić dolazila, uglavnom van sezone. Stevan Raičković se šetkao sa prijateljem, uz obaveznu cigaretu i sedeo u jedinom restoranu, zvanom Teksas. Letovao, snimao, sakupljao podatke i sve je pedantno, dugi niz godina beležio i objavio u svojim knjigama, Božidar – Boka Loma. Održavao se i Narcis bal, u proleće, kada bi se zabelele i mirisale livade od narcisa, birala se lepotica. Jedne godine, održano je i takmičenje mladih pesnika. Ravnopravni pobednici su bili Radomir Andrić, Zorica Arsić, Vladimir Andrić, Milosav Slavko Pešić, Ljubiša Ristić, Milovan Vitezović i Ljiljana Pantelić. U žiriju su bili Zvonimir Majdak, Branislav Petrović, Božidar Šuica, Ljubomir Simović i Zoran Joksimović. Pišući o kasnijim opredeljenjima mladih pesnika, budući da se nije setio, ko je bio još jedan dobitnik, M. S. Pešić je svoj članak nazvao: Osmi putnik.
Put se dugo nije izgrađivao, posle starog, pušten je u saobraćaj novi, koji trenutno menja trasu i popravlja se.
Ustvari, zašto sve ovo pišem? Zato što je i mene, na neki način, ovo mesto zarobilo. Priznajem, postala sam zavisnik, čim krenu lepi dani, evo i mene sa ostalim nomadima, menjam stalno mesto boravka. Leto je bilo je darežljivo, kako sa sunčevom koronom (do 40 stepeni), tako i sa neželjenom koronom alias Kovid 19. Zaboraviću na tu pošast, zaroniću punim plućima, tu gde sam i gde je dobro, čak i danas, kada se jesen najavljuje. Hladno je, kišno, maglovito, ali ništa ne smeta. To se od jednog uzvišenja na 1150 metara nadmorske visine i očekuje.
Dolazeći, jesen lagano počinje da bira tople nijanse boja svakom listu za njegov jedini let, ptice selice naveliko u pripremi za duge prelete, poneko se šeta, neko sedi i gleda kroz prozor, bilo koji, u bilo kom objektu u kom se zatekao, neko slika, neko čita ili piše,sportski timovi rade pripreme, deca se rekreiraju, a ostali anonimni i slobodni, treniraju život na duge staze i smelo gaze, idu dalje, iz časa u čas, dok dani neosetno dolaze i bez zastoja prolaze…prolaze…prolaze…
A sada, gde sve ovo pišem, možda je na obroncima planine Maljen…? A možda i nije, jer sve je relativno, pa i ovaj trenutak, koji je već proleteo mimo, a da nisam stigla ni da uputim pozdrav onima koji nisu izgubili strpljenje da ostanu sa mnom do kraja (ovog zapisa). A ja sam još uvek ovde gde sam bila na početku. Jer, hteli to ili ne, moramo negde biti.
Divčibare, 22. septembar 2021.
(Odlomak iz autobiografskog romana ALL INCLUSIVE)