Boris Nad: Iran

BOGOVI

Predug zaborav ih je unekoliko promenio.
Odviše dugo su boravili daleko od ljudi.
Odvikli su se od ljudskih strasti i niskih želja.
Kada su se vratili, bili su drukčiji.
Behu gluvi na molitve, neosetljivi na žrtve.
Na njihovim licima igrao je hladan plamen; nebo dobi boju krvi prolivene pod oblacima. Njihovi koraci pretvoriše gradove u ruševine. Vatrene pečurke progutaše noć.

IRAN
Crno znamenje, crne marame.
Kohorte ratnika u crnim haljinama.
Sev čelika, vitez koji jaše poljem, trpeći podsmeh vrapca.
Čobani i njihova stada, raštrkana po visoravnima. Njihovi sinovi steći će slavu u bitkama. Pohrliće pustinjama i neznanim zemljama preko visokih gora kao ono jato od trideset ptica Simurga što leteše bez predaha sve do kraja sveta.
Ljutiti car je bičevao more, vojske su sledile njegov mig, ali tada već beše kasno; carstvo se osipalo, ispod dnevnih događaja jasno se naziralo nadiruće rasulo. Intrige i preljube zacariše dvorovima. Naložnice, kurve kneževa, zavladaše slavnim gradovima i pokrajinama. Vladaše svirepo, u razvratu i krvi.
Tako zaboraviše na Zaratustru i na sveštenike koji se klanjahu vatri.
Zaboraviše na orla i na zmiju, i na svete i starostavne knjige, u kojima se boriše Ormuzd i Ahriman, svetlost i tmina.
Na reči Ahura Mazde, oštre poput strela, i satkane od plamena.
To potraja nekih hiljadu godina. Sve dok jednog dana iz pustinje ne izroniše poklonici jednog drugog proroka, pod polumesecom i zelenim barjacima, a Iran ne prigrli njegovu veru u jednog, svemogućeg i nevidljivog, boga.
O, iščezla slavo drevne rase! Bedemi i prosjaci, crna tamo stoleća. Zidine i carstva, usamljene tvrđave, koje kruni vetar, oštri mačevi i žuta prašino godina.
Ti ćeš ustati u novom ruhu.

CRNA JEDRA
Crna jedra na trošnoj lađi.
Nisi ovako zamišljao kraj puta. Nadao si se da će neko da te čeka. Izgubio si svoju crvenu nit. Zalutao si u lavirintu. Pomišljaš da je sudbina poruga. Putovanje ionako više neće trajati dugo. Ti si sanjao zagrljaj Arijadne i bes Minotaura. Sanjao si bronzani mač u snažnoj ruci. Nije ti još mnogo ostalo do kraja. Gledaš svoj odraz u ogledalu. Vidiš lice pod pepelom. Tvoj život bio je greška. Gledaš u mračne oblake.
Čekaš oluju koja će da ga spere.
——————————

Boris Nad, rođen u Vinkovcima, Slavonija, 1966. Studirao u Zagrebu i Beogradu, diplomirao na Beogradskom univerzitetu. Od 1994. godine objavljuje eseje i članke u domaćoj periodici (Pravda, Ekonomika, Javnost, Država, Pogledi). Prozu, poeziju i eseje objavljivao u Književnoj reči, Zbilji, Sveskama, Savremeniku, Književnim novinama, Srpskom listu, EVROPI nacija, UNUS MUNDUSU, Tragu, Zenitu, Letopisu Matice srpske, Gradini i Politici.
Bio je član redakcije Književne reči i redakcije Zenita, sada je član redakcije UNUS MUNDUSA.
Časopis UNUS MUNDUS (br. 23-25 Niš, Niški kulturni centar, april 2007.) štampao je tematski blok sastavljen od tekstova autora pod naslovom Nova Itaka (Kraj noći).
Do sada je objavio sledeća dela:
Vreme imperija, (Beograd, „Rivel Ko“, 2002), izbor (geo)političkih ogleda;
Gozba pobednika, (Beograd, „Žagor“, 2005), kratki roman s epsko-fantastičnim sižeom;
Nova Itaka, (Niš, UNUS MUNDUS – Niški kulturni centar, 2007), izbor eseja, pesama, priča i kratkih proza;
Ideja centra 1 (Otkrivanje Hiperboreje) i Ideja centra 2 (Između Raja i Pakla), (UNUS MUNDUS, br. 29 i 31, Niš, Niški kulturni centar, 2008);
Nemi bogovi, (Beograd, „Žagor“, 2008), kratke proze.