Tag Archives: Stevan Šarčević

Stevan Šarčević: PROLEĆE

Hostel „Jasmin“ je rupa, ali mu možeš sa perona pljunuti na vrata, što mu daje prednost u odnosu na ostala svratišta namenjena jednodnevnoj ljubavi. Jelena me svaki put sačeka na stanici i zagrljeni prošetamo do „naše“ sobe. Po ulasku tamo,

Stevan Šarčević: DAH LOKOMOTIVE

    Zovem se Adnan, ali više volim da me zovu Pilot Astrogator. Ja sam vrh vrhova. Živa legenda. Jedini čovek koji ima sva znanja potrebna da se Interstellar Express održi na kursu. San dečurlije iz predgrađa. Predmet zavisti i ogovaranja.

Stevan Šarčević: ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU

Godine su prohujale, a srce kao da je postalo kamen. Predugo sam bežao od istine da čudovišta prošlosti ne nestaju, već uporno čuče po mračnim uglovima i senovitim raskršćima, sa namerom da me zaskoče kad se najmanje nadam. Nema drugog

Stevan Šarčević: NOĆ KAD SAM SE VRATIO

Te noći, dok je ulična svetiljka pred kućom nesigurno treperila poput oreola razapetog sveca, preskočih trošni zid. Učini mi se za trenutak da ograda ne bi trebalo da bude ovakva. Koliko juče smo je ofarbali, novu i tek podignutu. Zakoračih

Stevan Šarčević: IZA PANSIONA

Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem. Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok

Stevan Šarčević: OLUJA ŠTO DOLAZI

Mi dižemo čelo, kročimo smelo i čvrsto stežemo pest! Niko se od žitelja varošice nije mogao sa potpunom preciznošću prisetiti trenutka kada se to zapravo gospođa Karamarković tako nenadano prozlila. Nikada se niko nije zapitao šta se to promenilo u

Stevan Šarčević: MONSTRUOZITET

Otvaram oči i vidim razbojište – leševe pobijenih krvopija razmazanih po belini plafona. Trenutak kasnije poslednji Mohikanac se budi ispunjavajući sobu izluđujućim zujanjem. A soba? Pusta, neuredna, dosadna… Muška soba! Novac okreće svet. Jah… Ali ovde se ništa ne vrti.

Stevan Šarčević: BUĐENJE

Taka-Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka… Budim se nozdrva prepunih oštrog zadaha sagorelog ugljena i sa metalnim ukusom u ždrelu. Leđa me bole od neudobnog položaja u kome sam zaspao. Oko mene je mračno, ali u povremenim bljeskovima nazirem

Stevan Šarčević: SA DRUGE STRANE NOĆI

Večeras obuci najsvečaniju haljinu. Gume proklizavaju po zaleđenom putu i možda ovoga puta neću stići. Ipak, ti nastavi i ne brini. Doteraj se i budi najlepša. Kao što to i treba da bude, jer znam da ne želiš da zaplačem.