1.
Joani Martinez je kubanska blogerka. Njen blog se zove „Generacija ipsilon”.
Ali biti bloger u Kubi nije tako jednostavno. To je neka vrsta zone sumrake, i veoma je mračno u kubanskoj blogosferi.
Još nije svanulo.
Blogovati u Kubi, skoro, da je opasno po život! Obično blogovanje, pisanje o svemu i svačemu je iz nekih razloga nepoželjno u Joaninoj domovini.
Kralj Pajaca jedva da u to veruje. Ali, ipak, veruje. Nije on baš toliko glup i neobavešten.
2.
Kada bi Kralj Pajaca bio kubanski bloger ne bi mu bilo lako.
U sajberkafeima sat internet veze košta četiri evra. A i sami znate kako sat vremena brzo prođe kada si na Netu. Prosto protrči!
Zato kubanski blogeri svoje tekstove šalju elektronskom poštom prijateljima u inostanstvo.
O čemu pišu kubanski blogeri? O gužvama u gradskom prevozu, o nevoljama sa nabavkom na tačkice… Dakle, o svakodnevnom, prozaičnom životu.
A zvanična vlast u Havani u svemu tome vidi neviđenu opasnost.
Svet klizi u propast…
Po difoltu, Kralj Pajaca bi trebalo da bude na strani blogera. Čak i kada pišu o takvim glupostima kao što je svakodnevni život.
Ipak, nešto je saznao o kubanskim blogerima. O onima iz SAD, na primer, baš ništa! Ili o engleskim, francuskim… nemačkim blogerima… Oni nikome nisu važni.
A opet u svemu tome svaka Joanina reč se pažljivo pročita dok o beleškama Kralja Pajaca niko ne vodi računa. Blesavi Kralj opet napisao neke svoje gluposti! Ko će to da čita?!
Tako da neko (čitaj: vlast) u Kubi opako promašuje zabranjujući blogerima da pišu i da imaju pristup Internetu.
Ne vide šta se iza brda valja…
Nešto što će ih baš tresnuti po glavi.
3.
Evo me za računarom! Mada se na fotografiji vide samo ruke, znam da sam to ja, Kralj Pajaca! Beogradski bloger.
I, šta me okružuje? Šolja sa čajem, tacna sa keksom, čak dva pakovanja papirnih maramica. Onda plastična kesica u kojoj su „kafetin“ i „naproksen“, pa ovogodišnji stoni kalendar…
Centralni deo stola zauzima tastatura.
Levo od mene je nenamešten krevet.
U levoj ruci držim komad keksa. Desna je nad tastaturom.
U desnom uglu fotografije je monitor.
Puno je detalja, ali objektiv foto-aparata je neumoljiv. Nepodmitljiv. Sve ih pamti, beleži…
Podloga za miš – i ona je vidljiva, delimično. Plava je… Na njoj piše „Verbatim“.
Mada je fotografija nastala pre nekoliko dana, raspored predmeta na stolu je ostao, skoro, nepromenjen.
Sada su tu tri šoljice, tacne sa keksom nema. Pakovanje papirnih maramica je novo, nenačeto.